Dirljiva priča o narodu Wayuu i njihovom ritualu drugog sahranjivanja

Neobični drevni ritual dvostrukog sahranjivanja zastupljen kod Wayuu naroda koji živi na području kolumbijske pustinje, jedan je od najbitnijih za odnos njihove kulture prema smrti, snovima i pamćenju.

Dirljiva priča o narodu Wayuu i njihovom ritualu drugog sahranjivanja Foto: Promo

Upravo je taj običaj inspirisao Juan Pablo Polanco-a i César Alejandro Jaimes-a da ovu priču dokumentuju kroz film koji će u okviru dvanaestog izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u sklopu međunarodne takmičarske selekcije biti premijerno prikazan u ponedeljak, 13. maja u 21 sat u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Tim povodom, razgovaramo sa kolumbijskim rediteljskim dvojcem o njihovim utiscima tokom snimanja filma i običaju dvostrukog sahranjivanja Wayuu naroda.

Kako ste došli na ideju da snimite film o narodu Wajuu i njihovom specifičnom ritualu ponovnog sahranjivanja?

- Zapravo, ideja o filmu „Lapu“ rođena je dok smo snimali drugi film koji nikada nije završen, kao jedan od onih filmova koji ostaju u kinoteci zaborava. Tokom snimanja smo iskusili i učestvovali u pogrebnom ritualu koji je bio veoma drugačiji od onog kojem smo prisustvovali u našim životima. To iskustvo nas je inspirisalo da uvidimo kako način na koji se odnosimo prema smrti određuje način na koji se odnosimo prema životu. Svaki pogrebni ritual je odgovor koji svaka kultura daje na neodgovoreno pitanje o tome šta je smrt. Odatle počinjemo istragu sa Kanelom Rejes o različitim načinima sahranjivanja mrtvih u Kolumbiji. Tako smo došli do Wayuu kulture (koja, kao i sve kulture, ima svoje varijacije i nikada ne možemo pričati o jednoj formi sahranjivanja) koja nas je na impresivan način privukla između ostalog na način koji snovi postaju konektori između različitih stanja stvarnosti. Tokom ovog istraživanja, sprijateljili smo se sa nekim ljudima iz plemena Wayuu koji su bili prijatelji moje rođake. Oni su nas pozvali u svoju kuću u La Guajira i tokom dve godine mi smo ih posećivali i sklapali prijateljstva na tom području. Jednog dana oni su nas predstavili Doris koja je bila sused porodice sa kojom smo se sprijateljili.

Za nas je bilo važno da ne radimo pokušavajući da napravimo film o ljudima iz plemena Wayuu jer je Wayuu kultura veoma velika i složena, već da napravimo film sa Doris i njenom porodicom o samom ritualu. To je drugačiji pristup, gde smo se mnogo više bavili posebnošću same Doris i njene porodice, ne pokušavajući da definišemo kompletnu kulturu. Kako je snimanje ovog filma bio dug proces, ponekad smo osećali da film odlučuje umesto nas.

Bili smo veoma dirnuti kada su nam ljudi pričali o ritualu drugog sahranjivanja i kako su pokojnici povezani sa carstvom snova. U Kolumbiji je smrt shvaćena kao broj (statistički podatak) koji je objavljen na vestima. Stoga, način na koji su Doris i njena porodica povezani sa smrću izgledao je kao nešto što nam je bilo potrebno kako bismo promenili naš odnos prema gubitku.

Kakvo je bilo vaše iskustvo tokom snimanja filma? Šta ste naučili od Wayuu naroda?

- Bilo je veoma moćno iskustvo da podelimo osećanja i pitanja sa Doris i njenom porodicom. Snimanje ovog filma bio je proces razmene i suočavanja sa kreativnim procesom kroz koji nikad nismo prošli. To je bio prvi film za sve u ekipi, osim za snimatelja zvuka Yessid „Minga“. Takođe, to je bio prvi put da se Doris susrela sa ovim ritualom, tako da smo bili u sličnoj poziciji, istražujući i suočavajući se sa pitanjima i tim osećanjima po prvi put. Razmenjivali smo sumnje i stavove u vezi sa pokojnicima i koristili smo ih kao kreativnu moć kako bismo nešto stvorili zajedno. Na primer, bilo je dosta scena u filmu u kojima je Doris razgovarala sa svojom porodicom a da mi nismo znali o čemu je pričala. Kada smo je, nakon svake klape upitali šta je rekla, ona bi nam rekla samo deo. Dakle, na osnovu veoma jednostavne ideje o temama koje je istraživala, napravili smo promene u ritmu i redu dijaloga. Snimanje ovog filma zasnovano je na poverenju i slobodi koju je imala Doris bez našeg uplitanja u ono što je ona želela da kaže. Nakon završetka snimanja dobili smo prevode snimaka i saznali smo sve o čemu su razgovarali Doris i njena porodica. Bilo je divno videti kako se to širi i čini film bogatijim nego što smo mislili. Zapravo, film smo počeli da snimamo, ali smo tokom snimanja i montiranja shvatili da je nemoguće da film traje tako kratko. U jednom trenutku smo shvatili da su kulturna i jezička barijera bile više pokretač i privilegija nego problem. Kao pripadnici različitih kultura, stvorili smo veze i odnose koji se ne oslanjaju na usmeno izražavanje ili složene koncepte. Bili smo više okrenuti namerama gostiju, uživanju u zajedničkom deljenju hrane i pića, smejanju i plesanju. Ovakav odnos koji je veoma blizak i topao je nešto što ćemo uvek ceniti. Takođe, boraveći kod Doris, iskusili smo način da se povežemo sa vremenom na način na koji to nije moguće u gradovima kao što je Bogota. Vreme u La Guajira nije toliko rigidno i možete osetiti kako prolazi na drugačiji način, tamo nema potrebe vreme ograničiti i meriti brojkama. Uobičajeno je da kada pitate stariju osobu iz plemena Wayuu koliko ima godina ona kaže da je starija od vas, ali ne zna koliko tačno godina ima.

