ČAROBNO TAJNO BLAGO: Ležalo je netaknuto čitavih 1.300 godina, ko ga je zakopao i zašto?

Tajno blago zakopano je u engleskoj provinciji. Anglosaksonskog porekla. Ko ga je zakopao i zašto?

ČAROBNO TAJNO BLAGO: Ležalo je netaknuto čitavih 1.300 godina, ko ga je zakopao i zašto? Ilustrovao Danijel Doču; Fotografije u tekstu: Robert Klark

Članak Čarobno tajno blago objavljen je u časopisu National Geographic na srpskom jeziku u novembru 2011. godine.

Jednog dana, ili možda jedne noći, krajem VII veka, nepoznata grupa ljudi putovala je starim rimskim drumom kroz nenaseljeno vresište oivičeno šumom, u staroj anglosaksonskoj kraljevini Mersiji. Možda su to bili vojnici ili pak lopovi – taj zabačeni kraj vekovima je bio na zlom glasu zbog drumskih pljački – ali nikako nisu bili slučajni prolaznici. Skrenuli su s puta podno jednog malog uzvišenja, iskopali jamu i pohranili blago u zemlju.

Blago je ležalo netaknuto čitavih 1.300 godina, dok se okolni pejzaž iz šumske čistine pretvarao u pašnjak, a zatim u obradivo polje. Tada su lovci na blago, opremljeni detektorima metala – uobičajenim u Britaniji – počeli da dolaze kod Freda Džonsona tražeći dozvolu da pretraže polje. "Jednom od njih sam rekao da sam izgubio okasti ključ u polju i zamolio ga da mi ga pronađe", kaže Džonson u šali. Umesto da donese alatku, 5. jula 2009. godine Teri Herbert je došao u Džonsonovu kuću i saopštio mu da je pronašao anglosaksonsko blago.

blago-engleska
Tih 3.500 predmeta u blagu, koje je iskopano na farmi u Stafordširu 2009. godine, većinom predstavljaju zlatnu dekoraciju za ratničku opremu, poput ukrasa za korice mača, optočenog granatom i plavim staklom. Neki predmeti su iskrivljeni ili slomljeni kao da su sabijani u mali prostor.
POSED SVIH ARTEFAKATA: BIRMINGEMSKI MUZEJI I GALERIJA UMETNOSTI; MUZEJ GRNČARSTVA I GALERIJA UMETNOSTI, STOUK NA TRENTU

blago-engleska2
Na farmi u blizini svoje kuće Teri Herbert pokazuje detektor metala koji ga je odveo do zlata. "Predmeti su prosto kuljali iz zemlje", kaže on. Dobio je polovinu vrednosti blaga procenjenog na skoro 5,3 miliona američkih dolara. 

Stafordširska ostava, kako je ovo blago ubrzo nazvano, podjednako je uzburkalo i široku javnost i anglosaksonske stručne krugove. Do spektakularnih otkrića, kao što su kraljevski predmeti iz Saton Hua u Safolku, dolazilo se na lokalitetima grobnica iz anglosaksonskog doba. Ali blago izvađeno iz njive Freda Džonsona bilo je nešto novo – gomila zlatnih, srebrnih i granatnih predmeta iz ranog anglosaksonskog perioda, iz jedne od najvažnijih kraljevina tog doba. Štaviše, izuzetan filigranski kvalitet predmeta i ukrasnog emajla na njima neminovno je izazvao poređenja sa legendarnim otkrićima poput Jevanđelja iz Lindisfarna ili Knjige iz Kelsa.

Posle detaljnog popisa utvrđeno je da blago sadrži oko 3.500 komada koji su sačinjavali na stotine celovitih predmeta. Svi pouzdano identifikovani predmeti očigledno pripadaju određenim grupama. Bilo je više od 300 drški za balčake mačeva, 92 ukrasne jabuke i 10 visećih ukrasa za korice mača. Takođe vredi pomenuti da nema kovanog novca ni ženskog nakita; tri religiozna predmeta su izgleda jedini u čitavoj zbirci koji nemaju očiglednu vojničku namenu. Zagonetku predstavlja i to što su mnogi predmeti iskrivljeni ili polomljeni. Ovo blago je, dakle, gomila izlomljene elitne vojničke opreme koja je sakrivena pre 13 vekova u jednom politički i vojno nemirnom području. Stafordširska ostava je zanimljiva i istorijski značajna, ali je pre svega zagonetna.

