Grad makijata i tajne policije: Dobrodošli u Asmaru, prestonicu Eritreje

"Već je padao prvi mrak dok smo ulazili u grad. Bio sam šokiran kada sam shvatio da nigde nema struje. Taksista mi je objasnio da su u državi svakodnevne restrikcije struje i vode, a da ih samo bolji hoteli i javne institucije imaju 24 sata."

ostale slike u galeriji

Asmara nije mnogo velik grad, tako da vam nije potreban nikakav prevoz kako biste obišli svaki njen kutak. Nakon obaveznog makijata u Cinema Romi, nastavljam Avenijom nezavisnosti u kojoj se nalazi katedrala Asmara koja je sagrađena 1923. godine. Čuvena italijanska arhitektura je prepoznatljiva na ovoj katedrali, a iza nje je sagrađen poseban zvonik visok 25 metara, dok je na samom ulazu u mermeru isklesana zahvalnica Benitu Musoliniju. U ovoj katedrali se održavaju mise tri puta nedeljno, i to samo na italijanskom i tigrinja jeziku. Nedaleko od katedrale je džamija Jamei Al Kulafa El Rashedin, a iza džamije je pravoslavna crkva Nda Marjam, a ova dva verska objekta su izgrađena 1938. godine.  

Na potezu između crkve i džamije se nalazi ogroman market na kome se prodaje hrana, ručno rađeni namještaj i suveniri. Uz sam market je veliki broj mlinova na električni pogon u kojima stanovnici Asmare melju žitarice kako bi napravili brašno. Većih samoposluga nema u Eritreji, otvoreni marketi su jedina mogućnost za porodice da se snabdeju osnovnim životnim namirnicama. Isti je slučaj i sa kupovinom kućnih potrepština kao što je nameštaj ili posuđe. Na ovom marketu postoji poseban deo gde se proizvodi i prodaje namještaj izuzetno lošeg kvaliteta i obrade, ali jedini za koji znaju u Asmari. Isti je slučaj i na Medebar marketu, na kome se proizvode svi predmeti od gvožđa i legura. Od starih bačvi i komada gvožđa koji bi negde drugde završili na otpadu, vešti majstori primitvnim alatima prave nove proizvode za životne potrebe.

Foto: Edin Krnić

Život u Eritreji je jako težak i ljudi žive na ivici egzistencije. Mnogi stanovnici vodu za piće kupuju na crno. Velika nestašica vode i električne energije, jer država nema prirodnih resursa za samostalnu proizvodnju. Mnogi stanovnici nemaju finansijskih sredstava da kupe rezervoar vode koji se prodaje na crno za oko 60 eura po metru kubnom. Ukoliko imaju mogućnost da vodu kupe legalnim putevima, ista količina košta nešto manje od 2 evra. Ova voda nije samo za piće već za široku potrošnju. To znači da jednoj porodici, ukoliko nije štedljiva, treba i do 200 USD na mesečnom nivou samo za snabdijevanje vodom, što je za prilike u Eritreji jako skupo jer su plate između 30 i 100 USD.

Na putevima u Eritreji je jako mali broj automobila. Vlada Eritreje zabranila uvoz putničkih automobila. Ovu situaciju zloupotrebljavaju mnogi službenici ambasada u Eritreji, pa prodaju svoja lična vozila koja su već legalno registrovali. U ovom "biznisu" prednjače službenici ambasade Južnoafričke Republike koji legalno uvoze neograničen broj vozila i isti broj preregistruju i prodaju siromašnom stanovništvu, koji su u stanju da plate za automobil i do četiri puta više od regularne cene na svetskom tržištu. Najbolji kupci su taksi prevoznici koji uložena sredstva mogu da vrate, ali samo mukotrpnim radom i štednjom svake zarađene nakfe. Poslednji auto diler na prostoru Eritreje je bio Fiat, ali danas je taj objekat, poznatiji kao Fiat Tagliero, samo turistička atrakcija, koja je pod zaštitom UNESCO-a od Jula 2017. godine.

Interesantan je paradoks da je Eritreja toliko izraženo policijsko društvo, da postoje dokoni ljudi koji saleću turiste praveći se da su pripadnici national security-a i kontrolišu njihovo kretanje. S njima sam se i ja susreo. Naročito su prilazili dok sam pravio fotografije i video zapise, ali sam svaki put uspeo da ih raskrinkam tražeći im legitimaciju koju oni nisu imali. Nakon toga bi bežali glavom bez obzira. Ovo sam ispričao i službenicima koji rade u kancelariji Ministarstva turizma. Oni su načuli da ima takvih slučajeva, ali da se na to ne treba obazirati i da te ljude treba samo ignorisati ili ih prijaviti organima javnog reda i mira. 

