Istorijsko putovanje se nastavlja preko vrha sveta: Priča o hodočašću duž staza prvih predaka koji su istraživali planetu

Saradnik National Geographic-a i dobitnik Pulicerove nagrade, novinar Pol Salopek je pre deset godina krenuo na 35.400 kilometara dugo putovanje prateći trase kojima su se iz Afrike ljudi proširili po ostatku planete.

Vakhan koridor u Avganistanu je jedan od najudaljenijih naseljenih predela na Zemlji. Produžetak provincije Badakšan, oko 320 kilometara između Tadžikistana i Pakistana, dodiruje ledeno krunisane bedeme zapadne Kine. Izobličen od strane Rusije i Britanije kao neutralna zona za razdvajanje svojih azijskih imperija u 19. veku, koridor - izolovan zbog svog reljefa, geopolitike i vremena - trpi kao zaboravljeni dodatak Avganistana. Oko 17000 farmera i nomada i dalje živi na ovim srednjovekovnim pašnjacima i zidovima ograđenim selima. To je bila moja izlazna rampa za Južnu Aziju. 

Prešli smo granicu Tadžikistana kod Iškašima. Prošlo je šesnaest godina od kako sam zagazio u prašinu Avganistana kao ratni dopisnkik. To nije zemlja koje sam se sećao.

Moja avganistanska sećanja skrenula su na naoružane muškarce u Hiluksovim kamionetimia i potresima bombe od 230 kilograma ispuštene iz američkog aviona B-52. Prošavši kroz rat, nesvesno sam zakoračio oko svodova tišine koji su uvek obloženi novim pokojnicima. Nasuprot tome, Vakhan koridor - siromašan, krajnje izolovan i zaštićen od nasilja sa Hindukuša - izgledao je kao oaza mira. Nebojažljivo smo pešačili preko polja zrele pšenice gde su ljudi jahali volove u krugovima, vršući pšenicu na biblijski način. Antičke vodenice mlele su njihovo brašno. Lokalni Vakhi farmeri su bili ležerni ismaili, a žene su hodale bez velova. Farmeri su naslagali veličanstvene rogove Marko Polo ovaca na svetim izvorima. Snežni leopardi (ne borbeni aktivisti) patrolirali su vrhovima prekrivenim snegom. Niko nije nosio oružje. Bio je to ruralni Avganistan kakav je trebao da bude. 

"Sada smo u našim slavnim vremenima", kaže derviš Ali, pastir čija kuća prijanja kao lastino gnezdo uz strme obale reke. "Devedesetih nismo mogli priuštiti ni čaj. Sada je život dobar".

Alijeva prijateljski rapoložena supruga, Kušnamamaš, ispekla je za nas hrskavi nan - ravan hleb. Postavili smo šator na njihovoj uzanoj, travnatoj terasi. Krošnje topole su šuškale na srebrnom povetarcu. Strogi Vakhan je doživljavao zelenu revoluciju. Plantaže drveća su senile nekadašnje gole kanjone, a neki Vakhi su degustirali svoj prvi domaći paradajz i prvu tikvu. To je bila promena podnebllja. Kajsije su cvetale dva meseca ranije, a iznenadni tok topljenja glečera omogućavao je lakše navodnjavanje.

Naravno, ovo neće potrajati. Glečeri Hindukuša jednog dana će se osušiti, a stara glad će se vratiti. Ali za one sjajne dane pešačenja , doline Vakhana izgledaju kao mesto na kome mogu hodati čitav svoj život, a da to ni ne znam. Rečni šljunak nam je opkoljavao stopala kao novčići. Vrane su se okretale na beskrajnom, plavom nebu. U septembru su visoki pašnjaci kirgiških nomada, na istoku Vakhana, držali sunčanu vatru kao stari ćilibar. Stene veličinie kuća sijale su kao kolosalna ogledala na oskudnim planinskim kosinama. Njihove površine bile su glatko ispolirane kao staklo davno iščezlim zidovima leda.

Ledeno doba dolazi u ciklusima. Sledeće će gurati ruševine naših gradova do nižih geografskih širina. Ledeno doba će obrisati sve dokaze Alijeve nežne šume i lako izmrljati duboke tragove sovjetskog tenka, ostavljene na pašnjacima Vakhana pre skoro 40 godina. Ulegnuća izgledaju kao nova. Na kraju će se pojaviti neki drugi Vakhi koji će podsticati svoje volove na vršu - deset okretaja, po mojoj proceni, za svaki disk hleba. Sve je to krug.

Moje pešačenje je krug, iako ono sa radiusom sveta.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u oktobarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.