Ne baš slatka priča: Zašto ne možemo da odolimo šećeru?

Današnja civilizacija robuje šećeru. Da li je kasno za pobunu?

Ne baš slatka priča: Zašto ne možemo da odolimo šećeru? Foto: Shutterstock

Tekst Ne baš slatka priča je objavljen u National Geographic Srbija u avgustu 2013. godine

NA DNU ČAŠE

Morali su da nestanu. Aparati za kokakolu i grickalice, kao i friteze. Izbačeni na ulicu, stajali su zajedno sa drugim otpadom pod tmurnim nebom iza Osnovne škole „Kirkpatrik”, jedne od nekoliko osnovnih škola u Klarksdejlu, u Saveznoj Državi Misisipi. To se zbivalo pre sedam godina kada su vlasti tek počinjale da shvataju ozbiljnost problema. Klarksdejl, grad na ušću dveju reka, čuven po nastanku i zlatnom dobu „delta” bluza, čija se polja pamuka i ravnice prostiru uz obalu Misisipija i čija viktorijanska zdanja još uvek odišu lepotom, našao se u središtu ogromne američke zdravstvene krize. Povećana gojaznost, dijabetes, visok krvni pritisak, srčana oboljenja. Neki naučnici tvrde da je to sve posledica konzumacije proizvoda od šećerne trske, useva zbog kojeg je većina predaka današnjih žitelja Klarksdejla stigla na ovu hemisferu u lancima. „Shvatili smo da moramo nešto da preduzmemo”, kaže mi Suzan Volton, direktorka „Kirkpatrika”.

Pogledajte galeriju fotografija

 SODA: Sve je lakše s mehurićima – ili su bar tako mislili banjski posetioci koji su često pili mineralnu vodu u okviru banjskog tretmana. U XVIII veku otkriveno je da ugljen-dioksid uzrokuje penušanje mineralne vode, što je dovelo do patentiranja sistema za proizvodnju soda-vode, a potom i do slatkih osvežavajućih pića poput koka-kole. Današnji 355-mililitarski gazirani sok obično sadrži oko 42 grama šećera.

Voltonova, koja se rodila i odrasla u Klarksdejlu, vodi me kroz školu i usput mi priča o načinima na koje ova ustanova pokušava da pomogne svojim učenicima – pečeno umesto prženog, voće umesto slatkiša – od kojih većina uzima dva dnevna obroka u školskom restoranu. Afroamerikanci čine 91 odsto učenika, dok su 7 odsto belci, a tri latinoamerikanca čine preostala 2 procenta. „Ova deca jedu šta god im se da, a to je najčešće previše slatkog i izuzetno jeftina hrana: kolači, kremovi, slatkiši. To mora da se promeni jer utiče na zdravlje učenika”, objašnjava.

Uzmimo, primera radi, Nikolasa Skurloka koji se nedavno upisao u prvi razred Srednje škole „Oukherst” u Klarksdejlu. Nik, koji je jedva dovoljno visok da bi mu dozvolili da se u zabavnim parkovima vozi po toboganima smrti, imao je 61 kilogram kada je pošao u peti razred. „Užasavao se od časova fizičkog”, kaže mi direktorka Volton. „Imao je probleme s trčanjem, s disanjem, ma s čim sve nije imao problem.”

„Naravno, nisam ja ta koja bi o tome trebalo da pričam”, dodaje Voltonova uz smeh, pljeskajući se po butinama. „I ja sam povelika.”

Saznajte i Kineski studenti i srednjoškolci napravili bateriju od – kašike šećera

Srećem se sa Nikom u školskom restoranu, gde sedi sa svojom majkom Varkijom Džons, zgodnom 38-godišnjakinjom. Džonsova mi kaže da je promenila svoje navike u ishrani, koliko zbog sebe, toliko i da bi dala primer Niku. „Grickala sam slatkiše po čitav dan jer sedim za kancelarijskim stolom. I šta mi onda drugo preostaje? Sada sam slatkiše zamenila celerom”, kaže. „Ljudi mi kažu da to sada činim jer imam dečka. A ja im kažem da to radim jer želim da živim i da budem zdrava.”

Naspite čašu vode i dodajte šećera dok voda ne dospe do ivice i ostavite tako da stoji pet sati. Kad se vratite, videćete da se šećer kristalisao na dnu čaše. Klarksdejl, veliki grad u jednom od najgojaznijih okruga, u najgojaznijoj saveznoj državi, u najgojaznijoj razvijenoj državi na svetu, nalazi se na dnu američke čaše, gde se šećer kristališe u telima dece kao što je Nik Skurlok, koji je oličenje prekomernog konzumiranja šećera. 