I pored toga što u svom pasošu imate eritrejsku vizu koja važi mesec dana, to ne znači da se u Eritreji možete kretati slobodno. Jedan je veliki apsurd da viza za Eritreju važi samo za Asmaru, dok vam za svaki drugi grad treba specijalna dozvola koja se vadi u ministarstvu turizma, pri čemu morate jasno naglasiti kada i koliko dana želite da obiđete neki grad van Asmare. Maksimalan boravak u nekom gradu je tri dana, te se nakon isteka morate vratiti u Asmaru.

Ja sam konkretno izvadio dozvole za Masavu, grad na obali Crvenog mora, te Keren, grad na stotinak kilometara severno od Asmare. Do tih gradova sam išao lokalnim prevozom koji je izuzetno jeftin, ali su autobusi u izuzetno lošem stanju. Mnogi podsećaju na onaj iz kultnog filma "Ko to tamo peva". Na kontrolnim punktovima će vam policajci tražiti dozvolu na uvid. Kada stignete u neki grad van Asmare, pravo sa autobuske stanice morate otići u policijsku stanicu da i njima pokažete svoju propusnicu na uvid, jer ukoliko je nemate, a uspeli ste proći sve kontrolne punktove bez problema, neće vas primiti u hotel i bićete prijavljeni lokalnoj policiji. Nećete biti uhapšeni niti krivično gonjeni, ali će vas prvim autobusom deportovati za Asmaru i objasniti vam da morate imati dozvolu za nesmetano kretanje po Eritreji.

Šteta je otići u Asmaru a ne svratiti na čuveno Groblje tenkova, na kojem se nalaze ogromne količine starih automobila, tenkova, aviona i oružja zaplijenjenog u bratoubilačkom ratu između Eritreje i Etiopije. Ponovo paradoks: ovo groblje, iako se nalazi tik uz Asmaru (na samo nekih sedam kilometara od centra grada), isto tako je nemoguće posetiti bez posebne dozvole Ministarstva turizma, čija se kancelarija nalazi u Aveniji nezavisnosti, preko puta katedrale Asmara. Dakle, iako se praktično radi o lokalitetu u istom gradu, potrebna je posebna propusnica kao da putujete u neki drugi grad. Samo po sebi, to je jedno ruglo grada od kojeg bi, uz malo kreativnosti i ulaganja, mogao da se napravi jedan zanimljiv muzej koji bi bio prava turistička atrakcija za sve posetioce Asmare. No, budući da je situacija takva kakva jeste, a da su i mnoge velike svetske vlade nudile da otkupe svo gvožđe, Vlada Eritreje je to kategorično odbila, ono i danas stoji onakvo kakvo je već dve decenije - nagomilano bez ikakvog reda i smisla. Kako je uz gvožđe narastao korov, onima koji nisu dovoljno pažljivi, preti velika opasnost od ujeda gmizavaca ili zmije otrovnice kojih na ovom "groblju" ima u velikom broju.

Foto: Edin Krnić

Eritreja na prvi pogled ne deluje posebno zanimljivo. Svakako nije zemlja velelepnih građevina, spa centara i velikih turističkih atrakcija. Ali ima svoj šarm. Ovo je zemlja zanimljiva zbog svoje teške i krvave istorije, koja je u svojoj suštini tragična. Proliveno je mnogo krvi u ratu sa Etiopijom, iako se radi o istim narodima. Tragično je i to što jedan prosečan Eritrejac živi za dan kada će pobeći iz Eritreje. Uglavnom je to putanja prema Sudanu, pa preko Libije i Mediterana za Evropu. Oni koji uspeju ilegalno da pobegnu, znaju da ne mogu da se vrate, i svesni su da više nikada neće videti članove svoje porodice.

Oni, pak, koji ostanu u Eritreji, žive život kao pre sto godina, uvek pod budnim okom državnog aparata koji ne dozvoljava zemlji da ide napred. Možda je srećna okolnost to što većina Eritrejaca ne zna da postoji nešto bolje od toga što im se pruža, jer mnogi nemaju internet kako bi mogli vidjeti kako se živi u ostatku sveta. Samo retko privilegovani građani mogu legalnim putem dobiti pasoš zbog bliskih veza sa vlastima, a u krajnjem i vizu ka nekim državama u okruženju, kako bi mogli putovati nesmetano i obavezno se vratiti u svoju zemlju. Za stanovnike Eritreje vize za zapadne zemlje je skoro pa nemoguće dobiti zbog bojazni da se neće vratiti. Naposletku, žalosno je što je vlast u Eritreji istrenirala građane do te mere da većina nije svesna svog društvenog i materijalnog položaja, svojih prava i sloboda, te se vrlo lako zadovoljava onim što joj je dato.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.