Kako je publika reagovala na vaš film? Šta je na njihov ostavilo najjači utisak?

- Divno je videti kako se publika na različite načine prepoznaje u filmu.  Kada smo snimali Lapü, ljudi su nam govorili da je to film lokalnog karaktera i da će ljudima biti teško da se povežu sa specifičnim kontekstom koji ovaj film ima. Međutim, ljudi iz različitih delova sveta su nam rekli da ih je film naveo na razmišljanje i sećanje na svoje pokojne i odnos koji su imali sa njima.  Zanimljivo je kako je film omogućio publici da stvori različite osećaje i ideje kojih mi nismo bili svesni a koje nesumnjivo nastanjuju svet filma. To nas je navelo da shvatimo da film predstavlja organizam koji se hrani emocijama i sumnjama ljudi koji ga prave i da u tom nedostatku izvesnosti leži moć filma.

Takođe je bilo veoma interesantno na koja pitanja se ljudi vraćaju iznovi i iznova. Ova pitanja su se ponavljala u različitim rubrikama „pitanja i odgovori“ (Q&A) koje smo imali u vezi sa filmom i što nam je omogućilo da kažemo kako mi razumemo smrt, autohtone kulture i njihovo postojanje u Zapadnoj kulturi. Najčešće postavljena pitanja odnosila su se na naš pristup takvoj jednoj autohtonoj kulturi, i slična pitanja koja produžavaju tu liniju odnosa između ljudi koji snimaju i ljudi koji su tom prilikom snimljeni. Takođe, pitanja odakle nabavljaju Koka – Kolu i da li je to znak da gube svoju kulturu i slično čime su pokazali svoje konzervativne i opasne ideje o načinu na koji razumeju kulturu. I definitivno najčešće postavljeno pitanje je u vezi sa snimanjem sahrane – šta su ljudi mislili o tome, da li je to previše intiman trenutak? Definitivno je intiman trenutak, ali je ujedno otvoren za javnost, radi se o slavljenju života i deljenja sa drugima. 

Kako Wayuu narod doživljava moderni svet s obzirom na to da se čini da su „odvojeni“ od ostatka sveta?

- Oni ne žive skroz odvojeni od modernog sveta. To je opšti stereotip o podeli među ljudima. Šta uopšte znači biti moderan? Ne volim da razmišljam u tim okvirima. Ne osećam se slobodnim da kažem kako Wajuu ljudi razmišljaju o „našem“ svetu. To je isto kao kad biste pitali Evropljanina šta misli  stanovnicima Latinske Amerike. Možemo govoriti o određenim generalizacijama, ali me prikazivanje tih dominantnih diskursa ne zanima. Mislim da oni smanjuju naš način odnosa sa drugima i definisanja i dominacije drugih. 

Koje projekte i filmove imate u planu u narednom periodu?

- Trenutno radimo na drugom filmu koji će takođe biti snimljen u La Guajira. Reč je o putovanju kroz pustinju što je ujedno i razlog da radimo i stvaramo sa prijateljima koje smo stekli tokom snimanja filma Lappu.  Još uvek pišemo i razmišljamo o čemu će tačno biti film, ali je moguće da će ovo biti dugo putovanje kroz našu ličnu pustinju. Logline za novi film glasi: Zašto me nisi probudio kada je moja duša odlazila? Danima i noćima, stari kamionet putuje kroz pustinju na granici između Kolumbije i Venecuele. U kolima su ljudi iz različitih prostora i vremena koji zajedno dele ekstazu putovanja. Njihovi snovi mešaju se sa stvarnošću, oživljavaju mrtve i zamagljuju granica ideja. 

 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...