Kelti, rimski kolonisti, vikinški pljačkaši, normanski osvajači – svi oni su dolazili i odlazili, ostavljajući svoj dubok trag u pejzažu, jeziku i kulturi Britanije. Ali šest vekova vladavine Anglosaksonaca, od odlaska Rimljana oko 410. godine n. e. do invazije Normana 1066. godine, najviše definišu ono što danas zovemo Engleskom.

Od sredine III veka varvarska plemena su se preko Evrope pomerala ka zapadu i moguće je da su u to vreme već upadala u Britaniju. Početkom V veka njihovi učestali napadi naterali su Rimljane da povuku svoje garnizone iz Britanije, provincije kojom su vladali 350 godina, da bi branili centralni deo svog carstva. Po odlasku Rimljana, Škoti i Pikti, plemena sa severa i zapada ostrva, upadaju preko granica. U nedostatku rimskih branilaca, Britanci počinju da angažuju germanske plaćenike sa kontinenta. Prečasni Bid, čija "Crkvena istorija engleskog naroda" iz VIII veka predstavlja najvredniji izvor podataka iz ovog doba, piše da je sudbinski poziv Germanima upućen oko 450. godine i njihove vojnike opisuje kao pripadnike "tri veoma moćna germanska plemena: Saksonaca, Angla i Juta". Današnji istoričari smatraju Nemačku, severnu Holandiju i Dansku kao postojbine ova tri plemena.

blago-engleska3
Figurica sa rupama za eksere možda predstavlja konja ili medveda, ili vepra, ili čak vuka. Visoka samo 4 cm, delo je veštog kovača koji je umeo da zagreje metal skoro do tačke topljenja da bi napravio sićušne spiralne šare.

blago-engleska4
Narodno predanje kaže da je ovaj kamen bio jastuk Svetog Kolumbe koji je doneo hrišćanstvo u Škotsku krajem VI veka. Odatle su kaluđeri veru proširili po Engleskoj.

Zaintrigirani pričama o plodnoj zemlji na ostrvu i "nejakim Britancima", prvi germanski vojnici stigli su u tri broda, a ubrzo je došlo mnogo više brodova. Bid piše da su "horde tih ljudi pohrlile na ostrvo i broj stranaca porastao je toliko da su ulivali strah starosedeocima". Britanski kaluđer Gildas, čiji je spis iz VI veka "O rušenju Britanije" najstariji sačuvani izveštaj iz ovog mutnog perioda, opisuje krvoproliće koje se događalo po celom ostrvu i taktiku "spržene zemlje" koju su primenjivali osvajači. "Jer se oganj odmazde... protezao od mora do mora... i nije jenjavao sve dok u uništavanju susednih gradova i njiva ne stigne do suprotne obale ostrva."

Po Gildasu, mnogi od "bednih ostataka" preživelih britanskih starosedelaca su pobegli ili pali u ropstvo. Međutim, arheološki dokazi ukazuju na to da su neka naselja iz poslerimskog perioda usvojila germanske stilove u grnčarstvu i odevanju, kao i običaje pri sahranjivanju; drugim rečima, deo britanske baštine nestao je kroz kulturnu asimilaciju sa Germanima. Razmere anglosaksonske vladavine Britanijom najjasnije se vide u njihovoj najtrajnijoj zaostavštini – engleskom jeziku. Dok je veliki deo Evrope posle pada Rimskog carstva govorio romanskim jezicima – španski, italijanski i francuski izvedeni su iz latinskog kojim su govorili Rimljani – jezik koji će definisati Englesku bio je germanski.

Otkriće tovara blaga na jednoj njivi u Engleskoj samo po sebi nije upečatljivo. Takva otkrića izranjaju po čitavoj Britaniji. Kovani novac, srebrni predmeti isečeni kao otpadni metal, zalihe oružja, čak i veličanstveno srebrno posuđe – sve iz britskog, rimskog ili vikinškog doba – iskopavani su iz zemlje. U anglosaksonskom epu "Beovulf", ratnik Sigmund ubio je zmaja koji je čuvao "očaravajući ratni plen", dok se ostareli junak Beovulf bori protiv aždaje koja čuva zlato i "hrpu dragulja", zakopanih u zemlji.

blago-engleska5
Hadrijanov zid, nazvan po rimskom caru iz II veka koji ga je izgradio, proteže se 117 kilometara kroz Britaniju. Razdvajao je civilizovanu rimsku teritoriju od "varvara" – buntovnih Pikta na severu. Čim su se Rimljani povukli, severnjačka plemena su nagrnula preko granice.

