Bitka za vid: Lek na vidiku

Zahvaljujući napretku medicine i sve raširenijem lečenju,kraj slepila možda više nije samo san.

Bitka za vid: Lek na vidiku Foto: Shutterstock

Tekst Lek za vid objavljen je u NG Srbija u septembru 2016. godine

Čim se Kristijan Gardino rodio, njegova majka Elizabet znala je da s njegovim očima nešto nije u redu. Poigravale su, trzale se i kolutao je njima. Jedno oko se potpuno prevrnulo.Dok ga je hranila, umesto da gleda u nju, Kristijan bi zurio u najjače svetlo u blizini– u svetiljku u zatvorenom prostoru, a u sunce na otvorenom. Bilo je to uznemirujuće.

Prvi oftalmolog koji je pregledao Kristijana mrko je uputio porodicu specijalisti u njujoškoj bolnici Maunt Sinaj. Specijalista je uradio elektroretinogram (ERG), postupak u sklopu kog sićušni elektronski senzor stavljen u oko meri reakcije mrežnjače na iznenadno svetlo. Zdrava mrežnjača reagovala bi slanjem elektrosignalau optički nerv. To bi na ekranu ERG-a proizvelo veliki pad praćen visokim usponom sinusoide. Na Kristijanovom ERG-u nije se videlo ništa slično: videle su se samo slabe i nepravilne šare.

Lekar je rekao Elizabet da Kristijan pati od bolesti zvane Leberova kongenitalna amauroza(LCA). Njegov vid, već vrlo slab, neće se znatnije poboljšati. Ništa se nije moglo učiniti. Dečak će videti malo šta od sveta koji ga okružuje i, kad nauči, moraće da hoda uz pomoć štapa.

Život u mraku: Neobična postavka izraelskog muzeja pomaže da bolje razumemo slepe ljude

Kristijanu je zaista bio potreban štap, kao i majčina ruka, kada je 2012. godine, kao dvanaestogodišnjak, prvi put posetio kliniku na Institutu za oftalmologiju Šaj u sklopuUniverziteta Pensilvanija. Tog januara, međutim,glavnom zgradom instituta kretao se bez štapa i, kako se činilo, bez straha. Šaleći se i čavrljajući,dečak je prostranim otvorenim hodnikom vodio grupu doktora nauka, lekara i laboratorijskih tehničara. U grupi sam bio i ja. Radoznalo je posmatrao visoki atrijum i sjajne balkone na kojima su ljudi sedili i pili kafu.

„Čoveče!”, uskliknuo je dok smo se približavali izlazu iz zgrade, jer su se ispred nas nalazila velika okretna vrata s velikim krilima. Njegova majka hodala je dalje iza njega; u tom trenutku bio jesam. Kristijan nije čak ni zastao. Mirno je u ušao u krug vrata dok se jedno krilo od čelika i stakla zatvaralo iza njega, a drugo bešumno otvaralo ispred. Zakoračio je na dnevnu svetlost. Kristijan Gardino je progledao. Sve što mu je dotada predstavljalo prepreku – svetlo i tama, čelik i staklo, pomično i nepomično – sada mu je predstavljalo zadovoljstvo. Svet se otvorio pred njim.

„Možete li da poverujete?”, upitala je Elizabet nekoliko trenutaka kasnije. Ispred nje Kristijan je hodao uz Džin Benet, čija je univerzitetska laboratorija proizvela tečnost s genetičkim materijalom koja je Kristijanu podarila vid. „Sve se zbilo tako brzo”, rekla je Elizabet. Samo tri dana nakon prvog tretmana očiju Kristijan ju je mogao videti. „Ranije sam se pitala hoće li moj sin ikad znati kako izgledam, a sada... ovo”, rekla je, pokazujući prema sinu koji se kretao bez tuđe pomoći. „To je čudo.”

Put do Kristijanovog čuda bio je težak. Bilo je potrebno 20 godina neumornog rada Džin Beneti njenih saradnika. Identifikovali su genetičku mutaciju koja je onesposobila Kristijanovu mrežnjaču, a zatim su smislili način kako da u njegovo oko umetnu zdravu kopiju tog gena.

Benetova je eksperimente za tu terapiju započela nadajući se tek „da ćemo uočiti neku naznaku poboljšanja”. Devet godina kasnije i sama je zapanjena rezultatom.Benetova vodi računa o tome da ne preuveličava značaj svog rada i ne umanjuje značaj prepreka u daljem napretku. Ipak, dosadašnja korist za Kristijana i druge pacijente daje Benetovoj opreznu nadu da bi taj osnovni pristup, utemeljen na zameni gena, mogao delovati i kod drugih oblika slepila. Ona i drugi veruju da bi varijacije njene tehnike uskoro mogle pomoći lekarima u pravovremenom pronalaženju i ispravljanju sličnih genetičkih nedostataka – možda još u materici – kako bi se uklonila ili sprečila oštećenja očiju.

U poslednjih desetak godina nastojanja na području matičnih ćelija i biomedicinskih (bioničkih) implantata omogućila su barem malo vida dotad potpuno slepim ljudima. Matične ćelije (ćelije na ranom stepenu razvoja, koje se još nisu izdvojile u gradivne elemente očiju, mozga, ruku i nogu) sve više obećavaju kada je reč o zameni ili oživljavanju onih ćelija mrežnjače koje otkazuju, a koje se kriju iza mnogih uzroka slepila. A prva generacija bioničkih mrežnjača – mikročipova koji menjaju oštećene ćelije mrežnjača tako što prikupljaju ili pojačavaju svetlo – omogućava vid niske rezolucije ljudima koji godinama nisu videli ništa.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.