Sveta planina Koja (Koya-san), jedno od najspiritualnijih šinto-budističkih mesta u Japanu

Ivana Dukčević vodi nas na jedno od najspiritualnijih šinto-budističkih mesta u Japanu. Krenite sa nama u obilazak svete planine masiva Kii.

Sveta planina Koja (Koya-san), jedno od najspiritualnijih šinto-budističkih mesta u Japanu Groblje Okunoin, monasi se vraćaju u hram nakon pojanja mantri; Foto: Ivana Dukčević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

 

Tekst i fotografije deo su internet stranice i knjige Umetnost putovanja autorke Ivane Dukčević, i zaštićeni su zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje bez dozvole autora.  

 

Sat i po vozom južno od Osake, u južnom delu poluostrva oblasti Vakajama pristigli smo na planinu Koju – Kōya-san. Na ovoj svetoj planini masiva Kii, na platou visine oko 800 metara, između osam planinskih vrhova (koji simbolizuju latice lotosovog cveta) u IX veku osnovan je jedan od prvih šinto-budističkih manastira u Japanu, koji je kasnije prerastao u poznato mesto hodočašća. U narednom periodu, oko manastira je niklo mnoštvo hramova koji danas nude monaški smeštaj i hranu (vegetarijansku - shojin ryori) stranim turistima u potrazi za autentičnim japanskim, budističkim iskustvom. U rano jutro, nakon noći na tatamiju i futonima na podu, možete u hramu prisustvovati jutarnjoj molitvi budističkih sveštenika. 

Šingon verzija budizma potiče iz najstarijeg – indijskog budizma, koji je nakon što je prihvaćen u Kini, u matičnoj Indiji gotovo izgubio na značaju. Vekovima kasnije, duboko se ukorenio u kinesku i zatim japansku religiju. Za razliku od najstarijih, kitnjastih hramova u hinduističkom stilu na planini u mestu Nikko (severno od Tokija), gde sakralna arhitektura veoma malo podseća na kasniji svedeni, minimalistički japanski stil, većina hramova Kojasana prilično je u skladu s tim i u neverovatnom skladu s prirodom. Nakon boravka u Kini, budizam je u Japan doneo japanski monah, učenjak, umetnik i pesnik Kūkai, nakon smrti mnogo poznatiji kao Kobo Daiši - "Veliki učitelj", kojem se pripisuje i reforma pisma – prilagođavanje određenih znakova kineskog pisma japanskom jeziku. Poreklom iz aristokratske familije, 804. godine kao monah je poslat na proputovanje po Kini i tamo usvojio učenja ezoteričnog šingon budizma. Umesto da u Kini ostane planiranih 20 godina, u Japan se vratio kao Veliki učitelj nakon samo dve. Nakon šest godina provedenih kao monah manastira Todai-đi, u najstarijem svetilištu Nikko, 816. godine dobio je dozvolu da osnuje manastirski kompleks za koji je sam izabrao udaljeni planinski Kojasan.

Veliki feudalni gospodar Japana, samuraj Tojotomi Hidejoši (Toyotomi Hideyoshi), čiji sjajni dvorac okružen zidinama i danas dominira nadomak centra moderne Osake, obnovio je u XVI veku najstariji hram Kojasana – Kongobu-đi ("Hram dijamantske planine"), iz IX veka. Autentičan, arhitektonski veoma sveden drveni hram, jedno je od onih svetih mesta nad kojim kao da lebde nevidljive reči jedne od zvučnih japanskih filozofija. Naime, prema japanskom šinto-budizmu – ništa na svetu ne traje večno. Da bi produžilo svoj vek mora se potpuno srušiti i nanovo sazidati, kao nešto potpuno novo. Na ovaj način, mnogi japanski hramovi u svojoj dugoj istoriji više puta su rušeni i na istom mestu potpuno istovetni zidani ispočetka. Iako se ova filozofska misao u priličnoj meri čini bliska stvarnosti, jedan od verovatnih razloga rušenja i obnove hramova u Japanu je i njihova drvna građa, koja u uslovima visoke vlage (blizina Tihog okeana), čestih prirodnih nepogoda – padavina-tajfuna-zemljotresa, kao i neizbežnih požara, nije dugovečna.

Tokom posete manastiru Kongobu-đi, po ulasku u veliku molitvenu salu sa brižljivo zategnutim tatamijem na podu, iznenadila nas je čajna kuhinja iz koje je izlazio stariji monah i posetiocima nudio tacne sa keramičkim šoljicama sa zelenim čajem i kolačićima od pirinča. Manastir Kongobu-đi savršen je spoj svedene religiozne arhitekture i spiritualne atmosfere tradicionalnog Japana. U lavirintu prizemnog drvenog zdanja, osim prostorija oslikanih u duhu godišnjih doba i prirode kao njenog sastavnog dela, iza ograde unutrašnjeg dela manastira nalazi se najveća i najlepša zen-bašta Japana - Banrjutei, ukrašena sa 140 granitnih stena.