blago-engleska6

Blago je zakopavano iz mnogo razloga: da se sakrije od neprijatelja, da se sačuva za buduće dane, da posluži kao zavetni dar bogovima. U nedostatku pisanih dokumenata iz tog doba, motivi za zakopavanje Stafordširske ostave najbolje se daju naslutiti na osnovu samog blaga. Prvi putokaz je njegov vojnički karakter, što ukazuje na to da nije reč o pljačkaškom plenu. Sadržaj blaga uklapa se u militarizam germanskih plemena, koji je bio impresivan čak i za vojno razvijeni Rim. Istoričar Tacit je još krajem I veka pisao da "oni ne obavljaju nikakve poslove, ni javne ni privatne, bez oružja", i kada varvarski dečak poraste i sazri, dobija koplje i štit "što je isto što i toga kod nas".

Engleska je formirana ratovanjem. Učvršćivanje vlasti na teritorijama osvojenim u ratu i savezništva bili su najverovatnija osnova za nastanak plemenskih kraljevstava rane anglosaksonske Engleske. Smatra se da su prvi Mersijanci bili Angli koji su došli uzvodno rekom Trent i naselili dolinu blizu mesta gde je blago zakopano. Mersija ne samo što se ubrajala u najvažnije od sedam anglosaksonskih kraljevstava na koje je tadašnja Engleska okvirno bila izdeljena, već je bila i jedna od najratobornijih. Od 600. do 850. godine Mersija je vodila 14 ratova protiv susednog Veseksa, 11 protiv Velsa i 18 vojnih okršaja sa ostalim protivnicima – i to su samo važniji, istorijski zabeleženi sukobi.

Vrhunac tevtonskog ratničkog zanatstva bio je dugačak, oštar mač. Prosečne dužine od jednog metra, sa ukrasno iskovanim sečivom, što je rafinirana tehnika u kojoj se čelične i gvozdene šipke prepletu i zajedno kuju. Iskovana od takvog naročitog spoja, uglačana sečiva prirodno su išarana raznovrsnim cikcak linijama. Jedan zadovoljni vlasnik ovakvog oružja zapisao je početkom VI veka da mač "kao da je ukrašen sićušnim zmijama, a zbog odsjaja raznih nijansi sečiva čini se da je raznobojan".

Savremena ispitivanja rana na kosturima iz jednog anglosaksonskog groblja u Kentu pokazuju da su ti lepi mačevi dobro služili svrsi. "Muškarac, star između 25 i 35 godina... ima samo jednu uzanu ranu na lobanji dugu 16 cm", stoji u kliničkom izveštaju. "Ravan povrede proteže se gotovo vertikalno nadole."

Broj od 92 ukrasne jabuke na rukohvatima mačeva u Stafordširskoj ostavi otprilike odgovara broju vojnika u službi jednog prosečnog plemića tog doba. Dakle, ovo blago možda predstavlja elitnu vojničku opremu koja je karakterisala trupe određenog velikaša. Vojnici su mačeve često dobijali od svog gospodara, kao i ostalu opremu, čak i konje, a sve to zajedno zvalo se heriot i vraćalo se gospodaru, ukoliko bi vojnik umro pre njega. U svom testamentu jedan oblasni namesnik iz X veka "svom kraljevskom gospodaru na ime heriota ostavlja četiri zlatne naramenice, četiri mača i osam konja, četiri sa opremom i četiri bez opreme, četiri šlema i četiri verižne košulje, osam kopalja i osam štitova". Mačevi su takođe sahranjivani zajedno sa ratnikom ili prenošeni s kolena na koleno kao porodično nasleđe.

Ali mačevi su ponekad zakopavani i bez ratnika. U severnoj Evropi još od bronzanog doba sve do anglosaksonskih vremena postojala je praksa da se mačevi i drugi vredni predmeti, odlažu u močvare, reke, potoke ili u zemlju. "Zakopana blaga više ne možemo tretirati samo kao štedne kasice", kaže istoričar Kevin Lejhi, stručnjak za anglosaksonsku istoriju, kome je poveren zadatak da popiše Stafordširsko blago. Ritualno pohranjivanje, za razliku od blaga skrivenog radi čuvanja, nije karakteristično samo za Britaniju već i za Skandinaviju, postojbinu nekih od engleskih germanskih plemena. Značajno je da su mnoga oružja, a ponekad i drugi predmeti, recimo zanatske alatke, izlomljena pre zakopavanja, poput onog u Stafordširu. Možda se "ubijanjem" položenog oružja ono slalo u svet duhova ili predstavljalo zavetni dar bogovima, a njegovo uništavanje je dokaz da se vlasnik neopozivo odriče dalje upotrebe tog dragocenog oružja.

