Umetnost putovanja: Upoznajte Kačkar - planine čaja i lešnika od kog se pravi čuveni krem

Neverovatno gusta listopadna šuma, koja na najvišim vrhovima postepeno prelazi u zimzelenu, jedan je od razloga zbog čega ovaj planinski venac u severoistočnoj Anadoliji još nazivaju i "Turskim Alpima".

Umetnost putovanja: Upoznajte Kačkar - planine čaja i lešnika od kog se pravi čuveni krem Foto: Ivana Dukčević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Tekst i fotografije deo su internet stranice Umetnost putovanja autorke Ivane Dukčević, zaštićeni zakonom o autorskim i srodnim pravima

Na pomen plantaža čaja, mnogi od nas pomisle na Indiju, Kinu ili Šri Lanku. Oni koji malo bolje poznaju prilike – i na Vijetnam, Keniju ili Iran. Samo dva sata leta od Istanbula – na severoistoku Turske, nalaze se najveće plantaže čaja najbliže Evropi i šeste po veličini na svetu. Najpopularniji topli napitak azijskog kontinenta koji se na Himalajima i na Tibetu konzumira slan, sa buterom - kao supa, do sredine XX veka još nije prekrivao zelene obronke planina Kačkar, na crnomorskoj obali Turske. Tek kada su Turci odlučili da plitka pirinčana polja zamene poljima svog nacionalnog pića, negde između Trabzona i Ardešena na obali Crnog mora, počeo je da se masovno gaji čaj. Početna ideja bila je da se čaj iz ovog područja sadi radi izvoza, ali je na kraju ispalo drugačije. Sedamdeset sedam miliona stanovnika Turske, zavoleli su svoj domaći proizvod do mere da ove plantaže danas otprilike uspevaju da podmire potrebe domaćeg tržišta. Država se pobrinula i da njena kompanija "Čajkur" ponudi najbolje otkupne cene ovog zelenog zlata, pa se kraj obala Crnog mora, na obroncima planinskog venca čaj sve više sadi. U fabrici – pogonu za izradu crnog čaja, listovi prolaze kroz proces sušenja, a zatim se pakuju u kese ili kutije, i završavaju u prodavnicama. Reski, ukusni zagasito-crveni napitak služi se u staklenim čašicama u obliku lale, uz kockice šećera pride, po ukusu.

Sečenje listova čaja, na obroncima planina Kačkar najčešće se odvija glomaznim, teškim metalnim makazama koje su jednim delom spojene velikom mekanom kesom. Kada makaze iseku gornje listove žbunaste biljke, oni direktno upadaju u kesu, a kada se ona napuni i zaveže - sama se otkotrlja u podnožje često neverovatno strmih brda na čijim se kosinama plantaže čaja najčešće sade. U podnožju listopadnih, zelenih kanjona planina Kačkar, nadomak modrih planinskih rečica koje jure ka moru brzinom koja ih pretvara u belu penu, kese čaja se preuzimaju i nose na najbliže mesto za otkup, gde se tovar meri, a sadržaj istresa u kamion. Putujući autoputem koji duž obale Crnog mora vodi ka Gruziji, spazila sam jedan takav kamion, te smo se zaustavili da fotografišem. Kraj velike vage na postolju tik do otvorenog teretnog dela kamiona, u hladu perde na podnevnom suncu, uz čašicu crnog čaja opušteno je sedeo lokalac. Kada je video da slikam, predusretljvo mi je rukom pokazao tovarni deo kamiona i ponudio da uđem u vozilo prepuno zelenih listova. Zatim mi je iz ruke uzeo fotoaparat. Tako su nastale fotografije sa listovima čaja skoro do kolena, nalik onim kada se grožđe stavi u drvene kace i gazi. I listovi koji su leteli uvis! Samo su umesto grožđa, pod mojim nogama bili listovi mog odveć omiljenog napitka.

Osim plantaža čaja, u ovom delu Turske – nadomak crnomorske obale nalaze se najveće plantaže lešnika na svetu. Žbunasto drvo koje iz zemlje raste u vidu nekoliko drvenastih grana visine oko dva do tri metra, kao i čaj daje plodove u toku letnjih meseci. Branje lešnika obavlja se ručno – svaki plod pojedinačno, otkupna cena nije naročito povoljna i sve manje lokalaca odlučuje da se bavi ovim poslom. Njih zamenjuju oni siromašniji koji posao ne biraju, mnogi pristigli iz daleke unutrašnjosti Anadolije. Zbog plantaža lešnika kojima se ponekad ne vidi kraj, u ovom delu Turske postoji fabrika koja vrši otkup i koja je deo italijanskog giganta Ferera (Ferrero). Čuvena Nutela - krem od čokolade i lešnika, pravi se od lešnika ubranih upravo na ovom mestu - nadomak crnomorske obale Turske.

