8 načina na koje su ljudi pravili mirise pre pojave dezodoransa

Pre dezodoransa, ljudi su eksperimentisali sa mnogim prirodnim sastojcima, od nojevih jaja do misteriozne kitove sluzi.

8 načina na koje su ljudi pravili mirise pre pojave dezodoransa Foto: Shutterstock

Danas je gotovo nemoguće zamisliti svakodnevnicu bez sapuna i tople kupke, a tu su i dezodoransi i brojni parfemi koji našu ličnu higijenu čine još mirišljavijom. Međutim, većina ljudi u prošlosti nije uživala taj “luksuz”, pa su morali da budu kreativni. 

Nojeva jaja

Kada su u pitanju mirisi, stari Egipćani su svakako bili inovatori. Osim što su pravili parfeme i mentol bombone, bili su među prvima koji su koristili dezodorans. Njihovi recepti za dezodoranse bili su slični njihovim parfemima, ali umesto stvaranja raskošnih mirisa, glavna svrha dezodoransa bila je da se prikrije miris znoja. Jedna formula je sadržala nojeva jaja, orašaste plodove, tamariks i pastu od kornjačinog oklopa. U pitanju je bila smeša bez mirisa koju su nosioci nanosili na svoja tela kako bi se borili isključivo protiv znoja. 

Kaše od tamjana

Pre otkrića roll-on dezodoransa, ljudi su nalazili razne druge načine da primene mirise direktno na svoje najaktivnije znojne žlezde. U drevnom Egiptu su recimo pravili loptice od kaše sa tamjanom koje su potom držali ispod pazuha.

Rogač

Pre nego što je postao moderna zamena za čokoladu, stari Egipćani su rogač koristili kao dezodorans. Veličanstveno drveće rogača je poreklom iz mediteranske regije, a bogati Egipćani su slamali mahune i trljali ih po telima kako bi ublažili svoj prirodan miris.

Maslinovo ulje

Masline su bile sastavni deo života u staroj Grčkoj i Rimu, a čak su služile i kao osnova za parfeme. Proizvođači parfema bi dodavali razne sastojke, poput lišća, korenja i cveća, u maslinovo ulje koje bi potom nanosili na kožu.

Mirisne kupke

Još jedan način na koji su se stari Grci nosili sa neprijatnim mirisima svog tela bilo je što češće kupanje. Neki ljudi iz viših slojeva društva koristili su mirisne kupke pre nanošenja parfema ispod pazuha (praksa koju su preuzeli od Egipćana). U to doba, nije bilo neobično kupati se jednom dnevno, za razliku od Srednjeg veka kada se potpuno nago kupanje smatralo nečistim.

Sivi ćilibar ili ambra

Jedan najpoznatijih sastojaka mnogih parfema već vekovima je ambra ili sivi ćilibar, zahvaljujući kome je parfem postojaniji na koži. Međutim, malo njih zna da je ambra zapravo žučni sekret koji proizvodi ulješura ili "spermasti" kit. Naime, kada ova vrsta kita pojede nešto oštro, kao što su školjke, ona luči lepljivu sluz koja štiti stomak od povreda. Onda, kao i kod mačaka i njihovih kuglica dlaka, ulješura – da bi izbacila te oštre materije – povrati u okean, gde dolazi do hemijske reakcije usled susreta sa solju, kiseonikom i svetlošću sunca. Ta izlučina se pretvara u čvrst kamen, sličan vosku, a ljudi te kamene sakupljaju kako bi ih prodali parfimerijama koje od njih izrađuju ambru i stavljaju je u preskupe parfeme.

Sivi ćilibar iliti ambra se spominje i u čuvenom romanu Hermana Melvila "Mobi Dik": "Ko bi pomislio da bi se tako prefinjene žene i muškarci oduševljavali esencijom koja potiče iz creva bolesnog kita!".

U svom svežem stanju, miriše na kravlje balege, ali kada očvrsne, masa razvija slatku, mošusnu aromu. Ambergris je u velikoj meri zamenjena sintetičkim sastojcima, ali se još uvek koristi za izradu nekih vrhunskih parfema.

Mošus

Mošus - reč koja je i danas povezana sa mirisima - prvi put je privukao pažnju parfimera u srednjem veku. Dolazi iz male vrećice koja visi ispred genitalija muškatnog jelena i miriše na mokraću kada je jelen izlučuje. Da bi se postigla željena aroma - slatka, zemljana i senzualna - žlezda mora da se skine i da se osuši. Supstanca je bila toliko popularan parfemski sastojak da su muškatni jeleni bili stavljeni na listu ugroženih životinja tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Danas parfemi sa mošusnim mirisom koriste sintetičke sastojke.

Fenol

Krajem 19. i početkom 20. veka, kozmetički brendovi su shvatili da mogu da zarade novac govoreći ženama da smrde. Miris ljudskog tela je zapravo u prošlosti bio manje oštar nego što je to slučaj danas (prema nedavnoj studiji, upotreba antiprespiranta dosledno je mogla da učini miris znoja gorim), ali nesigurni potrošači su bili ubeđeni da je to problem. Dezodorans korišćen pre 100 godina bio je drugačiji od proizvoda s kojim je većina ljudi danas upoznata. Sadržao je kiselinu koja je mogla da ošteti kožu i odeću. Jedna domaća receptura iz 1903. godine uključivala je fenol ili karbolnu kiselinu koja gori u dodiru sa kožom. 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...