Foto: Ivana Dukčević

Suve zen-bašte specifične su za Japan i zen budizam, koji je ovde stigao iz Kine. Kao filozofija visokog stepena samodiscipline, najviše je zaživeo među vojnicima, samurajima – ratnicima lokalnih šoguna. Iako se kao doktrina zen budizam donekle smatra militantnim i u priličnoj suprotnosti sa onim što na Zapadu podrazumevamo pod pojmom "zen" (mir je naime, u samodisciplini), japanske zen-bašte – kao zaustavljene u vremenu, u potpunom su skladu s pojmom smirenosti i spiritualnim osećanjem koje vezujemo za ovaj pojam. Zen-bašte svojevrsno su umetničko delo. Najstarije su ručno pravljene suve bašte Japana, u kojima vodene površine i sam tok vode uz pomoć grabulja precizno i detaljno doteran imitira sitan šljunak. Između šljunka, nalazi se određen broj nepravilnih kamenih formacija, nalik usamljenim ostrvima usred okeana. Obavezni deo japanskih i zen-bašti jeste mahovina, te poneke "stene u moru" na određenim mestima tek suptilno prekriva zeleni tepih ove šumske biljke.

Prema predanju, kada je tražio idealno spiritualno mesto za budistički hram, veliki učitelj Kobo Daiši je pre povratka u Japan iz Kine bacio vadžru, vrstu religijskog predmeta nalik trozupcu koji je preleteo Japansko more i pao na mesto gde je raslo drvo jedne vrste japanskog bora, u Kojasanu. Po povratku, navodno je pretražio čitav Japan dok nije našao gde je njegova bačena vadžra završila. Interesantno je da ovaj bor ima iglice čiji se broj u jednom korenu uvek kreće između dve i pet, i da je iglicu sastavljenu iz tri dela (Sanko no Matsu – nalik bačenom vadžra-trozupcu) kao u slučaju deteline sa četiri lista - teško pronaći. Veruje se da će onog ko uspe da pronađe iglicu iz tri dela ispod drveta Sanko no Matsu pratiti sreća u životu. Dok smo na tabli ispred svetog japanskog bora iščitavali objašnjenje na engleskom, prišao mi je ljubazan sredovečni Japanac i pružio mi iglicu sastavljenu iz tri dela pojasnivši mi ono što sam upravo pročitala. Naklonivši se, rekao je da je upravo pronašao na tlu i da mi je poklanja. Zahvalila sam se, duboko se naklonivši. 

Kobo Daiši sahranjen je u mauzoleju Hrama Okunoin u Kojasanu, na istoimenom groblju – najvećem u Japanu i jednom od najspiritualnijih mesta u Zemlji izlazećeg sunca. Vernici koji ovde dolaze i monasi veruju da njihov Učitelj u stvari nije umro, već se nalazi u stanju konstantne meditacije. Zbog toga se i sama staza u predivnoj, drevnoj šumi japanskih borova, preko mostića koji vodi do njegovog hrama i mauzoleja, smatra svetim mestom na kom nije dozvoljeno fotografisati, piti ili ne-daj-bože jesti. Svakog dana, najviši sveštenici Učitelju prinose hranu i "menjaju" mu odeću, verujući da će se On jednog dana probuditi iz meditacije. Poseta mauzoleju Kobo Daišija iskustvo je za sebe, a verujući Japanci koji ga posećuju smatraju da se nalaze na jednom od najsvetijih mesta u Japanu.

Groblje Okunoin, pojanje mantri u hramu Kobo Daišija; Foto: Ivana Dukčević

Tog dana, prisustvovali smo ceremoniji čitanja – pojanja mantri, ritmički i muzički veoma ujednačenih molitvi koje onima koji jezik ne razumeju liče na spiritualne brzalice. Nakon molitve, grupa budističkih sveštenika odevena u tradicionalnu narandžastu odoru krenula je u koloni iz hrama u kojem je Kobo Daiši sahranjen, kroz šumu groblja nazad ka nekom od kompleksa manastira u kojem žive i služe. Iako nije uobičajeno da se jedno groblje nađe u turističkoj ponudi, Okunoin je nadasve očaravajuće spiritualno mesto. Nalazi se na velikoj površini, skriveno u podnožju neobično visokih japanskih borova u stoletnoj šumi, čije je tlo, ali i stare kamene stupe delimično prekrila mahovina. Kada je sunčan dan, u jutarnjim i kasnim popodnevnim satima zraci sunca koji pod uglom uspeju da se probiju između visokih krošnji ponekad kao reflektori tek suptilno osvetle određene stupe i đizo statue starog groblja. Simpatične statue božanstava šinto-budizma, ritualno se prilikom posete i u određenim prilikama "oblače" u portikle, keceljice i kapice u crvenoj ili nijansama ove boje, kako bi se umirili duhovi umrlih u koje Japanci duboko veruju. Nekim statuama obukli su kukičane kapice, čak slamne šeširiće, te podsećaju na dekorativne patuljke evropskih vrtova.

Japan je prekriven šumom, a japanske šume su božanstvene. Neke nazivaju "šarenim šumama", jer su nepregledni šumoviti brežuljci ispunjeni različitim vrstama listopadnog i zimzelenog vrsta drveća i međusobno se prepliću kao pačvork – kao isečeni, prekrojeni i ponovo spojeni u pejzažu, iz daljine nalik svojevrsnom umetničkom delu. Čak i ako niste pasionirani ljubitelj prirode, Japan će vas verovatno promeniti.

 

Možda će vas zanimati i:



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.