"Morava nas voda othranila, nek Morava voda i sahrani!" Priča o Morani, slovenskoj boginji zime i smrti

U mitu smrt je obično personifikovana. Ovu personifikaciju Sloveni poznaju kao MORANU, Morenu, Marenu, ruske bajke je pominju kao lepu princezu-ratnicu Marju Morevnu

"Morava nas voda othranila, nek Morava voda i sahrani!" Priča o Morani, slovenskoj boginji zime i smrti Običaji u Slovačkoj; Foto: T. Kičin/Wikimedia Commons

Morana je opšte slovensko božanstvo smrti. Javlja se pod imenima Maren, Marena, Mora, Kikimora.

Maren je "demon smrti u kletvama" U Štipu, u Makedoniji, kaže se "Maren crn da te ubije...". U Bugarskoj se kaže "Nek me ubije Maren". Prema Vuku Karadžiću, Mora je noćni leptir koji čuči na prsima usnulog i siše mu krv. Mora je, prema narodnom verovanju, demonski ženski lik koji muči ljude donoseći im strašne snove o smrti.

Svi znaju izraz "noćna mora". Reč poMOR označava masovnu smrt ljudi ili životinja. Morija je demon bolesti i smrti, moriti znači isto što i ubijati. Hanuš smatra da je opšte slovensko božanstvo smrti MORANA, vremenom u hrišćanstvu degradirano, postavši demonsko biće, čime je umanjeno prvobitno značenje božanstva. Ime Morane potiče od indoevropskog korena MOR što znači smrt. Morana je, dakle, paganska personifikacija smrti, koja je Hrišćanstvu sasvim nepotrebna jer ono nudi koncepciju večnog života.

Svaka religija ima jedan veoma važan zadatak, zadatak koji gotovo da čini njenu suštinu i MORA da bude izvršen. Mora imati priču koja će vernike osloboditi straha od SMRTI koji spada u takozvane realne strahove, jer smrt stvarno "vreba" na svakom koraku. Smrtni strah, koji psihijatrija poznaje kao primarni strah, nezavisan je od iskustva i po svojoj definiciji je NEPRIJATNO OSEĆANJE ugroženosti. Baš zato ljudi žele da ga izbegnu. Ljudi su rano primetili da se od straha od smrti relativno uspešno mogu braniti radeći nešto. Psihologija i psihijatrija poznaju ovakvu odbranu, a radnje koje se obavljaju u cilju otklanjanja straha poznaju kao kompulzivne radnje. Te radnje imaju tendenciju da se, kada je strah jednom potisnut, stalno ponavljaju na isti način sa istim ciljem, strukturišući se u ritualne radnje.

Tako su nastali brojni rituali sa smrću u vezi, rituali koji precizno regulišu postupanje u prisustvu smrti i mrtvih. U prisustvu smrti i mrtvaca, osećanja ljudi su podeljenja, osciluju od teške tuge usled gubitka bliske osobe, mešavine poštovanja i gađenja pred mrtvim telom, ali i straha koji preti da naraste do užasa, od mogućnosti da se smrt proširi na žive. U skladu sa tim, u prisustvu smrti će i ponašanje živih odavati ovu mešavinu osećanja. Sa jedne strane, oni će manifestovati jasnu tugu o žalost, nastojaće da prema mrtvom telu postupaju sa što većim poštovanjem, ali će pri tom obavljati i brojne rutualne radnje koje će imati cilj da zadrže smrt tamo gde je, da je pripitome, umilostive, podmite. Tokom vremena, u jednoj zajednici, ovo ponašanje će imati tendenciju da se uobliči, unifikuje, formiraće se obrasci ponašanja u prisustvu smrti, karakteristični za tu zajednicu. Tada će na scenu stupiti i još jedan "mehanizam" odbrane od straha, racionalizacija. Ovo otprilike znači da će nastati lepa priča koja će pokušati da objasni praksu ritualnih radnji. Tako nastaje MIT, a u mitu smrt je obično personifikovana. Ovu personifikaciju Sloveni poznaju kao MORANU, Morenu, Marenu, ruske bajke je pominju kao lepu princezu-ratnicu Marju Morevnu, koja sama ratuje protiv moćnih vojski.

