Nemirni gen

Kompulsivna potreba da saznamo šta se nalazi iza onog udaljenog grebena ili onog okeana – ili ove planete – jeste definišući element ljudskog identiteta i uspeha.

Nemirni gen Foto: Majkl Nikols, Arhiva National Geographica

U ZIMU 1769. GODINE britanski istraživač kapetan Džejms Kuk je negde s početka svog prvog putešestvija preko Pacifika dobio zapanjujući poklon od jednog polinežanskog sveštenika koji se zvao Tupaija – mapu, prvu sa kojom se upoznao jedan Evropljanin i prikazivala je sva veća ostrva u južnom Pacifiku. Neka svedočanstva govore da je Tupaija mapu skicirao na papiru; druga, da ju je opisao rečima. Ono što je sigurno jeste da je Kuk zahvaljujući ovoj mapi imao daleko kompletniju sliku južnog Pacifika nego bilo koji drugi Evropljanin. Prikazivala je svaku veću grupu ostrva u prečniku od oko 5.000 kilometara, od Markiskih ostrva, zapadno do ostrva Fudži. Podudarala se sa onim što je Kuk već video i prikazivala mnogo onoga što nije.

Kuk je Tupaiju ukrcao na svoj bod „Endevor” na Tahitiju. Ubrzo nakon toga ovaj Polinežanin je oduševio posadu plovidbom do jednog Kuku nepoznatog ostrva, oko 500 kilometara južno, bez pomoći kompasa, mape, sata ili sekstanta. Tokom nedelja koje su usledile Tupaija je, dok je pomagao pri navođenju broda „Endevor” od arhipelaga do arhipelaga, oduševljavao mornare jer je u svako doba, danju ili noću, po vedrom ili oblačnom vremenu, kad god se od njega to tražilo, umeo da uperi prst direktno prema Tahitiju.

Kuk je jedini među evropskim istraživačima shvatio šta to znači. Stanovnici ostrva rasutih širom južnog Pacifika pripadali su jednom narodu, koji je nekada davno, verovatno pre nego što je Britanija i postala Britanija, istražio, naselio i mapirao ovaj nepregledni okean bez ikakvih navigacionih pomagala koje je Kuk smatrao neophodnim. Od tada pripadnici ovog naroda mapu ovog dela sveta nose isključivo u svojim glavama.

Dva veka kasnije globalna mreža genetičara je, analizirajući DNK tragove migracija modernog čoveka, dokazala da je Kuk bio u pravu: preci sveštenika Tupaija su Pacifik kolonizovali pre 2.300 godina. Njihova neverovatna migracija preko Pacifika je nastavak dugog pomeranja ka istoku, koje je započeto u Africi nekih 70.000 do 50.000 godina ranije. Kukovo putovanje je, međutim, predstavljalo nastavak pomeranja ka zapadu, koje su započeli njegovi preci, napustivši Afriku otprilike u isto vreme kada i preci sveštenika Tupaije. Svojim susretom Kuk i Tupaija su zatvorili krug, dovršavajući putovanje koje su njihovi preci započeli pre toliko milenijuma.
Kuk je poginuo u krvavom okršaju sa Havajcima deset godina kasnije. (Havajci su ukrali jedan čamac; Kuk je pobesneo i otvorio vatru na njih; iako je ubio jednog, a članovi njegove posade još nekoliko njih, Havajci su ga uhvatili i među talasima izboli na smrt.) Njegovom smrću je, smatraju neki, okončan period koji zapadni istoričari nazivaju dobom velikih otkrića. Ipak, to nikako ne znači da smo mi prestali da istražujemo. I dalje smo ostali opsednuti dopunjavanjem mapa Zemlje; dosezanjem do njenih polova, najviših vrhova i najdubljih raseda; oplovljavanjem svakog njenog kutka, a potom i time da se u potpunosti odlepimo od nje. Zaokupljajući našu pažnju Nasinim roverom Kjurioziti koji istražuje Mars, Sjedinjene Države se, zajedno sa nekim drugim zemljama i privatnim kompanijama, spremaju da na ovu crvenu planetu pošalju i ljude. Neki vizionari pričaju čak i o slanju letilica do najbliže zvezde.

Lekar, ronilac i pilot mlaznog aviona, moreplovac čak 40 i astronaut 12 godina, Majkl Baret iz Nase je jedan od onih koji čeznu da odu na Mars. Baret svoje poduhvate vidi kao nastavak Kukovih i Tupaijinih putovanja Pacifikom.

„Mi radimo isto što i oni”, kaže on. „To tako funkcioniše u svakom periodu ljudske istorije. Svako društvo razvija odgovarajuću tehnologiju koja nam omogućava bilo da sačuvamo i prenosimo hranu, bilo da gradimo brodove ili da lansiramo rakete. Onda se nađu ljudi koji su toliko željni avanture i pronalaženja novih stvari da su spremni da, ako treba, jašu raketu.”
Ne žudimo svi za tim da upravljamo raketom ili da plovimo beskrajnim morem. Ipak, kao vrsta smo dovoljno znatiželjni i zaintrigirani mogućnošću otkrivanja nečeg novog da smo spremni da učestvujemo u plaćanju putovanja i pozdravljanju putnika pri povratku. Da, istražujemo kako bismo našli bolje mesto za život ili proširili teritoriju ili stekli bogatstvo, ali istražujemo i jednostavno da bismo otkrili čega još ima iza granice poznatog.

„Nijedan drugi sisar se ne seli kao mi”, kaže Svante Pabo, direktor Instituta za evolucionu antropologiju „Maks Plank” u Lajpcigu, u Nemačkoj, gde za proučavanje čovekovog porekla koristi genetiku. „Mi preskačemo granice. Zalazimo u nove teritorije čak i kada imamo dovoljno resursa tu gde se nalazimo. Druge životinje to ne rade. Ni drugi humanoidi. Neandertalci su opstajali stotinama hiljada godina, ali se nikada nisu proširili po svetu. Za samo 50.000 godina mi smo prekrili sve. Ima u tome nečeg sumanutog. Kada isplovite na okean, nemate pojma šta je sa druge strane. A sada idemo na Mars. Nikada ne stajemo. Zašto?”

Stvarno, zašto? Pabo i drugi naučnici koji se bave ovim pitanjem su i sami istraživači koji se kreću po nepoznatom tlu. Oni znaju da će u nekom trenutku možda morati da odustanu i da se prestroje. Znaju da bi, kako njihove mlade discipline – antropologija, genetika, razvojna neuropsihologija – budu otkrivale nove teorije, naša predstava o tome zašto istražujemo uskoro mogla da se suoči sa revizijom. Pa ipak, naša potreba da istražujemo jeste neodoljivo privlačan teren za sve one koji pokušavaju da otkriju šta je to što nas čini takvima kakvi smo. Odakle potiče to „istraživačko ludilo”? Šta je to što nas je nagnalo iz Afrike do Meseca i dalje?



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.