Ujed koji leči

Naučnici otkrivaju medicinski potencijal otrova.

OTROV – SUPSTANCA koja kaplje iz zuba i žaoka stvorenja koja se kriju po šumskim stazama, podrumima ili ispod gomile drva – nejefikasniji je ubica u prirodi. Njegov zadatak je da momentalno parališe i onesposobi telo žrtve. To je složeni koktel sastavljen od toksičnih belančevina i peptida – kratkih nizova aminokiselina sličnih belančevinama. Molekuli otrova mogu da imaju različite mete i dejstva, ali su tako koordinisani da zajednički zadaju što jači udarac. Neki napadaju nervni sistem, koji parališu tako što blokiraju komunikaciju između nerava i mišića. Drugi napadaju molekule i izazivaju razaranje ćelija i tkiva. Otrov može da ubije i tako što zgruša krv i zaustavi rad srca, ili pak, da spreči zgrušavanje i izazove krvarenje do smrti.

Svaki otrov ima više svojstava i deluje na više načina. Pritom mislimo na otrove koji se ubrizgavaju u telo žrtve putem nekog specijalizovanog organa, kao što su zubi ili žaoka, a ne na otrov koji se proguta. Jednim jedinim ujedom prenosi se na desetine, pa i stotine različitih toksina, neki sa višestrukim zadacima, a neki samo sa jednim. U večitoj evolutivnoj trci u naoružanju između grabljivica i plena, oružje i odbrana se stalno usavršavaju. Tako nastaju izuzetno jaki otrovni kokteli. Zamislite da svog protivnika najpre otrujete, zatim izbodete nožem i na kraju dokusurite metkom u glavu. E upravo tako deluje otrov.

NAJVEĆA IRONIJA JE U TOME što su upravo svojstva koja otrov čine smrtonosnim ujedno i najdragocenija za medicinu. Mnoge otrovne smeše napadaju upravo one molekule koji su zaduženi za lečenje bolesti. Otrov deluje brzo i napada tačno određene mete. Njegovi aktivni sastojci – peptidi i belančevine, koji deluju kao toksini i enzimi – ciljaju samo određene molekule i odgovaraju im kao ključ bravi. Većina lekova deluje na isti način, upasuju se i kontrolišu bravu molekula da bi sprečili negativne efekte bolesti. Nije lako naći toksin koji cilja samo određenu metu, ali neki lekovi za srce i dijabetes već su dobijeni iz otrova. Za desetak godina mogla bi da se pojave nova sredstva za lečenje autoimunih bolesti, raka i jakih bolova.

„Ovde nije reč o nekoliko novih lekova već o čitavim klasama lekova”, kaže Zoltan Takač, toksikolog i herpetolog, i jedan od perspektivnih istraživača Društva National Geographic. Do sada je nešto manje od hiljadu toksina analizirano za medicinsku upotrebu, a na tržištu već imamo desetak lekova. „A verovatno ima još preko 20 miliona toksina koje treba ispitati”, kaže Takač. „To je jako mnogo. Otrov je otvorio potpuno nove pravce u farmakologiji.”

Toksini iz otrova istovremeno nam pružaju i jasniju sliku o tome kako funkcionišu belančevine koje kontrolišu mnoge od vitalnih funkcija ćelija u našem telu. Proučavanje smrtonosnog otrova tetrodotoksina (TTX) iz ribe fugu (riba balon, ježinka), na primer, otkrilo je zamršene detalje o tome kako nervne ćelije komuniciraju.

„Imamo motiv da tragamo za novim jedinjenjima kako bismo umanjili ljudsku patnju”, kaže mi Endžel Janagihara sa Havajskog univerziteta. „Ali usput možete otkriti i stvari koje niste očekivali.” Delimično motivisana i osvetom prema kubomeduzi , poznatoj i kao morska osa, koja ju je ožarila pre 15 godina, Janagihara je otkrila potencijalno sredstvo za zaceljivanje rana upravo u kapsulama koje sadrže meduzin otrov. „To nema nikakve veze sa samim otrovom”, kaže ona. „Proučavajući ovo opasno stvorenje, došla sam do otkrića koje prevazilazi sva moja očekivanja.”

Više od 100.000 životinja u stanju je da proizvodi otrov i svaka ima žlezde u kojima ga drži i aparat kojim ga izbacuje: zmije, škorpioni, pauci, pojedini gušteri, pčele, morska stvorenja kao što su hobotnice, brojne vrste riba i morski puževi iz roda Conus. Mužjak kljunara, koji svoj otrov nosi u mamuzama na gležnjevima, jedan je od retkih otrovnih sisara. Otrov i njegove komponente razvijali su se nezavisno među različitim grupama životinja. Sastav otrova jedne iste vrste zmije može da se razlikuje od mesta do mesta, kao i između odraslih i mladih jedinki. Čak i otrov jedne iste zmije može da se menja u zavisnosti od njene ishrane.

I mada je evolucija više od sto miliona godina usavršavala ova jedinjenja, molekularna arhitektura otrova postojala je još mnogo ranije. Priroda preraspoređuje molekule u telu – u krvi, mozgu, probavnom traktu i drugde – da bi služili životinjama za lov ili samoodbranu. „Logično je da priroda koristi već postojeće molekularne strukture”, kaže Takač. „Da bi napravila toksin koji razara nervni sistem, najefikasnije je da iz mozga preuzme gotov šablon koji već funkcioniše u tom sistemu, napravi neke male promene, i evo – dobijen je toksin.


Naravno, nije svaki otrov smrtonosan. Pčelama, na primer, služi samo da se odbrane, a ne da ubiju, dok ga kljunar koristi da svojim suparnicima pokaže ko je glavni dasa u sezoni parenja. Ali uglavnom služi da ubije ili barem parališe žrtvu koja treba da posluži kao obrok. Ljudi su najčešće slučajne žrtve. Međunarodna zdravstvena organizacija procenjuje da svake godine 100.000 ljudi umre od pet miliona otrovnih ujeda, mada se pretpostavlja da je stvarna brojka daleko veća. U ruralnim oblastima nerazvijenih zemalja, gde se ovakvi slučajevi najviše i dešavaju, žrtve najčešće ne dobijaju pravovremenu medicinsku pomoć ili se pak odlučuju za tradicionalnu terapiju, pa nisu registrovani.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.