"Ovo je tovar muških statusnih simbola", kaže Nikolas Bruks, penzionisani profesor istorije sa Univerziteta u Birmingemu, koji predmete iz Stafordširskog blaga naziva "šljokicama ratnika iz kraljevske svite". Zlato, teže od 5 kilograma, čini skoro 75 odsto tovara. Ali njegovo poreklo je i dalje misterija, dodaje Bruks. Veći deo zlata u tadašnjoj Engleskoj poticao je iz Rima, čija se valuta u poslednjoj fazi carstva zasnivala na solidusu, novčiću od čistog zlata. Carsko zlato dospelo je u ruke germanskih plemena koja su pljačkala Rim, a zalihe pronađene u Engleskoj možda su preprodato i pretopljeno rimsko zlato.

U vreme zakopavanja Stafordširskog blaga zalihe zlata su se manjivale i sve više se koristilo srebro i srebrne legure. U skladu sa tim, izvori sirovina za ukrase - poput zlata, glavnog sastojka ovog blaga - pomerili su se od Indije na Češku i Portugal.

Istoričar Gaj Halsol procenio je vrednost koju je blago imalo u ono doba na 800 solidusa, ili oko 80 konja. Procene koje se odnose na savremeno doba blagu daju vrednost od približno 5,3 miliona dolara. Naravno, vrednost blaga je u svoje doba bila procenjivana drugim kriterijumima. Zlato je očaravajuće, ali u ratničkoj praksi kod oružja najviše vrede "oni izduženi, oštri, šiljati delovi kojima ubijaš ljude", kako to Halsol britko opisuje, a njih nema u tovaru, jer su možda smišljeno zadržani zbog ponovne upotrebe.

Pre svega, sadržaj blaga iskovan je i pokopan u svetu u kome su svetovni događaji i postupci često bili prožeti magijom; recimo, životne nedaće su obično pripisivane zlim vilenjacima koji odapinju strelice u ljude i sačuvano je mnogo zaštitnih bajalica iz tog doba. Magična svojstva nekog predmeta nadilazila su njegovu materijalnu vrednost. Zlato je bilo na ceni ne samo kao dragoceni metal, već i zato što je zbog svoje privlačnosti i neuništivosti bilo prožeto magijom i korišćeno za amajlije. Germanski mitovi govore o velikoj zlatnoj dvorani bogova, a kako su hrišćanske crkve i manastiri sticali bogatstva, nabavljali su i obredne predmete od zlata. U mnogim kulturama se sama umetnost metalurgije smatra magičnom, a nordijske sage živopisno opisuju magične kovačke veštine, od Odinovog koplja i zlatnog prstena do Torovog čekića.

Magija je možda objašnjenje za prisustvo jedina tri očigledno nevojnička predmeta u Stafordširskoj ostavi: dva zlatna krsta i usku zlatnu traku sa ugraviranim citatom iz Biblije. Hrišćanstvo je prvobitno u Britaniju stiglo sa rimskom okupacijom, zatim je iščezlo zajedno sa Rimljanima, da bi se snažno obnovilo u anglosaksonskoj Engleskoj svesrdnim radom misionara iz Irske i sa evropskog kontinenta.

blago-engleska7
PRAKTIČNO ORUŽJE: Prstenovi optočeni draguljima ukrašavali su dršku mača napravljenu od kosti ili slonovače na kratkom, lakom maču koji se zove sejaks. Uglavnom korišćen jednom rukom, jednosekli sejaks bio je praktičniji od klasičnog mača, služio je kao lovački nož i kao bodež. Sečiva od vešto ukrašenog gvožđa i čelika bila su najvredniji deo takvog oružja. Među blagom su pronađeni samo prstenovi.

blago-engleska8
Ovaj tajanstveni predmet, dug skoro 10 centimetara, ima isti princip kao stop svetla na automobilima: ispod svakog granata nalazi se zlatna tekstura nalik na saće koja uvećava svetlucavost dragulja.

