"O motovilo se naštapale": Veštica u srpskom narodnom verovanju i predanju

U srpskoj narodnoj tradiciji istaknuto mesto zauzima ženski posrednik demonske sile veštica.

"O motovilo se naštapale": Veštica u srpskom narodnom verovanju i predanju Foto: Profimedia

Vračanje i čaranje su imali prvorazredan značaj u životu primitivnih naroda. U to vreme, odnos čoveka i prirode imao je takav karakter, da su potrebe za hranom, zdravljem, i dobrim vremenom ljudske grupe podmirivale putem magije kojom su na volšeban način "prisiljavali" prirodu da se pokori njihovim željama.

U srpskoj narodnoj tradiciji istaknuto mesto zauzima ženski posrednik demonske sile veštica. Na ovim prostorima veštica je imenovana šarenoliko: u Hrvatskoj "višćica", "cipernica", "coprnica", "štriga", "štringa", u Srbiji "veštica", "vešterka", u Vojvodini "ordulja", "konjobarka", u Crnoj Gori "štrigna", "morna", "brkača", "srkača" i "potkovnica". Često su se upotrebljavali i drugi nazivi, jer je njeno ime predstavljalo tabu za izgovaranje. Iako se ovim imenom označavaju žene čija duša, u vidu demonizovanog duha, izlazi iz njihovog tela dok spavaju i čini zlo, vešticama se nazivaju i demonska bića i bolesti.

coprnica-vestica
Narodni prikaz veštice - coprnice, Etnografski muzej u Zagrebu;
Foto: Wikimedia Commons

Veštica je stvorenje konkretnih namera i sposobnosti, jednoznačno zla, i manje-više karakterističnog spoljnjeg izgleda. Ona predstavlja ženu, koja oprezno živi i kreće se medu ljudima, a poseduje natprirodna svojstva.

Dolazak veštice na svet vezuje se za rođenje deteta u krvavoj "crvenoj" košuljici (placenti). Ako je mesec pun ili u poslednjoj četvrtini, mogućnost da novorođenče postane veštica postaje izvesnija. Zakopavanjem ili spaljivanjem košuljice nakon porođaja sprečava se da predodređeno ljudsko biće postane demon. Verovalo se da je košuljica amajlija pa je veza ljudskog bića i nje neraskidiva, a prekidom te veze, može se prekinuti ljudski život. Roditelji nisu saopštavali da se dete rodilo u crvenoj košuljici, jer je to moglo imati kobne posledice po majku, zbog uverenja da veštica rada vešticu. Majka bi bila izložena preziru zajednice. Svojstvo veštice se, prema tome, moglo prenositi naslednim putem, sa majke na kćer.

Smatralo se da samo starije žene mogu postati veštice. Devojaštvo se smatralo prelaznim dobom, pa su mlade žene postajale More. Verovalo se da Mora ima dodirnih tačaka sa vešticom u načinu na koji deluje. Njena duša bi izlazila iz tela za vreme sna, pronalazila i mučila žrtve, a zatim neopaženo odlazila u noć. Mučenje u snu se odvijalo tako što bi duh More stupio kroz ključaonicu ili prozor u sobu mladića koji joj nije uzvratio ljubav, te bi mu seo na grudi i počeo da ga davi. U našim krajevima se verovalo da je Mora bivša veštica koja se delimično pokajala, i zarekla da više neće ubijati, već samo mučiti svoje bližnje. Bitna razlika između ova dva mitska bića je što se Mora nije mogla preobraziti u životinju, a veštica jeste.

Verovanje da određene ženske osobe sa izraženim anomalijama imaju jak spoj sa nečastivim silama, duboko je uvreženo u svest našeg naroda. Verovalo se da veštice po seduju izraženu kosmatost po telu i nogama, velike brkove i sastavljene vecte, riđu boju kose, krvave oči upale u duplju, zelene rožnjače, izduženu mandibulu i dug nos. Prema narodnom verovanju veštica se može prepoznati na osnovu odbojnosti prema belom luku, dok u Šumadiji postoji verovanje da onaj koji pre Blagovesti ugleda zmiju, treba da je ubije, otkine i razmrska joj glavu, te da posadi seme belog luka u tu glavu. Kada biljka pronikne, iz nje je trebalo odvojiti čen, staviti pod jezik, i s njim na Vaskrs otići u Crkvu. Onaj koji sve to uradi na ovaj način postaje vidovit, te ima mogućnost da prepozna svaku ženu koja je veštica. Pretpostavljalo se da se veštica može prepoznati po zlim očima, i da onaj koji u njih pogleda može videti samog sebe naopačke.

