Sa duhovima Na Titaniku

Šetajući kroz prostorije potopljene olupine, ovaj istraživač i filmski režiser se među duhovima oseća kao kod kuće.

Sa duhovima Na Titaniku Foto: Stjuart Voland

Prošlo je pet sati otkad je moj nesutrašivi robot Giligan napustio svoje ležište na prednjoj strani podmornice „Mir 1” i iščezao unutar ogromne olupine. Naša podmornica stoji na gornjoj palubi najčuvenije brodske olupine u istoriji, okružena večnom tamom i pritiskom od preko 3,5 miliona kilograma po kvadratnom metru jer se iznad naših glava prostire sloj vode od četiri kilometra.

Bezbedno smešten u podmornici, daljinski upravljam robotom laganim pokretima džojstika, dok mali motori pomeraju mašinu kroz trošnu unutrašnjost broda. Robot prodire do palube F, odmotavajući za sobom tanak fiberoptički kabl kao Tezej koji je u lavirintu odmotavao Arijadnino klupko da bi mogao da se vrati. Iako je moj sićušni robot sada sedam paluba ispod mene, imam osećaj kao da se mentalno nalazim u njemu, da su njegove kamere zapravo moje oči koje osmatraju brodske hodnike. Ugroženost robota osećam kao svoju, srce mi lupa pri svakom novom izazovu. Zašavši iza jednog ugla, jedva uspevam da izbegnem da me ne probode otpali „grozd rđe”, struktura nalik na stalaktit koja je plod rada bakterija koje polako razjedaju brodski čelik.   

Pošto sam prošao kroz jedan ulaz, pod svetlom mojih reflektora najednom se ukazuje svetlucavi odblesak zida oblepljenog sjajnim plavim i zelenim pločicama. Ležaljke od tikovine isprevrtane su po podu, neverovatno dobro očuvane, a nad njima se nadvija pozlaćena kupola orijentalnog izgleda. „Javite im da smo u turskom kupatilu”, kažem Majku Arbatnotu, pomorskom arheologu koji sedi do mene. Uključuje mikrofon i prenosi poruku ekipi na površini.

Mi smo počeli arheološki da istražujemo unutrašnjost broda još 1995. godine kad sam dovršavao snimanje olupine za potrebe igranog filma „Titanik”. Tada smo raspolagali samo nezgrapnim robotom zvanim Pas tragač koji je maltene bio običan filmski rekvizit, ali smo ipak uspeli da ga spustimo do velikih stepenica unutar broda, čak do palube D. Njegovi reflektori su otkrili da je ukrasna lamperija većim delom ostala netaknuta. Tragač je do kraja zategao kabl kojim je bio vezan za podmornicu i nije mogao dalje, a ja sam se pitao šta li se nalazi u senci van domašaja njegovih svetala. Kad je film otišao u bioskope, naručio sam i finansirao gradnju dva nova, revolucionarna robota sa kojima ću se vratiti da istražim unutrašnjost broda. Tokom 2001, a zatim i 2005. godine, iscrpno sam razgledao unutrašnjost. Na kraju smo snimili i dokumentovali 65 odsto očuvanog unutrašnjeg prostora Titanika: kabine prve klase, foaje prve klase, kabine treće klase i otvoreni prostori, teretni magacin i telegrafska soba.

Neverovatna otkrića dolaze jedno za drugim, vrtoglavim tempom. U restoranu prve klase i foajeima zatičemo netaknute visoke prozore sa olovnim staklom. Ručno rezbarena lamperija od mahagonije i dalje krasi zidove i stubove, ponegde se čak vidi njena prvobitna, bela boja. Tu su i lusteri od brušenog kristala, a u spavaćim sobama prve klase nalaze se besprekorno očuvani mesingani kreveti. Filigranski izrađene gvozdene rešetke prekrivaju zjapeće otvore za liftove. Dok gledam netaknuto mesingano dugme za lift, imam osećaj da će se lift i sada pojaviti ukoliko pružim ruku i pritisnem dugme. Titanik je potonuo na svom prvom putovanju, pre nego što je njegova unutrašnjost stigla da bude fotografisana, pa većina arhivskih fotografija korišćenih za film potiče sa njegovog sestrinskog broda, Olimpika. Sada prvi put uviđamo kako je i Titanik bio sagrađen, a detalji njegovih dekoracija mukotrpno rekonstruišemo na osnovu robotskih snimaka. Sada znam šta je verno prikazano u filmu, a šta nije.      