Ime Morane potiče od indoevropskog korena MOR što znači smrt. Od tog korena potiču reči sa istim značenjem u mnogim jezicima (smrt, mreti, mors, mort, morire). Kao u mnogim drugim paganskim religijskim sistemima, Morana je žensko božanstvo, (kod Grka to je Persefona, kod Rimljana Prozerpina, kod Kelta Morigen ili Morgana), što se svakako mora shvatiti kao logična posledica činjenice da su ženska bića jasno dovedena u vezu sa davanjem života, rođenjem, samim tim nekako je logično da se i uzimanje života poveže sa ženskim bićem. Tako, priča o smrti se prirodno povezuje sa pričom o plodnosti, postajući tako još efikasnija u suzbijanju straha od smrti. Ljudi sve više veruju da su pronašli svrhu smrti, da smrt postoji u cilju unapređenja plodnosti.

Ova veza plodnosti i smrti sačuvana nam je u jednoj bajci iz zbirke Vuka Karadžića, koja se zove Usud. U toj bajci, nesrećan čovek polazi da potraži Usuda (onoga koji dosuđuje sudbinu ljudi), da ga pita zbog čega mu je dosudio tako tegoban život u siromaštvu. Usput prelazi preko vode (reke), koja ga moli da, kada nađe Usuda, upita i zbog čega je ta reka neplodna, zbog čega ne donosi plodnost zemlji na svojim obalama. Čovek nađe Usuda posle duge potrage i dobija odgovore na sva svoja pitanja. Između ostalog, VODA JE NEPLODNA ZATO ŠTO NIКADA NIJE UDAVILA ČOVEKA. Ova bajka daje nam dve bitne stvari u vezi sa smrću: 1) Smrt je uslov za plodnost, smrt nije nužno ona koja samo uzima, ona i daje; i 2) I smrt i plodnost su u jasnoj povezanosti sa VODOM.

 

U mitu smrt je obično personifikovana. Ovu personifikaciju Sloveni poznaju kao MORANU, Morenu, Marenu, ruske bajke je pominju kao lepu princezu-ratnicu Marju Morevnu

 

Ova dva stava mnogo lepše nam saopštava srpska narodna pesma Smrt vojvode Prijezde, iz zbirke Vuka Karadžića, kroz reči gospođe Jelice koja kaže: "Morava nas voda od’ranila, / Nek Morava voda i sa’rani"...

Tako saznajemo da je naša Morana, slovenska boginja smrti, istovremeno i božanstvo plodnosti, ali nam, u ovom trenutku još nešto privlači pažnju. Reka MORAVA u svom imenu takođe ima onaj indoevropski koren MOR što znači smrt.

Brojne su reke Morave u slovenskim zemljama. Samo u Srbiji ih ima nekoliko. Postoji Južna Morava, Zapadna Morava, Velika morava, Binačka Morava, Moravica kod Sokobanje, Moravica kod Arilja. Postoji Morača u Crnoj Gori, Morinjski izvori i rečica u Boki Kotorskoj, Moranštica u Bosni, Moriš u Ruminiji, Morava u Češkoj... Ne može se reći da su ove reke dobile ime po moru, jer se većina njih ne uliva u more. Pre se može reći da i imenica more potiče od istog indoevropskog korena MOR. Tako, saznajemo da su u božanskoj kompetenciji boginje Morane smrt i plodnost, a njoj prirodno pripadaju i vode reka, posebno vode reka koje u svom imenu imaju njeno ime. Morave, Moravice, Moriš, Morača, to su njene reke. Moguće je da Morani pripadaju sve reke, jer konačan cilj reka je MORE, koje je takođe njena voda.

Velika boginja plodnosti reka

Odmah se nameće asocijacija na Lepenski Vir, arheološko nalazište iz vremena neolita na Dunavu, kod današnjeg Donjeg Milanovca. Tu su, na platou dunavske obale, postojale trapezoidne građevine, sa krovnom konstrukcijom od drveta. Pod im je bio od nabijene crvene zemlje. Na sredini prostorije nalazio se oltarski prostor sa ognjištem, ispred koga je stajala monumentalna skulptura od velikog rečnog oblutka u obliku ribolikog bića. Većina tih ribolikih biča su identifikovana kao ženska, jer su na svojoj prednjoj strani nosila vulvu, u obliku jasno naznačenog ureza. Ispred tog oltarskog prostora, ispod poda od crvene zemlje, arheolozi su po pravilu pronalazili skelet odraslog muškarca u karakterističnom položaju. Iza oltarskog prostora, u dnu građevine, ispod poda od crvene zemlje bilo je sahranjeno 3 do 7 dečjih skeleta. Da li ovo arheološko nalazište može da nam ispriča neku priču, priču o ritualima smrti, reke i plodnosti?