"Vrzino kolo"

Veštice su aktivne noćima uoči velikih praznika (Božić, Đurdevdan, Ivanjdan…), a naročito su opasne u martu mesecu kada je smena godišnjih doba. Veštice su se mogle videti subotom noću, za vreme punog Meseca, ili u njegovoj poslednjoj četvrtini. Kada zaspi dubokim snom veštica izlazi iz tela u noć i nanosi zlo urokom, izaziva bolesti i nezgode. Narušava mir i spokojstvo ljudi, pogotovo zaljubljenih. „

"Opasna mesta" na kojima se veštice okupljaju su pometeno guvno, raskršća i senka dudove krošnje, ili starog oraha. Pre polaska na svoj "posao" veštice su se mazale po telu mašću, pripremljenom od iskuvanog ploda koji su dobile opšteći sa Đavolom. Ona im je omogućavala da odlete kuda god zažele.

Sredstva za nanošenje zla bila su: mrtvačke kosti, dlake, nokti, biljne trave, masti i voće (jabuka). Mogle su jahati na metli, vratilu ili statvi, i sa sobom nositi šipku kojoj žrtvi otvaraju grudi na spavanju i jedu joj srce. Po sopstvenom nahođenju određivale su kada i od čega će žrtva umreti. Najčešće mete bile su im deca, mladići i devojke. Izgovaranjem basmi i čarobnih formula mogle su da izazovu vremenske nepogode i da nanesu štetu ljudima i usevima. Mogle su komunicirati sa životinjama i preobraziti se u neke od njih, kao što je leptirića, mačka, kokoš, ćurka, ili neka noćna ptica.

Uoči prvog marta, na Jevdokiju, i o jesenjoj ravnodnevnici, devetog septembra, veštice se sastaju na pometenom guvnu. Inicijacija nove veštice zahtevala je žrtvovanje domaće životinje, ili dar u vidu ljudskog srca. Na skupovima bi se veselile, igrale kolo, gostile i dobijale zadatke u kojima bi morale nekome naškoditi. Predvodnica koja ih je učila i određivala zaduženja, imala je tu privilegiju da ne mora žrtvovati nikoga od svog roda. Pošto bi se okupile zgotovile bi čarobnu pomast u kazanu, koja se sastoji od nokata isečenih na peti dan u nedelji, obrezane kožice od Jevrejina, i dlaka ispod pazuha. Pomazanje nove veštice vršilo se subotom, u mrklu noć. Pristiglu vešticu maže neka od starijih, hrastovom metlom ili koprivom. Sve ovo je propraćeno veštičjom basmom koja se triput ponavlja. Završetak inicijacije prati preobražaj, gde novakinji proniknu krila slepog miša, a brada joj se izduži, kosa rasplete, odeća postane crna, te može leteti sa ostalima kao noćni leptir. Kada stekne izvesne moći, prvo što mora učiniti je da pojede srce sopstvenoj deci, kao i da čini zlo svojim najbližima. Nakon toga je u "vrzinu kolu" proglase vešticom.

Kletve i beli luk

Veliki strah od magijskih radnji izazivao je kod ljudi razna promišljanja o odbranama od čini. U te svrhe koristio se bršljan, lovor, trave iva i oman, beli luk, tisovo drvo, badnjak i tamjan. Deci bi tela mazali belim lukom, a u krevet stavljali krst od tisovine. U zaštitnu svrhu muškoj deci se davalo ime Vuk, jer veštica ne sme na vuka. Iznad vrata se stavljao tisov krst obmotan crvenim koncem, izvrtale bi se verige da veštica ne bi kroz odžak mogla ući u kuću. Pored vrata stavljana je metla okrenuta na dršku. Nad ulazom u štalu kačila se svinjska lobanja. Za vreme rusalja ili na Duhove, duž glavnog puta, kao zaštitu od nečastivih sila pravoslavci su posipali orahovo lišće, dok su u ovu svrhu katolici koristili smilje i pelin.

Jednog dana, vele, Hristos beše se našao na velikoj nevolji od Juda koji su ga gonili. Nemajući gde da se skloni, on ugleda jednu bludnicu i uputi se njoj da ga sakrije. No, ona čim vide Hrista, stade se smejati, i time dade poteri znak da je Hrist tu. Ljut na nju, on pobeže dalje govoreći: "E što me ne sakri, svoju sramotu ne mogla sakriti!". Bežeći, srete vešticu, i ova ga sakri i spase od potere. Zato je Hristos blagoslovi recima: "Ko te tražio, on se istražio!" (iz knjige "Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju", Tihomira Đordevića).