"Prihvatanje hrišćanstva smatrano je duhovnom bitkom", piše Karen Džoli, stručnjak za narodne religije anglosaksonskog doba. Prelazak u novu veru bila je bitka za dušu – zapravo rat, kako su to germanski pagani razumeli. Krst je bio vojno koristan simbol koji je dramatično figurirao u pravim bitkama. Bid je zapisao priču o Osvaldu, kralju Nortambrije, koji je uoči Hevenfildske bitke protiv Velšana 634. godine "podigao krst, kleknuo i molio se Bogu da pomogne svojim vernicima u teškom času". On i njegovi ljudi su zatim izvojevali pobedu "dostojnu vere". Zanimljivo je da je jedan od dva krsta iz blaga bio namerno iskrivljen i presavijen, kao i mnogi drugi predmeti. Da li da bi se "ubio" njegov vojni potencijal kao kod mačeva?

Ova mogućnost deluje još ubedljivije u kontekstu trećeg, naizgled civilnog predmeta: tanka, uzana zlatna traka sa istovetnim biblijskim citatom ugraviranim sa obe strane, takođe je presavijena. Surge domine disepentur inimici tui et fugent qui oderunt te a facie tua. – "Ustani Gospode, neka se razbeže neprijatelji tvoji i oni koji te mrze neka uteknu pred licem tvojim." Citat potiče iz Biblije Vulgate, iz Knjige brojeva 10:35 i psalma koji danas nosi broj 68:1, to su stihovi koji su možda upotrebljeni za neočekivanu svrhu. U "Žitiju Svetog Gutlaka", napisanom oko 740. godine, Gutlaka opsedaju demoni, na šta on "zausti prvi stih 67. psalma, poput proroka: 'Ustaće Bog' itd. Kad to začu, istog trenutka, brže od reči, sva vojska demona nestade kao dim oko njega." Čak i nevojnički predmeti iz ovog tovara možda su imali vojno korisna, magična svojstva.

Mersijanci su bili agresivni prekogranični napadači – Mersija je ime dobila od staroengleske reči miers, što znači "ljudi sa granice" – što možda objašnjava raznolikost regionalnih stilova u blagu. "Blago je pronađeno u graničnom pojasu, što je uvek zanimljivo", objašnjava Kevin Lejhi. "Tu je bila granica između Mersije i Velsa." Drugim rečima, na spornoj teritoriji. Oko 650. godine, u dolini reke Trent, u Stafordširu kod Ličfilda, odigrala se jedna manje poznata bitka između Mersijanaca i njihovih komšija Velšana. Odneto je mnogo plena, verovatno starim rimskim drumom, današnjim Votling Stritom, koji je prolazio pored lokaliteta na kojem je pronađena Stafordširska ostava. Bitka i njeno mesto odigravanja ovekovečeni su u velškoj narodnoj pesmi "Kentilenova smrt":

Slavni boj! Bogat plen,
Morijal u Ličfildu uze,
Petnaest stotina krava posle boja;
Četiri puta dvadeset pastuva osedlanih.
Jadni biskup stisnut u zidove kuće svoje,
kaluđeri braniti ga ne htedoše.

Motiv zaplene 80 konja i imovine "jadnog biskupa" (detalj odmah sugeriše vezu sa krstovima i ugraviranim citatom) u pesmi nudi izazovno objašnjenje za tovar blaga, ali ipak, objašnjenje zasnovano na krhkim posrednim dokazima iz doba o kojem je većina dokaza izgubljena. Možemo da razvijemo i druge intrigantne teorije. Naši nepoznati putnici možda su odabrali to mesto da zakopaju blago zato što je neprimetno ili zato što je lako uočljivo. Mesto je možda imalo marker za kasnije pronalaženje ili je možda blago namenjeno kao dar bogovima, zauvek skriveno za smrtnike. Blago je možda bilo otkup, ili plen, ili dar iz zahvalnosti. Možda je reč o zbirci nasleđenih anglosaksonskih predmeta zakopanih mnogo kasnije.

Danas davno nestalu Mersiju evociraju anglosaksonski nazivi mesta, kao što su oni koji se završavaju na "li", što znači šuma, npr. Vurli ili Ličfild, čije ime otprilike znači "pašnjak kraj sive šume". Mesto gde je bilo zakopano blago danas je livada na kojoj pasu konji Freda Džonsona. Po svemu sudeći, nikada nećemo saznati priču koja stoji iza Stafordširskog blaga, ali u svetu bez čarolija i zmajeva, čak i da je znamo, da li bismo je razumeli?

 

Možda će vas zanimati i:



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je junsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.