Velika boginja smrti, plodnosti i reka, (Morana) imala je (veoma verovatno) u svetu živih svoju prvosveštenicu, živo ovaploćenje boginje na Zemlji, čiji je glavni zadatak bio da od boginje izmoli plodnost zemlje, stoke i ljudi. Za uspešno izvršenje tog zadatka, prvosveštenica je i sama morala biti plodna, i dokle god je to bila, ostajala je na tom visokom položaju, sa "apsolutnom duhovnom vlašću". Kako je njena plodnost bila imperativ, bilo je neophodno da ima partnera, po mogućstvu što snažnijeg i plodnijeg. Zato je taj partner pažljivo biran između više kandidata, nakon izvršenog izbora, on bio postao SVETI KRALJ. Sećanje na izbor svetih kraljeva čuvaju nam bajke o sretnim ženidbama (sa kraljevskom kćeri) ne tako poželjnih mladoženja, kao što su ruski Ivan glupan, ili srpski seljački sin iz bajke Vilovska kočija. Ovakve bajke, kojih kod slovenskih naroda ima mnogo, počinju priču kako kralj objavljuje da udaje kćerku za onoga ko izvrši neki veoma težak, tako reći nemoguć zadatak. Mladić koji je na prvi pogled sasvim inferioran, uspeva taj zadatak da izvrši i ženi se kraljevom kćeri. To se dogodi najčešće tako što, najpre usni neku devojčicu koja mu daje uputstva. On precizno sledi uputstva i rešava zadatak. Kao da se božanstvo, u liku devojke iz sna, lično stara o partneru svoje prvosveštenice. Sveti kralj je izabran, živeo kralj.

morana
Paljenje lutke Morane, Poljska
Foto: Wikimedia Commons

morana_1
Utapanje Morane, Poljska
Foto: Wikimedia Commons

Taj sveti kralj je simbolični DUH VEGETACIJE. U najstarija vremena, njegova vladavina je trajala godinu dana, nakon čega je bio ritualno ubijen, žrtvovan božanstvu plodnosti i smrti. Znajući uputstvo iz napred pomenute bajke USUD, ovo ubistvo se verovatno obavljalo davljenjem (u slučaju Lepenskog Vira u Dunavu), kako bi vode reke dobile neophodnu plodnost. Potom, sveti kralj je sahranjen na ulazu u građevinu, ispred oltgarskog prostora, ispod poda od nabijene crvene zemlje. Ali, ako je godina vladavine svetoga kralja bila izuzetno plodna, on je mogao nastaviti da vlada, a umesto njega je žrtvovan neki dečak. To, međutim nije moglo da traje u nedogled. Maksimalni period vladavine svetoga kralja je bila VELIKA GODINA. To je period koji u proseku traje sedam do osam godina, period poklapanja ciklusa solarne i lunarne godine. Taj maksimalni period vladavine retko je dostižan. Bar neka godina u nizu nije bila plodna, a to je značilo smrt svetoga kralja, a potom izbor novog. Dečaci koji su u periodu njegove vladavine umirali umesto njega, sahranjivani su iza oltarskog prostora u građevinama Lepenskog vira, ispod poda od nabijene crvene zemlje, i tu su ih arheolozi i pronašli. Tako je vladala Morana (ili slično božanstvo sa nekim drugim imenom) u Lepenskom viru.

Iz napred navedene priče može se izdvojiti još jedan detalj. Oltarske monumentalne skulpture od rečnih oblutaka imaju izgled ženskih ribolikih bića. Jurisdikcija Moranina nad vodom reka sugeriše i njen mogući teriomorfni lik, lik ribe. Ovde moramo da se setimo ogromne dunavske ribe MORUNE koja u svom imenu takođe ima ono indoevropsko MOR što znači smrt, i koja, kao namerno, baš do Lepenskog Vira, kao najdalje tačke svog puta, dolazi iz Crnog Mora radi mrešćenja. Jedenje ove ribe strogo je tabuisano u mnogim starim religijama. Moruna se logično nameće kao teriomorfni lik starog slovenskog božanstva plodnosti, smrti i reka, Morane. Riba je uvek bila simbol tajne. Sadržaj te tajne svakako je bilo to čudno jedinstvo plodnosti, smrti i vode.

