MAROKO: Uzbudljivo putovanje kroz Saharu, postojbinu Berbera - prastanovnika severne Afrike

"Odzvanjanje berberske muzike zvuči setno u daljini, sa vrha peščane dine gde smo se hrabro i po mrklom mraku uputili nešto pre ponoći, gazeći po dubokom pesku ka jedinom izvoru svetlosti - obrisima kamenitih vrhova peščanih dina koje je polumesec obasjavao. Uspon po izuzetno strmom terenu - gde dubina peska drastično usporava hod i ulazi u obuću, prilično je zahtevan i mnogi odustanu", piše Ivana Dukčević, i vodi nas na još jedno uzbudljivo putovanje.

MAROKO: Uzbudljivo putovanje kroz Saharu, postojbinu Berbera - prastanovnika severne Afrike Foto: Ivana Dukčević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

 

Tekst i fotografije deo su internet stranice Umetnost putovanja autorke Ivane Dukčević i zaštićene su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje bez dozvole autora.

 

Iako u Maroku, prava pustinja sa peščanim dinama počinje skoro sedamsto kilometara istočno i severoistočno od Marakeša, kod Merzuge do koje se drumom putuje i dva dana, krenuli smo u posetu njenom kilometarski dvostruko bližem delu, nadomak gradića Zagore. I Merzuga na severu, i Zagora - nešto južnije, udaljeni su 30 kilometara od granice sa Alžirom sa kojim Maroko zbog političkih nesuglasica u vezi sa teritorijom Zapadne Sahare nema diplomatske odnose, i granice između ove dve države su zatvorene. Deo istočnog Maroka čini pretežno kamenita pustinja. Dug put do oboda pustinje vodi preko venca Visokog Atlasa - zelenih planina severozapadne Afrike, sa borovim i šumama eukaliptusa u nižim, zapadnim delovima. Usponom, iz pejzaža postepeno nestaje drveće, i beživotna, maslinasto-siva zemlja preovlađuje krajolikom. Smešten između venaca Srednjeg i Anti Atlasa, Visoki Atlas jedan je od tri planinska masiva koji prate istočne granice Maroka, i prave nevidljivu granicu između Atlantika i plodnih ravnica na zapadu, i pustinjskih pejzaža na istoku.

Masiv Visokog Atlasa, sa drugim najvišim vrhom Afrike nakon Kilimandžara - po imenu Tubkal (4165 m) nalazi se u središnjem delu Maroka, i čuven je po serpentinama na najvišem planinskom prevoju simpatičnog naziva berberskog porekla - Tizi n’ Tička (2260 m). Godine 1942, poslednji berberski lav u Maroku usmrćen je upravo u ovom delu zemlje. Time je neslavno okončano njegovo istrebljenje na severu Afrike započeto još u perodu Rimskog carstva - za potrebe borbe gladijatora sa životinjama, u rimskom Koloseumu.

Nakon nekoliko sati vožnje duž planinskih predela, put postepeno počinje da se spušta, a pejzaž da sve više liči na pustinjski. U početku tek stidljivo, sa vegetacijom zelenih kaktusa na jarkoj smeđe-crvenoj zemlji, i polupresahlim potocima na čijim obalama lokalne Berberke peru ćilime i tuku rublje o stene - nalik prakljačama, kako bi istisnule prašinu i prljavštinu. Većinu stanovništva u ovom delu zemlje vekovima čine Berberi - prastanovnici severne Afrike. Od ukupno 33,5 miliona stanovnika Maroka, 12 miliona Berbera danas čine nešto više od trećine populacije, zbog čega je početkom XXI veka berberski jezik postao drugi zvanični jezik Maroka, osim arapskog. Osim što su tamnije puti, lokalni Berberi se od Arapa se na prvi pogled razlikuju po odeći koja je šarenija i jarkih boja, dugim kaftanima sa šiljatom kapuljačom - sastavnim delom odeće muškaraca.

Foto: Ivana Dukčević

Nakon sat vremena vožnje dolinom zelene reke Draa gde se u Maroku nalaze najveće plantaže velikih, zlaćano-smeđih urmi, u rano predvečerje stižemo u Zagoru. Na obodu gradića, nadomak tradicionalnih kuća nalik okerastim tvrđavicama ispred kojih lokalna deca u peščanoj prašini igraju fudbal, zastajemo kod radnje sa tekstilom i kupujemo marame koje nam prodavac - Berberin, odmah namešta na način kako ih oni i Tuarezi nose u karavanima, kroz pustinju. Vraćamo se u kombi koji se nakon još najviše tri ili četiri kilometra puta koji izgleda kao da ne vodi nikud, zaustavlja kraj oboda pustinje, na mestu gde nas sedeći nezainteresovano kraj puta, bezizražajnog izraza lica čekaju sasvim drugačija prevozna sredstva. Uzimamo rančeve i čekamo da nas Berberi rasporede dodelivši svakome po kamilu, i sedamo na pustinjske lađe koje nas nakon nešto manje od sat vremena lelujanja najzad dovode do konačnog odredišta.

