PRELAZAK: Šta je smrt?

Pošto je u martu 2015. godine, sa svoje nepune dve godine, pao u ledenu bujicu, Gardel Martin je bio mrtav više od sat i po. Tri i po dana kasnije iz bolnice je izašao živ i zdrav. Njegova priča je jedna od mnogih koje naučnike navode da redifinišu pojam smrti.

I nastavili su. Još 10 minuta, 20 minuta, 25. Do tog trenutka Gardel nije imao puls i nije disao više od sat i po vremena. Prema Lambertovim rečima, bio je „oklembešen, hladan leš bez ijednog znaka života”. Ali članovi tima nastavili su da pumpaju, pritiskaju i kontrolišu. Oni koji su radili kompresiju grudnog koša smenjivali su se na svaka dva minuta – naporno je raditi to ispravno, čak i na tako sićušnim grudima. Drugi su uvodili katetere u njegovu femoralnu i vratnu venu, želudac i bešiku, unoseći u njegov sistem postepeno toplu tečnost da bi mu podigli telesnu temperaturu. Činilo se da ništa ne postižu. Umesto da prekinu reanimaciju, Lambert i Mafi su odlučili da prebace Gardela na hirurgiju i primene kardiopulmonalni bajpas – najagresivniji oblik aktivnog zagrevanja, poslednji pokušaj da se pokrene njegovo srce. Nakon što su temeljno oprali ruke, proverili su još jednom puls.

Neverovatno, pojavili su se otkucaji srca – prvo slabi, ali stabilni, bez abnormalnosti u ritmu, koje se ponekad javljaju posle dužeg zastoja u radu srca. Samo tri i po dana kasnije Gardel je sa svojom razdraganom porodicom napustio bolnicu, pomalo nesiguran na nogama, ali savršeno zdrav.

GARDEL JE PREMLAD da bi nam ispričao kako je bilo tokom tog 101 minuta kad je bio mrtav. Ali ponekad ljudi koji su oživljeni zahvaljujući upornoj i kvalitetnoj reanimaciji pričaju sasvim jasne i sablasno slične priče. Te preživele možemo da tretiramo kao ljude koji su „prešli na drugu stranu” i vratili se s pričama koje nam omogućavaju uvid u to kako izgleda umiranje. Njihove „priče iz sive zone” postale su predmet naučnih analiza.

Najnovija je studija nazvana AWARE (AWAreness during Resuscitation – budnost tokom reanimacije), koju je predvodio Sem Parnija. Parnija, direktor programa za istraživanje reanimacije na Univerzitetu „Stoni Bruk”, i njegove kolege od 2008. godine proučili su 2.060 slučajeva srčanih zastoja u 15 američkih, britanskih i austrijskih bolnica. Među njima je bilo 330 preživelih, od kojih je intervjuisano 140. Pedeset pet od tih 140 pacijenata izjavilo je da je tokom procesa oživljavanja bilo u nekoj vrsti svesnog stanja.Iako većina njih nije mogla da se priseti detalja, neki su pominjali senzacije slične onima koje nalazimo u bestselerima poput „Raj je stvaran”: ubrzavanje ili usporavanje vremena (27 ljudi), spokoj (22), odvajanje od tela (13), radost (9), viđenje jarke svetlosti ili zlatnog bleska (7). Neki (nije naveden tačan broj) izjavili su da se sećaju neprijatnih senzacija: straha, davljenja ili kako ih vuku kroz duboku vodu.

Jedan pacijent je izjavio da je „video kako neke ljude sahranjuju uspravno u kovčezima”. Parnija i njegovi koautori u medicinskom časopisu „Oživljavanje” objavili su da ova studija obezbeđuje „podrobnije razumevanje složenog mentalnog iskustva koje verovatno prati proces umiranja nakon zaustavljanja cirkulacije”. Napisali su da je sledeći korak proučavanje pitanja da li (i na koji način) te epizode – koje većina istraživača naziva iskustvima bliske smrti (IBS), dok Parnija više voli izraz „iskustva stvarne smrti” – utiču na preživele nakon oporavka, pozitivno ili negativno, u smislu kognitivnih problema i posttraumatskog stresa. Tim koji je radio na studiji AWARE nije istraživao uobičajenu posledicu iskustva bliske smrti: osećaj da sopstveni život ponovo ima na tumačenje tog sećanja. „To nisu iskustva nekoga ko se vratio iz mrtvih”, rekao je on na konferenciji, suprotstavljajući se i Parnijinom viđenju tog događaja. „Tokom tih iskustava mozak je i te kako živ i aktivan.”

Koraci do moždane smrti >>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...