Od svih naših otkrića, najdirljiviji su predmeti koje su koristili ljudi. U kabini Henrija Harpera na palubi D, njegov polucilindar stoji u skršenom ormaru, tamo gde ga je on ostavio. U kabini Edit Rasel na palubi A, iznad lavaboa se i dalje presijava ogledalo u kojem se ogleda svetlost naših LED reflektora umesto Editinog užasnutog lica dok utrčava u sobu da zgrabi svoju amajliju, figuricu praseta, pre nego što je izjurila da se ukrca na čamac za spasavanje. U jednoj luksuznoj kabini neverovatan prizor, u držačima pored lavaboa i dalje stoje stakleni bokal i staklena čaša. Da je čaša bila prazna, otplutala bi iz držača još prilikom plavljenja sobe i nestala bi. Ali neko je otpio malo vode i vratio je dopola punu u držač, gde je i danas.

U zvučno izolovanoj telegrafskoj sobi očuvan je bežični telegraf, glavne električne sklopke su i dalje u položaju u kom su ih ostavili mladi operateri Harold Brajd i Džonatan Filips, obelodanjujući da su oni isključili struju kad su morali da napuste svoja radna mesta jer je voda stigla do njihove palube. Čak  snimamo i transformator koji su njih dvojica popravila noć uoči katastrofe. Mimo pravila službe, ova dva mlada telegrafska zanesenjaka na svoju ruku su uspela da povrate snagu pokvarenom transformatoru, čime su možda spasli 712 života, jer bez te snage njihov istorijski SOS signal ne bi dospeo do broda Karpatija koji je pokupio preživele. Dok robotom pravimo te dragocene snimke, kao da bukvalno dodirujemo istoriju.

Hteo sam 2001. godine da dospem do apartmana Ide i Isidora Štrausa, starijeg bračnog para čuvenog po tome što su odlučili da umru zajedno da se ne bi razdvojili, jer su evakuisani „samo žene i deca”. Oni su bili smešteni u najraskošnijem apartmanu na brodu koji mi je zapravo poslužio kao inspiracija za Rouzin apartman u mojoj izmišljenoj priči, u kojem Džek Doson slika njen portret. Nekako sam doveo našeg vernog robota Džejka do prostorije brodske blagajne, usput otkrivši veliki brodski sef, ali nisam mogao da prodrem do apartmana Štrausovih iza sledećih vrata. Čvrsto rešen da pronađem put, 2005. godine provlačim nešto manjeg robota Giligana kroz uski procep, rušeći usput grozdove rđe, i izbijam u širok prostor. Pod reflektorima svetlucaju zlatne iskrice. Ne samo da je ukrasni kamin od mahagonija ostao netaknut, već se na njemu nalazi i pozlaćeni sobni sat, isto kao na arhivskoj fotografiji i isto kao što smo mi prikazali u filmu. To je nadrealan trenutak, stapanje fikcije i stvarnosti usred mračnih morskih dubina.

Posle 33 zaranjanja do olupine, pri čemu je svako trajalo u proseku 14 sati, ja sam proveo više vremena na tom brodu od kapetana Smita. U svom tom istraživanju, najjači utisak na mene ostavilo je vantelesno iskustvo sablasne šetnje kroz hodnike i niz stepeništa Titanika pomoću mog robotskog avatara. Jezovita ruševina broda sada leži u sablasnom limbu, niti je u našem svetu niti ga je potpuno napustila. Rđa je preobrazila nekadašnji simbol elegancije edvardijanskog vremena u fantazmagoričnu pećinu, nadrealni podzemni svet u kojem vlada logika mašte i sna. Ali, uprkos vanzemaljskom ambijentu tog mesta, tokom istraživanja osećao sam deža vi žmarce. Pošto sam svojevremeno nedeljama špartao kroz vernu scenografiju pravljenu za film, u kretanju kroz pravu olupinu znao sam šta se nalazi iza svakog ugla još pre nego što bi nam kamera to prikazala. Jezovit, ali čudno umirujući osećaj, nekako, kao da sam kod kuće.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u septembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.