Stopama Apostola

Oni nisu bili podesni za vođe. Prema Svetom pismu, većina njih se bolje razumela u krpljenje ribarskih mreža nego u privlačenje vernika kad im je Isus rekao da će ih načiniti „lovcima ljudskijem”. I tako, 2.000 godina kasnije, oni i dalje privlače ljude.

Stopama Apostola Foto: Lin Džonson

U gradu Paruru, na jugu Indije, u državi Kerala, uglačani kameni pod u staroj crkvi Kotakavu toliko se presijava da njegov odsjaj zrači grimiznom i tamnozelenom bojom, a oltar od višeslojnog zlata cakli se poput površine vode. 
Oko oltara naslikani su oblaci kako lebde po plavom nebu. Male statue stoje u nišama, osvetljene svetloplavom svetlošću iz pozadine. Na ćilimu uza zid crkve jedna žena u plavom sariju sa ljubičastom maramom preko glave nepomično kleči, spuštenih laktova i uzdignutih šaka. U jednoj obližnjoj, većoj i novijoj crkvi, parčence izbledele kosti, ne veće od nokta, leži u zlatnom ćivotu. Natpis na engleskom kaže da ta relikvija pripada Svetom Tomi. Po predanju, Toma je na ovom mestu osnovao prvu hrišćansku crkvu u Indiji 52. godine n. e.

U Paruru i drugde po Kerali prizori egzotičnih životinja, lijana i mitskih figura utkani su fasade i unutrašnjost crkava: slonovi, divlje svinje, paunovi, žabe, lavovi koji liče na zmajeve – ili možda zmajevi koji liče na lavove – što ukazuje na živopisan i sasvim nezapadnjački ambijent ovih hrišćanskih građevina. Jarko oslikane ikone su svugde – Toma, Bogorodica, Hrist i Sveti Đorđe. Čak se i hindusi mole Svetom Đorđu, ubici aždaje, jer veruju da će njihovu decu zaštititi od kobri. U crkvi Dijempur u Tripunituri, iza belo ofarbane statue pijete – Bogorodice koja drži mrtvog Hrista – stoji ružičasto metalno Sunce sa pravougaonim zracima.

Tominski hrišćani iz Kerale – poput hrišćana u drugim delovima Azije, kao i u Africi i Latinskoj Americi – svojoj veri daju jedinstveni sopstveni pečat, uključujući tu i tradicionalnu umetnost, arhitekturu i prirodne simbole. Zato statua koja predstavlja Bogorodicu između dva slona koji joj palminim granama prave hlad izgleda sasvim prirodno među palmama na jugu Indije

Toma, mnogo poznatiji kao Neverni Toma, bio je jedan od dvanaestorice apostola, Hristovih učenika koji su posle njegovog raspeća poslati da šire novu veru. Pridružili su mu se Simon Petar, Andrej, Jakov Zavedejev, Jakov Alfejev, Jovan, Filip, Vartolomej, Matej, Tadej, Simon Kananit i Matija, koji je zamenio bivšeg učenika i navodnog izdajnika Judu Iskariotskog. Vremenom su izrazi „apostol” i „apostolski” (poreklom od grčkog apostolos, „glasnik”) korišćeni i za druge koji su širili Hristovu reč. A Pavle je sam polagao pravo na titulu apostola jer je verovao da je video Gospoda i od njega dobio duhovni zadatak. Marija Magdalena je poznata kao „apostol apostola” zato što im je ona donela vest o vaskrsenju. Iako su samo dvojica od četvorice jevanđelista – Matej i Jovan – bili među prvobitnim apostolima, i Marko i Luka se smatraju apostolima zbog njihove važne uloge u pisanju novozavetnih jevanđelja.    

Prvih godina posle raspeća hrišćanstvo je bilo tek seme nove religije, bez razvijene liturgije i postupka bogosluženja, i bez imena – najraniji sledbenici su to jednostavno nazivali „put”. To nije bila čak ni zvanična sekta judaizma. Petar je bio prvi propovednik ovog pokreta; u Delima apostolskim čitamo o njegovim masovnim preobraćanjima ljudi i čudotvorstvima – lečio je hrome, oživljavao mrtve – i o jednom dramatičnom, nehrišćanskom istupu kada je prizvao Gospoda da usmrti bračni par koji je za sebe zadržao deo donacije namenjene zajednici.   

U prvo vreme pokret je bio previše marginalan da bi na sebe navukao ozbiljniji progon, a hrišćani, kako su u međuvremenu nazvani, imali su više problema sa komšijamskim jevrejskim sektama nego sa Rimskim carstvom. Prvi mučenik vere, po Svetom pismu, bio je Sveti Stefan, mladi hrišćanski predvodnik koji je razbesneo jevrejsku zajednicu tvrdnjama da će se Hrist vratiti i da će uništiti Jerusalimski hram. Nakon što su mu sudili zbog bogohuljenja, oko 35. godine n. e., njegovi tužioci su ga odvukli van grada i kamenovali ga do smrti, dok se on molio za njih. Mladi Savle – koji će ubrzo postati Pavle u svom proslavljenom preobraćenju na putu  za Damask – posmatrao je Stefanovo pogubljenje i čuvao plaštove onih koji su ga kamenovali. 