Zelena boja listova čaja i svetlo-zelene grane lešnikinog drveta, nisu jedine zelene nijanse planina Kačkar. Neverovatno gusta listopadna šuma, koja na najvišim vrhovima postepeno prelazi u zimzelenu, jedan je od razloga zbog čega ovaj planinski venac još nazivaju i "Turskim Alpima". Kako bi nadimak planina bio još verodostojniji, u centru Ajdera - jednog od najlepših mesta na oko 1500 metara nadmorske visine poznatog po izvorima toplih mineralnih voda, krave su puštene da slobodno šetaju planinskim livadama, između turista i autentičnih "jajli" (yayla) - tradicionalnih drvenih kuća. Lokalno stanovnštvo - Turci i određen broj pripadnika naroda Laz i Hemšin, nekada su do svojih domova na strmim obroncima planina stizali žičarom-sajlom (zip-line). Danas se sajlama kojih ima svuda, do jajli na strminama prevoze namirnice. Mnoge jajle danas su planinski butik-hoteli, a sajle deo turističke ponude. Osim za potrebe snabdevanja, sajle postavljaju i između dve strane klanca - u kanjonu nabujale reke, i turistima omogućavaju adrenalinski ugođaj. Zimi je dolazak do kuća gotovo nemoguć, zbog čega današnji vlasnici jajli - berači čaja ili ugostitelji, ovde obično borave tokom proleća i leta, dok se u zimskom periodu vraćaju u njihove primarne domove, najčešće u Istanbul.  

Foto: Ivana Dukčević

S obzirom da je pre dolaska turskih plemena, ovaj deo Male Azije – osim vizantijskog, bio i deo jermenskog kraljevstva, za narod Hemšin pretpostavlja se da su poreklom Jermeni jer imaju jezik nalik jermenskom, ali nemaju pismo. Pripadnice naroda Hemšin, oko glave nose crveno-crno-žute, prugaste kratke marame sa stilizovanim dukatima, koje su ujedno i čest suvenir ovog dela Turske. Takođe, i sama reč kačkar je jermenskog porekla i označava kameni krst. U udaljenim selima iznad obala Crnog mora žive "neobični“ Turci koji govore - antičkim (pontskim) grčkim. Potomci Grka iz vremena antičkog - Pontskog kraljevstva, pre bolne razmene stanovništva između Grčke i Turske (1922 – 1923) najverovatnije su prešli u islam i time osigurali ostanak u svom zavičaju. Njihov jezik u Turskoj nazivaju i romejka (romeyka), ali je u suštini reč o verziji arhaičnog grčkog jezika koji ni današnji Grci ne razumeju najbolje, a kojim su u starom veku govorili antički Grci. U pokušaju da u Trabzonu pronađemo informaciju više, tokom ćaskanja u agenciji koja organizuje izlete upoznali smo lokalca - vodiča, koji je poreklom iz ove grupacije. Dobili smo savet da ukoliko želimo da odemo do nekog od udaljenih sela u planinama i čujemo ovaj jezik, da uđemo u lokalnu seosku kafanu i obratimo se meštanima sa "D'eftas?" ili "Do'ftas?" ("Kako ste?", na pontskom grčkom). "Ako se iznenade pitanjem i odgovore na svom jeziku", rekao nam je naš poznanik iz Trabzona, "onda ste na pravom mestu!" (na modernom grčkom jeziku, "kako ste" se izgovara drugačije).

Osim krava, sajli i jajli, na kosinama livada Ajdera postoje drvene ljuljaške sa izuzetno visoko postavljenom konstrukcijom, koja omogućava da kada je zaljuljana - visoko leti. Zaljuljani do najviše tačke, posmatrali smo panorame sela, kuća i zelenih pejzaža koji su iz ovog položaja bili još čarobniji. Jedina opasnost bile su krave, koje ne mareći šetaju livadama i često prođu tik pored ljuljaške u punom zaletu, a ponekad zbog njih morate i da naglo "zakočite“. Vlasnici ovih "panoramskih" ljuljaški naplaćuju ljuljanje, a s obzirom da ih na obroncima ima priličan broj, svi se trude da ih učine lepšim od onih kod konkurencije. Duž čitavog ojačanog kanapa za koji je zavezana, jedna ljuljaška je na primer - u romantičnom maniru bila obmotana vencem sa veštačkim poljskim cvećem. U povratku ka obali mora, zastali smo kod mesta Čamlihemšin (Çamlıhemşin) smeštenog na planinskoj reci Firtini (Fırtına Çayı), sa kućama duž jedine ulice – magistrale, stišnjenim u podnožju klanca. Osim suvenirnica sa predmetima od pruća, u severoistočnom delu Turske nismo propustili prodavnice sira, meda i čaja. Veliki izbor sireva nalik kačkavalju – i onog u obliku froncli, planinski med i kutije domaćeg crnog čaja, mamili su sa rafova i uskoro završili u našim torbama.

Na nizbrdici kod Čamlihemšina – na polovini uspona od mora ka Ajderu, ušli smo u susedni klanac. I u ovom, svoj put u dnu zelenila utrla je planinska reka na kojoj u njenom širem toku stoji po neki pecaroš, a u podnožju gde se širi, organizuje se rafting. Između gustog zelenila, na reci se nekoliko puta nenadano pojavilo nekoliko elegantnih, nevelikih osmanlijskih kamenih mostova, čiji su se lukovi izvili visoko iznad vode. Pre izgradnje savremenih puteva, stari kameni mostovi bili su jedini način da se u planinama Kačkar pređu nabujale reke. Na vrhu klanca – na samom kraju asfaltnog puta, u poslednjoj krivini iznad ponora na masivnoj zelenoj steni između planina, ispred nas se odjednom pojavila visoka kamena tvrđava iz XIII veka - Zil Kale. Iako nije poznato ko je utvrđenje sazidao, prizor sivih zidina sa nijansama zelene koje tvrđavu okružuju, i ostatke snega u junu na poslednjim vrhovima do kojih pogled dopire, neodoljivo su me podsetili na poznatiju palatu Alhambru u španskoj Granadi, u Andaluziji, iza koje se u proleće na isti način naziru snežni vrhovi Sijera Nevade.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...