Naučnici odavno znaju da mozak zadržava fizički osećaj prisutnosti amputiranog uda ili osećaj funkcionalnosti paralizovanog uda.
"Mozak nastavlja da radi ono što je uvek radio”, kaže bioinženjer Robert Gant. „Čak i posle oštećenja.” Zbog toga su istraživači nedavno uspeli da pomognu ljudima u kontroli robotičkih udova mislima.
Gant i njegove kolege s Univerziteta Pitsburg i iz Medicinskog centra Univerziteta Pitsburg streme da odu još dalje. Oni eksperimentišu s načinima da, kako to Gant kaže, „utelove” robotički ud – da učine da se on oseća i doživljava kao deo tela, a ne samo kao alatka.
Sazanjte i Da li su roboti budućnost?
Nejtan Kopland, paralizovan od grudi naniže u automobilskoj nesreći koju je preživeo u tinejdžerskim godinama, učestvovao je u ovom eksperimentu. Tim je implantirao sićušne senzore u njegov mozak – u motorni korteks, koji kontroliše voljne pokrete, i u onaj deo senzornog korteksa koji obrađuje osećaj u ruci. Robotička ruka je potom programirana da šalje i prima signale iz tih senzora.
Kopland, koji sada ima 31 godinu, može s povezom preko očiju da sa 84,3 odsto tačnosti identifikuje koji od njegovih protetskih prstiju trpi pritisak, objavljeno je u nedeljnom časopisu Science Translational Medicine. Kopland kaže da oseća i toplinu i peckanje u robotičkim prstima, što ga čini „srećnim, opuštenim i punim nade”.
Krajnji cilj, kaže Gant, jeste jednostavan: razviti tehnologije u toj meri da paraliza i gubitak udova „ne predstavljaju invaliditet”.