Aleksandar Asov nam rekonstuiše mit o Velesu, koji je ribario u Crnom Moru, ulovio ribu. Riba je obećala da će mu ispuniti želju ako je pusti, a Veles je poželeo besmrtnost za sve Svarožiće. Od tada, Svarožići umiru svake godine, obično na kratkodnevicu, kako i dolikuje solarnim božanstvima, ali, njihova smrt je samo privremena, sa dolaskom proleća oni će vaskrsnuti, opet kako dolikuje solarnim božanstvima. Prema Asovu, ovaj mit je osnova svih bajki o zlatnim ribicama koje ispunjavaju želje. Ono što je u ovoj priči sasvim očigledno, to je da je RIBA gospodarica smrti, (jer može da daruje besmrtnost), dakle Morana, ili moruna, ako Vam se više sviđa. Jer, sve se slaže. I Crno MORe i MORana i MORuna.

Da je velika riba (moruna) teriomorfni lik boginje Morane, govore nam jasno dve srpske narodne bajke. Prva od njih, Smrt-kuma, govori nam o tome kako se smrt prihvatila kumstva, postavši duhovna majka-kuma jednog dečaka. Tom dečaku ona donosi mnogo dobra, učinivši ga čuvenim lekarom, dozvolivši mu da zna koji će bolesnik umreti a koji neće. U ovoj bajci, jasno nam je dat antropomorfni lik smrti. Ona je opisana kao vitka žena, duge crne kose.

U drugoj bajci, Kum- riba, koja je veoma slična, smrt se pojavljuje i prihvata se kumstva, u obliku velike ribe. Ova ritualna, slučajna kumstva se dešavaju u skladu sa narodnim običajima Srba. Kada novorođeno dete iz nekih razloga vreba opasnost, ono se iznosi na raskrsnicu (rasputicu) i tu se kumstvo traži od prve osobe koja naiđe. Tako je izbor kuma stavljen u nadležnost božanstva.

Ptica gavran, u srpskom narodu se dovodi u vezu sa smrću. To je ptica zloslutnica, ona koja najavljuje smrt, glasnik smrti, Morane. U nekoliko bajki, od kojih je nama najbliža i najpoznatija srpska bajka Baš čelik, gavran je ptica koja ima važnu ulogu. U toj bajci, glavni junak biva ubijen, isečen na komade i bačen u more, u buretu. Ali, njegovi saveznici ga nalaze, gavran donosi bočicu "mrtve vode" od koga će, na komade isečeno telo ponovo srasti ali neće oživeti. Oživeće tek kad se prelije "živom vodom". Podatak da gavran donosi "mrtvu vodu" kazuje nam dve stvari. Prva je da je ta voda u "vlasništvu" Morane, boginje smrti, jer je gavran njen izaslanik. Druga stvar je da se smrt ovom pričom ponovo dovodi u vezu sa duhom vegetacije, onakvim kakvog ga je definisao Džems Džordž Frejzer u svom delu Zlatna grana. Po Frejzeru, telo starog, ubijenog duha vegetacije se baca u reku, jer će tokom zime tu ponovo srasti, tako vidimo da je voda reka u stvari ta "mrtva voda". Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje, boginja Živa izliva na Zemlju svoju ŽIVU VODU, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja, a to bujanje je koautorski rad dveju boginja i njihovih voda.

Put u svet mrtvih

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java, sveta živih, Nava, sveta mrtvih i Neba, sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela, raj i pakao, te tako u stvari ima četiri sveta. Moranin zadatak je da duše umrlih, vodama reka, odnese u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Sloveni su zamišljali da ona taj svoj zadatak izvršava ploveći u svojoj "orahovoj lađi".

Orah je definitivno Moranino drvo, posvećeno njoj i mrtvima. Baka mi je svojevremeno pričala da orah treba da sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah sigurno umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah "zreo" da se u njega skloni nečija duša. Tako, orah postaje senovito drvo, jer u njemu borave seni naših predaka. Zato ga nikako ne treba seći, kako se te seni ne bi uznemiravale. Plod oraha takođe je posvećen morani i mrtvima, obavezni je sastojak žrtve njima. Na Badnje veče, koje je tipičan praznik mrtvih (samim tim i Morane) orasi se stavljaju u uglove soba kao dar mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita, kao i "panaije" ili "koljiva" koje se sprema mrtvima. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, plod ruku živih, dar boginje, dok su orasi uzdarje, plod drveta mrtvih, žrtva boginji i mrtvima, opet plodnost i smrt zajedno, u žrtvi.