DŽAMIJA OD MARCIPANA

Na Novoj Gvineji, gde je počelo uzgajanje šećerne trske pre oko 10.000 godina, ljudi su u početku brali trsku i jeli je u sirovom stanju, žvaćući stabljiku dok im jezik ne odrveni od slatkog ukusa. Šećer ima bitnu ulogu u drevnim mitovima Nove Gvineje kao neka vrsta eliksira, leka za svaku bolest i rešenja za svako raspoloženje. Prema jednom mitu, ljudska rasa je nastala tako što je prvi čovek vodio ljubav sa šećernom trskom. Na verskim svetkovinama sveštenici su pijuckali zašećerenu vodu iz ljuski kokosovog oraha, što je kasnije zamenjeno konzervama koka-kole.

Šećerna trska se polako širila po ostrvima, da bi konačno stigla na azijsko kopno oko 1.000 godine p. n. e. Do 500 godine n. e. u Indiji je počela njena prerada u šećerni prah koji je korišćen kao lek protiv glavobolje, stomačnih tegoba i impotencije. Tajna prerade šećera čuvala se godinama i prenošena je sa učitelja na učenika. Do 600 godine n. e. ova veština se proširila po Persiji, gde su vladari ugošćavali svoje zvanice obiljem slatkiša. Kada su Arapi zaposeli ovo područje, osvojili su ovo znanje i ljubav prema šećeru. To bi na neki način moglo da se uporedi sa bacanjem boje u ventilator: prvo ovde, potom tamo, šećer se pojavljivao gde god je poštovan Alah. „Gde god da su išli, Arapi su nosili šećer kao proizvod, ali i tehnologiju njegove izrade”, piše Sidni Minc u svojoj knjizi „Slatko i moć”. „Šećer je, prema predanju, išao za Kuranom.”

Muslimanski kalifi su se razmetali šećerom. Predmet opšteg oduševljenja bio je marcipan, mleveni badem i šećer oblikovani u egzotične smese koje su ukazivale na državno obilje. Jedan pisac iz XV veka daje opis čitave džamije od marcipana, čiju je izradu naručio jedan kalif. Ona je izazivala divljenje, u njoj se molilo Bogu, da bi je naposletku pojela sirotinja. Arapi su usavršili preradu šećera i pretvorili je u industriju. Rad u proizvodnji je bio okrutno težak. Vrelina na poljima, sev srpova, para u kotlarnicama, buka mlinova. Do 1500. godine, uz porast potražnje, smatralo se da se takvim poslom mogu baviti samo najniži društveni slojevi. U poljima su radili mnogi zatvorenici iz istočne Evrope, zarobljeni posle ratnog sukoba muslimanske i hrišćanske vojske.

Možda su upravo britanski i francuski krstaši, koji su išli na istok da preotmu Svetu zemlju iz ruku nevernika, bili prvi Evropljani koji su zavoleli šećer. Vratili su se puni utisaka, priča i uspomena na šećer. Pošto umerena klima nije pogodna za uzgoj šećerne trske – potrebna joj je tropska klima i polja natopljena kišama da bi davala svoj maksimum – prvo evropsko tržište je nastalo iz jednog sporednog rukavca muslimanskog tržišta. 

Isključivo plemstvo je konzumiralo šećer koji je stizao na zapad, a bio je toliko redak da je smatran za začin. Međutim, tokom XV veka trgovina sa istokom postala je otežana zbog širenja Osmanskog carstva. Zapadnjačkoj eliti, koju je šećer osvojio, ostalo je veoma malo mogućnosti: da posluje sa malim južnoevropskim proizvođačima, da porazi Turke ili da otkrije nove izvore šećera.

To doba se u školi naziva dobom istraživanja, potragom za teritorijama i ostrvima koja je Evropljane razaslala po čitavom svetu. U stvarnosti je to bila velikim delom potraga za poljima na kojima bi mogla da uspeva šećerna trska. Portugalski princ Henrik Moreplovac je 1425. godine poslao šećernu trsku na ostrva Madeira, zajedno sa prvom grupom naseljenika. Ovaj usev je uskoro dospeo i do drugih novootkrivenih atlantskih ostrva – Zelenortskih i Kanarskih. Kada je 1493. godine Kolumbo krenuo na svoje drugo putovanje u Novi svet, poneo je i šećernu trsku. Upravo to je bio početak proizvodnje šećera u velikim razmerama, robovskog rada na plantažama karipskih ostrva, što je vremenom dovelo i do podizanja velikih dimljivih rafinerija na obodima savremenih gradova, masovne upotrebe, gojazne dece, debelih roditelja i ljudi u XXL trenerkama koji se voze na električnim mopedima.

Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...