Kralj Irod Agripa I je 44. godine n. e. naredio da se Jakov Zavedejev utamniči i da mu se odseče glava i on je prvi apostol koji je pogubljen. Kada je 64. godine n. e. veliki požar progutao 10 od ukupno 14 kvartova Rima, tadašnjeg cara Nerona protivnici su optuživali da je sam izazvao požar, pa je on krivicu pripisao sve jačem hrišćanskom pokretu i zatim veliki broj vernika oterao u smrt u svojoj privatnoj areni. Rimski istoričar Tacit je zapisao: „Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod... oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć.” Ignjatije, episkop antiohijski, uhapšen je u vreme cara Trajana, odveden u Rim i osuđen na smrt ad bestias – da ga pojedu zveri – u areni pred publikom. Ovakve krvave epizode povremeno su se ponavljale čitava naredna dva veka.

Po predanju, od dvanaestorice apostola desetorica su mučenički stradala. Petar, Andrej, Filip i Jakov Alfejev razapeti su na krst; Jakov Zavedejev pogubljen je mačem; Vartolomej je razapet, a zatim živ odran i mačem pogubljen; Toma je ubijen kopljima; Matej je živ spaljen; Matija je kamenovan do smrti; Jovan i Tadej, poslednji preživeli od dvanaestorice, umrli su prirodnom smrću.

U prvim godinama hrišćanstva, kako mi kaže Kolumba Stjuart, istoričar i benediktinski kaluđer u Opatiji Svetog Jovana u Minesoti, „organizaciona struktura i veličanstvena institucija crkve – ono što danas za rimokatolike predstavlja Vatikan i njegova složena hijerarhija – jednostavno nisu postojali. Postojale su samo apostolske grupe sledbenika. Misionarski rad je bio prisutan u tadašnjim velikim centrima. Prvo u Jerusalimu, zatim Antiohiji, potom u Rimu, ali izvesno nije bilo nikakvog štaba. Imali ste samo tu malu, nejaku, siromašnu, često progonjenu grupu ljudi koja je nešto vatreno zastupala.”

Apostoli su bili predvodnici pokreta, širili su poruku duž razgranatih trgovačkih ruta starog sveta, stvarajući usput male hrišćanske zajednice. „Proučavanje života apostola”, kaže Stjuart, „donekle liči na ono što pokušavamo sa teleskopom Habl – da sagledamo najstarije galaksije iz što veće blizine. Bio je to veliki prasak za hrišćanstvo kad su apostoli izjurili iz Jerusalima i raštrkali se širom tada poznatog sveta.”

Apostol Toma je otišao na istok, preko današnje Sirije i Irana. Zatim je, kako smatraju istoričari, skrenuo ka južnoj Indiji. Putovao je dalje čak i od neumornog Pavla, čija putešestvija su obuhvatala veći deo Mediterana. Od svih apostola, Toma najbolje oličava misionarsku strast za usponom hrišćanstva – poriv da se putuje do samog kraja poznatog sveta da bi se propovedala nova vera.

Jevanđelista Marko je takođe širio reč Božju, donoseći poruku Hristovu u Egipat, gde je osnovao Koptsku crkvu. Ali, za neke katolike, Marko je svetac sa izrazitom političkom simbolikom, snažno povezan sa identitetom grada Venecije. Iako je ličnost iz daleke prošlosti, on je danas prisutniji u svesti savremenih Venecijanaca nego što su Vašington ili Linkoln u svesti većine Amerikanaca.

Ako je Toma slavni misionar, a Marko politički kamen temeljac, onda Marija Magdalena oličava mističnu svetiteljku, usko povezanu sa milošću i božanskim posredovanjem. Druge svetiteljke, kao što su Tereza iz Lizijea i Tereza Avilska, takođe imaju sličnu ulogu među katolicima, ali niko više ne raspiruje maštu niti stvara toliku kontroverzu kao Marija Magdalena. Nekada ocrnjivana kao bivša prostitutka, danas duboko poštovana među milionima ljudi, ona je bila važna ličnost iz najužeg kruga ljudi oko Hrista.    

Mada je po jednom predanju umrla u Efesu, druga predanja kažu da je sa Bliskog istoka otputovala na jug Francuske. Međutim, naučni dokazi da je Marija Magdalena stigla u brda Provanse ili da je Toma umro u Indiji verovatno će ostati van našeg domašaja. Naučna analiza relikvija uvek je neadekvatna, jer često samo potvrđuje da su kosti pripadale osobi određenog pola iz određenog perioda. Razvoj istraživačkih postupaka i arheologije, uz otkrića do sada nepoznatih rukopisa, produbljuju naše znanje o životima svetaca. Ali, mnogo toga ostaće nedokučivo. Kako je onda najbolje pojmiti te ličnosti, ako je domet nauke ograničen? Kao za većinu najranijih hrišćana, umnogome se moramo osloniti na legende i istorijske zapise, uvažavajući moć i uticaj koji te mitske figure imaju i danas, oko 2.000 godina posle svoje smrti.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...