Koristile su se i biljke specifične za neka podneblja: za vreme rusalja, ili na Duhove, duž glavnog puta se posipalo orahovo lišće, što je bila inače tipična zaštita od nečistih sila kod pravoslavaca. Katolici su u ovu svrhu koristili smilje i pelin. Uoči Vidovdana, Ivanjdana, Petrovdana, palile su se vatre na raskrsnici, a okupljeni bi ih preskakali pominjući Boga, u svoje ime i ime svojih bližnjih te nastojali da otklone zle čini koje možda odnekud vrebaju.

Za zaštitu su se koristile i amajlije sa zapisima, nošene sa leve strane ispod srca. Veštice se najviše boje krsta, Boga, Bogorodice ili izgovaranja njihovih imena. Često ljudi u odbrani od veštičjih čini koriste kletve: "Zla im subota!", "Crevima se opasale!", "Po dnu mora pržinu kupile!", "O motovilo se naštapale!".

Do dan danas neki veruju da se mogu osloboditi veštičjih čini, ako ih vračara "skine" belom magijom. Ovakvi rituali su komplikovani, ukombinovani sa molitvama i obredima, koji zahtevaju potpunu samosvest i kontrolu.

Od VIII do XIII veka crkva je nastojala da iz narodne svesti iskoreni postojanje veštica i čarobnjaka. Proglasivši prećutni rat protiv njih pojačala je i sopstveni uticaj na stanovništvo.

Žene, smatrane vešticama, bacali su u bezdane ili vodu, a često su završavale i na lomačama. Za vreme Prvog srpskog ustanka "veštice" su pekli na ražnju i kamenovali. Kada je donesen Karađordev Kriminalni zakon 1810. godine, strogo je kažnjavano hvatanje, mučenje i ubijanje žena koje su optuživane za veštičarenje. Tek za vreme vladavine kneza Miloša, ubice veštica privođene su Narodnom sudu.

Dobra ili zla?

U narodnim predstavama veštice su istovremeno bile vračare i bogomoljke, pa su i kažnjavane i poštovane. Narodno verovanje pokušavalo je na različite načine da razgraniči, ali ne i da prekine vezu između dva omiljena objekta svoje fantazije strahova i potreba, nastojeći da kroz igru suprotnosti obeleži veštičino i gatarino jedinstvo.

Smatrano je da, kada se veštica ispovedi i prizna svoja zlodela, njeno nečisto dejstvo prestaje, pa ona postaje neka vrsta vračare i vidarke koja pomaže bolesnima. U ovom preobražaju putem ispovedi, izraženo je možda i izveno mirenje sa crkvom, metaforična mogućnost odvajanja Božjeg od Đavoljega, a ipak i održanje jedinstva u kojem veštice i vračare egzistiraju kao dva vida jedne te iste pojave.

Veštica se može razumeti kao ishod demonizovanja prirode žene u okolnostima karakterističnim za određenu zajednicu.

Obuzeti agresivnim zanosom, prouzrokovanim "noćnom realnošću jednog drugog sveta", članovi zajednice nastoje da se odbrane, obeležavanjem "žrtvenog jarca". Njegovim uklanjanjem, smatrali su, nestaje i opasnost. Narodna projekcija veštice oslikava marginalni društveni status žene u patrijarhalnoj sredini. Taj status je ona nastojala da izmeni prak tikovanjem magije, kojom bi stekla moć i strahopoštovanje grupe.

Sa psihoanalitičke strane, patrijarhalna zajednica, pripisujući ženi mračna svojstva, oslobađala se sopstvenog negativiteta. Anima, odnosno ženski aspekt nesvesne muške psihe, predstavlja oličenje želja, strahova i težnji nespojivih sa predstavama čovekovog Ja.

U narodnoj viziji veštica je projekcija mračne sile nesvesnog, koja je suprotna idealizovanoj slici žene. Ipak, trebalo bi napomenuti da se senoviti aspekt anime nije obavezno povezivao sa natprirodno negativnim u patrijarhalnom društvu, već je moglo doći i do sasvim pozitivnih predstava žene kao "mudre proročice koja širi kulturu".

 

Možda će vas zanimati i:



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je junsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.