Foto: Ivana Dukčević

Dvadesetogodišnji Mohamed, Berberin kovrdžave kose, dečačkog lica i krupnih očiju, jedan je od nekoliko zaduženih za našu grupu od deset ljudi, i ovaj posao radi već dugo. Njegova porodica živi nomadskim životom generacijama, zbog čega Mohamed ima završena samo tri razreda škole. Školu je učio na arapskom jeziku, nekoliko godina pre nego što će berberski (Tamazight-Amazigh) i zvanično postati drugi službeni jezik Maroka, i ući u školski program. Za ono čime želi da se bavi, smatra da mu više od tri razreda škole nije neophodno. Ipak, Mohamed ima Instagram profil na koji brižljivo postavlja svoje fotografije - one koje su napravili mnogobrojni stranci boraveći u kampu u kojem radi, u pustinji. Mohamedova indigo plava galabija, i marama jarke ciklama boje kao dodatak haljetku, čine savršen kontrast svetlo okerastim bojama saharskih dina. Kamilan Rahmon - njegov saputnik kojeg povremeno nežno grli i tapše, zajedno sa još desetak životinja u karavanu preneli su nas od magistralnog puta nadomak gradića Zagore, do baznog kampa u pustinji. Sat vremena njihanja i lelujanja, uz prolaznu upalu mišića prepona, deo su folklora koji nude turistima pri dolasku u kamp u rano predvečerje i narednog jutra, pri povratku na magistralni put.

Foto: Ivana Dukčević

Nadomak Zagore, u delu kamenite pustinje postoji tek nekoliko velikih peščanih dina gde su preduzimljivi lokalci postavili dva bazna kampa sa šatorima i zaposlili nomade - marokanske Berbere da budu domaćini turistima. Posetioci u kampu odsedaju najčešće jednu noć, nakon čega se vraćaju nazad, u civilizaciju. U krugu kampa nalazi se tridesetak prostranih, od zemlje neznatno izdignutih šatora - sa čvrstim, drvenim podom, jednostavnim krevetima i sijalicom na žici koja visi unutar najvišeg dela šatora. U središnjem delu kampa između dva reda šatora, u pesku potpuno prekrivenom tepisima poređani su veliki šareni jastuci za divanjenje i niski drveni stočići, kao stvoreni za ispijanje kafe i marokanskog čaja sa listovima sveže nane. U večernjim satima, kada potpuni mrak zavlada ovim prostorima i jedino svetlo čini jato zvezda na nebu, Berberi u središtu kampa zapale logorsku vatru i uz tradicionalne instrumente i zvuke bubnjeva, pevaju berberske pesme. Odzvanjanje berberske muzike zvuči setno u daljini, sa vrha peščane dine gde smo se hrabro i po mrklom mraku uputili nešto pre ponoći, gazeći po dubokom pesku ka jedinom izvoru svetlosti - obrisima kamenitih vrhova peščanih dina koje je polumesec obasjavao. Uspon po izuzetno strmom terenu - gde dubina peska drastično usporava hod i ulazi u obuću, prilično je zahtevan i mnogi odustanu. Ovaj poduhvat ponovili smo i oko pola sedam ujutro, kako bismo sa vrha susedne, nešto više dine posmatrali izlazak sunca nad obodima Sahare i naš kamp, u podnožju.

Foto: Ivana Dukčević

Osim tridesetak šatora poređanih paralelno u dva reda - jedni naspram drugih, završetak pustinjskog kampa u obliku potkovice poprečno zatvaraju dva veća šatora - najveći, sa stolovima za obedovanje, i nešto manji – sa udobnim jastucima na kojim spavaju Berberi. Na ulazu u njihov šator, nalazi se jedino mesto u kampu - i kilometrima u krug, sa produžnim kablom i četiri utičnice gde mogu da se napune baterije fotoaparata i telefona pedesetak turista i Berbera, koji svake večeri borave na ovom mestu. Kada neposredno pre ponoći berberska muzika utihne i logorska vatra se ugasi, noć u kampu je tiha i zvezdana. U početku je topla, zatim postaje prohladna. Kako noć odmiče, umesto tankog čaršafa - još dva dodatna ćebeta su potaman. Laku noć - temsiwin, na berberskom.

 

Možda će vas zanimati i:



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.