Sumanuto daleko

Ili bolje rečeno, do zvezda. Da li ćemo ikada biti dovoljno ludi da se zaputimo do njih?

Sumanuto daleko Ilustracije: Stefan Martinije

Na rubu parkinga u Maršalovom centru za svemirske letove u Hantsvilu, u Alabami, stoji relikt iz doba kada je izgledalo da je naša budućnost, kao vrste koja putuje svemirom, neizbežna, jasna i grandiozna, poput rakete koja se uzdiže iznad Kejp Kanaverala.  „Ovo nije maketa”, kaže Les Džonson, Nasin fizičar, dok zurimo u 10 metara visoku skalameriju od cevi, mlaznica i zaštitnih slojeva. „Ovo je pravi pravcati nuklearni raketni motor.”  Svojevremeno je Nasa predložila da se na Mars pošalje dvanaest astronauta u dva svemirska broda, od kojih bi svaki pokretala tri ovakva motora. Direktor Maršalovog centra, Verner fon Braun, taj plan izložio je u avgustu 1969. godine, samo dve nedelje nakon što je njegova raketa Saturn V lansirala prve astronaute na Mesec. On je predložio 12. novembar 1981. godine kao datum za polazak na Mars. Nuklearni motori su već bili prošli sve testove na Zemlji. Bili su spremni za poletanje.

(Pogledajte galeriju)

Trideset godina posle tog predviđenog sletanja na Mars koje se nije ostvarilo, tokom jednog vlažnog junskog jutra Džonson zamišljeno gleda u taj 18.000 kilograma težak motor pred nama. On predvodi mali tim koji procenjuje izvodljivost „naprednih koncepata” u svemirskoj tehnologiji, a stari nuklearni motor „Nerve” možda bi mogao da prođe. „Ukoliko nameravamo da pošaljemo ljude na Mars, ovo bi trebalo ponovo razmotriti”, kaže Džonson. „Bila bi potrebna samo polovina goriva od onog za konvencionalnu raketu.” Nasa sada radi na stvaranju konvencionalne rakete da bi zamenila Saturn V, koji je povučen 1973. godine, nedugo posle poslednjeg čovekovog sletanja na Mesec. Nije još odlučeno kuda bi se ova nova raketa zaputila. Projekat „Nerva” takođe je okončan 1973. godine, bez probnog leta. Od tada, tokom spejs-šatl ere, ljudi se nisu udaljili više od 600 kilometara od Zemlje.

Pitanje oko koga se vrti sve ono o čemu Džonson i ja jutros diskutujemo deluje pomalo nadrealno: Da li će ljudi ikada putovati ka zvezdama?

Zašto je ono delovalo racionalnije pre pola veka? „Naravno, bili smo ludi na neki način”, kaže fizičar Frimen Dajson sa Instituta za napredne studije na Prinstonu. Kasnih pedesetih godina prošlog veka Dajson je radio na projektu „Orion”, koji je imao za cilj izgradnju svemirske letelice sa ljudskom posadom koja bi mogla da ode na Mars i Saturnove mesece. Umesto da koristi nuklearne reaktore koji bljuju supervreli hidrogen, kao što to radi „Nerva”, svemirski brod „Orion” trebalo je za sobom da izbacuje male nuklearne bombe na otprilike svakih četvrt sekunde i da plovi na ovim vatrenim loptama. „To bi bilo nenormalno rizično”, kaže Dajson, koji je i sam planirao da putuje na Saturn. „Bili smo spremni na to. Tada je raspoloženje bilo potpuno drugačije. Ideja o avanturi bez rizika nije imala smisla.” Nekoliko godina pošto je okončan projekat „Orion”, Dajson je u časopisu Physics Today ukratko izložio kako bi svemirski brod sa pogonom na bombe mogao da putuje do zvezda.

Ovih dana je lakše objasniti zbog čega tamo nikada nećemo otići. Zvezde su isuviše udaljene; nemamo para. U svakom slučaju, razlozi zbog kojih bismo mogli da idemo bilo gde su manje očigledni, ali postaju sve snažniji. Astronomi su otkrili planete oko mnogih obližnjih zvezda; uskoro će otkriti jednu koja je slična Zemlji i na idealnoj poziciji za život, koja će momentalno postati neodoljiva destinacija. Naša tehnologija je takođe mnogo naprednija nego što je bila 1960. godine; atomske bombe nisu više najsavremenija reč tehnike. Ovog jutra u svojoj kancelariji Les Džonson mi pruža nešto što izgleda poput tkanog uzorka paukove mreže. To je zapravo uzorak karbonskih vlakana za džinovsko jedro svemirskog broda koje bi moglo da nosi sondu dalje od Plutona, a koje bi pokretali sunčevi zraci ili laserski snopovi. „Budi vrlo pažljiv s tim”, kaže Džonson. „To je materijal koji bi mogao da nam pomogne da stignemo tamo.”

Da bismo se dokopali zvezda, biće nam potrebno mnogo novih materijala i motora, ali i nešto od one stare vere u nemoguće. Ona nije potpuno iščezla. Zapravo, izgleda da se ponovo snažno pojavljuje u maštarskom svemiru bez spejs-šatla, koji se 2011. godine pridružio Saturnu V kao muzejski eksponat. Sada možete čuti kako razgovorom izvesnih naučnika zanesenjaka, naročito onih izvan Nase, ponovo provejavaju stare aspiracije  i avanturizam – odjeci stare zaluđenosti svemirom.  



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...