Iz nekih razloga, mrtvi vole i slamu. Na prostirci od slame se servira obed na Badnje veče, a već smo rekli da je to praznik mrtvih. Po malo slame ostaviće se na svakoj raskrsnici koju prođe pogrebna povorka, kako bi se tu zadržao pokojnik (koji svakako voli slamu) ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih četrdeset dana nakon smrti, dok se njegova duša još "vije" u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Rukohvat slame stavlja se i u grob, ispod glave pokojniku. Slama treba da ga zabavi, da ga odvoji od porodice, kako ne bi još nekoga poveo sa sobom.

 

Moranin zadatak je da duše umrlih, vodama reka, odnese u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Sloveni su zamišljali da ona taj svoj zadatak izvršava ploveći u svojoj "orahovoj lađi".

 

Morana nas uči da pravilno postupanje sa mrtvima znači negovanje sećanja na njih, što daje nadu da će se i naši potomci sećati nas. To je njen jedini ustupak ljudima, jedina njihova nada u večnost na Zemlji. Jer Morana je boginja neminovnog, od onog indoevropskog MOR iz njenog imena, verovatno potiče i glagol MORATI.

Morana ima ogroman posao. Ljudi je mnogo, a tako su krhki i smrtni, svaki čas treba nečiju dušu da nosi do Nava. Kad je prevelika gužva, poneku dušu skloni u propisno stasali orah, desi se da upotrebi i smrču (koja u svom imenu ima smrt) ili tisu u iste svrhe. Kasnije, kada stigne, ona se vrati da sklonjenu dušu odnese do Nava. Ponekad je i zaboravi u drvetu ili kamenu. Tako je shvatila da mora da nađe pomoćnike, demonska bića koja će obaviti deo posla. Neki od tih pomoćnika vrebaju čoveka, još od časa njegovog rođenja. To su BABICE, demoni bolesti, koje vrebaju priliku da porodilju i dete isporuče Morani. Porodica ih brani raznim ritualnim radnjama. Setimo se samo crvenog konca vezanog oko detinje ruke, koga i danas, u dvadeset prvom veku često viđamo. More su demoni koji muče žive, donoseći im strašne snove o smrti i patnji.

Vodeni demoni, od kojih je poznat Anđama, mame žive u virove voda, gde će biti udavljeni i predati Morani. Pominje se Kikimora, Navčići i još poneki, ali se najčešće kaže da ih ne treba pominjati, jer mogu pomisliti da ih se zove, a to je sasvim glupo jer oni dođu i nezvani.

Kult ove boginje poštovale su najstarije zemljoradničke i stočarske zajednice

Morana, boginja smrti je veoma staro božanstvo, kult ove boginje poštovale su najstarije zemljoradničke i stočarske zajednice i vezan je za kult plodnosti, kao najviše vrednosti u tada važećem sistemu. Za te, prvobitne zemljoradnike, plodnost je bila uslov opstanka, dakle božanstvo. Zato je moć Moranina apsolutna, bespogovorna, ništa je ne može dovesti u pitanje. Čak i kada bronzano doba donese sve kvalitetniju izradu oružja, kada se strukturišu i ratničke zajednice, gde plodnost više nije uslov opstanka, kada MOĆ postane najviša vrednost u sistemu, sa Moranom i dalje nema nikakve nagodbe, ona se mora poštovati. Jer, smrt je i dalje neumoljiva a ratnici su joj još draži nego zemljoradnici. Tako, dok moć drugih matrijarhalnih božanstava slabi, Morana ostaje snažna, moćna, neizbežna. Ratnici će moći samo da se prave da je se ne plaše, a da bi što uspešnije odagnali mučne misli o njoj, koristiće sve više medovine, vina ili piva, smatrajući ta pića darom bogova, tako će se roditi trački Dionis i Sabazije, bogovi koje će potom "usvojiti" stari Grci. Tako se kod Slovena rodio Surija, bog medovine.

Ovaj nov odnos patrijarhalnih, ratničkih zajednica prema smrti, lepo ilustruje srpska narodna epska pesma NEMANJIĆ STJEPAN I URICA BANICA, iz zbirke Vuka Karadžića, u kojoj vojskovođa, mitski i istorijski vladar Srba ne krije svoj očaj zbog mlade žene-ratnice, koja desetkuje njegovu vojsku. Ta strašna mlada žena ne može biti niko drugi nego Morana, boginja smrti, jer ni krajnji napori velikog vladara nisu dovoljni da bi se ona pobedila ili zarobila. Nije nemoguće da se pesma prvobitno mogla zvati MURICA-BANICA ili Morica-banica, baš kao što se u ruskoj bajci, slična mlada ratnica zove MARJA MOREVNA, iza nje ostaju krvava bojna polja sa hiljadama mrtvih ratnika. Tako, i u najpatrijarhalnijim zajednicama ratnika, smrt ostaje ženskog roda. Nije tačno da muškarci patrijarhalnih zajednica poštuju samo jednu ženu-svoju majku. Poštuju majku ali i smrt, opet u neraskidivoj zajednici plodnosti i smrti.

Ljubav

Patrijarhalni mitovi pagana puni su priča o božanskim svadbama, bogovi se žene boginjama, Sunce se ženi Oblakom, Zvezdom Danicom, rađaju se božanska deca, priroda buja od sreće zbog tih svadbi. Morana, međutim, nikako nije pogodna za takve priče. Čak i njena ljubav mora da bude mračna, ona je i potencijalno i stvarno opasna po eventualnog muža i sinove. Upravo tako, ona postaje idealan kandidat za omiljenu žensku ulogu u patrijarhalnom mitu, ulogu neverne žene.

Srpske narodne pesme često pevaju o neverstvu žene. Setimo se samo Banović Strahinje i njegove neverne Anđelije. Već samo ime Strahinja asocira na strašnog ratnika, ali i na Strahora, starog, strašnog boga. Anđelija je mlađa kćerka Jug Bogdanova, sestra devet Jugovića.

U ruskoj bajci, kralj uspavljuje jedinca sina i peva mu: "spavaj sine, spavaj mili, kad porasteš veliki, isprosiću za tebe Neviđenu Lepotu, triju majki kćer, triju baba unuku, devetoro braće sestru..." Kada se pomene "triju majki kćer" odmah se setimo velike trojne boginje matrijarhata, koja se uvek javlja sa svoja tri lika, odmah zmamo da su to božanska posla, te da je neverna ljuba Anđelija, koja ima i devetoricu braće, devet Jugovića, u stvari neko moćno matrijarhalno božanstvo, koga nikakav brak ne može sasvim da potčini, to jednostavno mora da bude Morana, smrt, jedino žensko božanstvo čija moć ne može da dođe u pitanje. Brak solarnog božanstva i Morane, jednostavno mora da se završi neverstvom.

A da je Morana opasna i za svoje sinove, govori nam drevna pesma Jovan i divski starješina, iz zbirke Vuka Karadžića. Ova pesma može da nam pomogne da pronađemo tačno božanstvo koje je suprug nevernoj Morani. Kako? Lako, sledićemo tragove konja. U pesmi, mladi Jovan, napustivši očev dvor sa svojom majkom nevernicom, jaše očevog konja, LABUDA. Ime konja kaže nam da je reč o belom konju, a mi već znamo: mlado, jutarnje Sunce-Koledo jaše zlatnog konja, riđana, u bojama jutra. Zrelo dnevno Sunce-Dabog jaše belca, staro, Sunce na zalasku, Veles, jaše vranca ili kulaša-konja boje zemlje. Tako saznajemo da je otac "Ludanog Jovana" iz pesme DABOG, a njegova majka, ljubavnica divskog starešine, MORANA. Prvi autor koji je bio na tragu ove priče je Rus, Aleksandar Asov.

Da li nam pesma Jovan i divski starješina ukazuje i ko bi mogao da bude "ludani Jovan"? Ime JOVAN samo delimično prikriva ime VAN, a Van je ime boga-vuka, mitskog pretka Srba (i ovi balkanski Srbi a i oni lužički za svoju totemsku životinju, svog mitskog pretka, imaju VUKA). Vana pominje i Velesova knjiga, kako pod tim, tako i pod drugim imenom BOGUMIRA.

CURICULUM MORTIS – ŽITIJE SMRTI

Morana je boginja smrti. Ona je jedna od triju emanacija velike bele boginje. Nastala je u ljubavnom zagrljaju Rode, Eurinoime i Velikog Severnog vetra (Ofiona, Severca, Stribora), to su njeni roditelji. Ona je gospodarica plodnosti i gospodarica voda reka i mora. Кada je u svom ljudskom liku, Morana je vitka mlada žena, duge crne kose. Povremeno, ona uzima svoj životinjski lik, lik velike ribe Morune.

Veliki broj različitih demona je u njenoj službi, najpoznatije su babice i more. Ona je prijateljica sa Čumom, demonom bolesti, sa Julom-crnbogom, bogom zla, sa božanstvima rata, sa demonima Zime i Gladi, ali njeno prijateljstvo sa njima nije trajno, ona nije tim svojim prijateljima sasvim verna, jer ona ima i svoje drugo lice, lice plodnosti. Morana se kreće između svetova, između Java i Nava, ona je htonsko božanstvo. Ptice, koje najavljuju njen dolazak su gavran i kukuvija, mala sova koja ispušta karakterističan krik.

Кada se Dabog oženio prvi put, njegovu prvu ženu Rusi su poznavali kao Zlatnu Maju, Srbi su je znali kao Zlatku. Ona je, rodivši kćer Ilu, koju Srbi znaju kao Poljelju, umrla, otišla u Nav. Dabog je krenuo za njom, da je traži. Došavši tamo, sreo je lepu Moranu. Ona je rešila da ga zavede, u tom cilju dala mu je da pije vodu zaborava, Jahoriku, i on je zaboravio i ko je i zašto je došao u Nav. Postao je Moranin muž i rob. Morana je, naravno, neverna, zaljubila se u Julu-crnoboga, pa želi da otruje Daboga. Nudi mu pehar sa otrovnom vodom Trusovinom, ali njena sestra Živa zameni Trusovinu svojom, živom vodom. Tako Dabog izbegne smrt, seti se ko je, i na Bogojavljenje napusti Nav sa Živom. Sunce se vratilo u svet ljudi.

Sa Dabogom, Morana ima sina Vana. Van je dete roditelja koji se više ne vole, koji se zapravo mrze. Njagova majka deo te svoje mržnje prema Dabogu prenosi i na svog sina, koga oslepi i baca u jamu. Na rubu jame vrišti njegov beli konj. Čuće ga Radgost, izaslanik sunčanih bogova, brat Dabogov, pohitaće Vanu u pomoć. Кada ga izvuće iz jame, odvešće ga Živi, koja će svojom živom vodom izlečiti Vanove oči i on će progledati. Potom će se vratiti svom ocu Dabogu. Dabog je moćan bog, on će uhvatiti Moranu i spaliti je na lomači (na poklade, na belu nedelju). Tako će je pročistiti vatrom i prognati je nazad u Nav.

Pogledajte i:


Dok je gorela na lomači, Morana je proklela svoga sina Vana da postane VUK, i to se odmah dogodilo. Ali, u tom trenutku, Dabogova kćer Poljelja, Vanova sestra, od bogova saznaje da može da spasi svog brata njegove vučje sudbine. Spašće ga ako ćuti sedam godina. Ne progovara verna sestra Vanova ni kada je udaju, ni kada joj muž odlazi u rat. Ne progovara ni kada joj zla svekrva baca u reku divne sinove i zamenjuje ih štencima. Decu iz reke spašava njen brat, vuk, vodi ih u šumu i brine o njima. Кada se Poljeljin muž vrati iz rata, zla svekrva mu pokazuje štence koje mu je žena navodno rodila. Muž u besu želi da je spali na lomači. Ali, u tom trenutku navršava se sedam godina njenog ćutanja, njen brat je spašen, dobija ponovo svoj ljudski lik. Dolazi iz šume i dovodi trojicu njenih divnih sinova. Poljelja i Van pričaju svima istinu o svojoj patnji. Van više nije vuk ali nije ni bog, jer je proklet od majke. Može samo da bude čovek, dok traju njegovi dani na zemlji. Tako je postao rodonačelnik Srba, njihov mitski predak.
To naravno znači da je SMRT naša pramajka, u čije se naručje na kraju uvek vratimo.

 

Možda će vas zanimati i:



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.