Manastir Visoki Dečani: Istorija pod zaštitom sveca

Zadužbina Stefana Uroša III Nemanjića sačuvana je od raznih uljeza i u potpunosti očuvana od zuba vremena. Na popis Uneskove svetke baštine je došla 2006. godine. Potrebe života i veliki broj gostiju su zahtevale moderne intervencije, vešto uklopljene tako da se ne poremeti arhaičnost srednjovekovnog zdanja.

Tako i sada, dok jedni kontrolišu posetioce uz stroge mere opreza, zavirujući u torbe i pakete pune darova Svetom Stefanu, drugi se spremaju za liturgiju. U hramu je još polutama, a svetlost sveća tek slabašno osvetljava tužna i ozbiljna lica više stotina pravoslavnih svetaca, starozavetnih proroka i lice Hristovo u skoro svim scenama Novog zaveta. Čak i tako u senci jasno se vidi da nema freskama nepokrivenih zidova i svodova priprate i naosa. Sva ova remek-dela vizantijskog slikarstva, rađena čitavu deceniju, a još od XIV veka gotovo u potpunosti sačuvana,  predstavljaju vrstu kontrapunkta spoljašnjoj prozapadnoj arhitekturi.

Povodom praznika dečanskom bratstvu se priključilo monaštvo i sveštenstvo iz raznih eparhija, a pored igumana manastira Teodosija, upravo imenovanog u episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, prisustvuje i nekolicina drugih vladika. Tako se pojanje na srpskom i crkvenoslovenskom proširuje na grčki i albanski.

Crkva je zbog najveće dečanske svetkovine puna, ali je slično i svakog četvrtka, prilikom služenja molebana, kada nastojatelj otvara ćivot da bi vernici celivali ruku svetog kralja, na pogled i dodir sličnu vosku, naročitog, prijatnog mirisa. Priča se da su uvek pokriveni delovi zemnih ostataka kralja Stefana mnogo svetliji od mrke boje desne ruke, izlagane vazduhu i poljupcima, kao i da mu je riđa brada dobro očuvana, ali to mogu da potvrde samo oni koji su prisustvovali vladarevom presvlačenju 60-ih godina prošlog veka. Ostali veruju u čudotvorne kraljeve moći, ali čak i oni sasvim racionalni priznaju da se u Dečanima osećaju „nekako drugačije“. U poslednje vreme, ovde dolaze mahom oni koji od sveca traže pomoć i oni koji je nude u očuvanju njegove zadužbine. „Često nas posećuju multinacionalne i multikonfesionalne delegacije“, objašnjavaju monasi koji su tokom i zbog tih poseta naučili više stranih jezika od svojih prethodnika.

O svetom kralju se priča i tokom posluženja u gostoprimnici. Uglavnom o tome kako je lavru spasao mnogo puta od raznih uljeza i neprijatelja. Jednom je statua lava sa trifore pala na glavu turskog zapovednika i tako je sprečeno pretvaranje crkve u džamiju. Drugi put je otac David, kopajući bagerom rupu, naišao na deo NATO kasetne bombe i, čudeći se, sa nje otresao zemlju, da bi mu tek jaka eksplozija prilikom stručne detonacije razjasnila o kakvoj napravi je reč. „Jednom je otac Pajsije bombu presekao tanjiračom, a da nije ni primetio. Posle su mu Talijani kao srećkoviću donosili da im popuni tiket za loto“, ushićeno pričaju. Poslednji put je kralj „posredovao“ 2007. godine, kada je manastir zoljom gađao mladi Albanac sa suprotnog brda, tako što je skrenuo projektil sa puta ka oltaru prema dvorišnom zidu. Kamen je apsorbovao enormnu energiju, dovoljnu da istopi naos sa sve ćivotom smeštenim ispred ikonostasa, pa je rupa u zidu bila jedina šteta.

Dok svečari raspredaju, na stolu se smenjuju kafa, sokovi, kolači, lozovača... Donosi ih dežurna bratija, bešumnim korakom, s lakoćom i izvežbano jer gostiju, mada ne u tom broju, ima bukvalno svakog dana. „Ranije je važilo pravilo da nijedan posetilac ne može da ode bez ručka, ali kako se to pretvorilo u nuždu da kuhinja radi 24 časa i previše išlo na uštrb drugih obaveza, sada se ručak služi samo nedeljom, o praznicima i u slučaju najavljenih poseta“, monaško je objašnjenje restrikcije, nevidljive ovom prilikom kada su od susnežice zaklonjeni delovi dvorišta i šator pun ljudi sa prepunim tacnama, dok se u trpezariji za obedom nižu  rodbina kaluđera i prijatelji manastira. Vladika i iguman Teodosije raduje se kao dete svakom gostu, pa kaže: „Vidite koliko sveta, iako su iza nas samo planine i Albanija.“

Među posebno počastvovanim je grupa pravoslavaca iz Tirane, predvođena veroučiteljem Amerikancem Natanom Hopom, službenikom Ortodoksnog hrišćanskog centra na misiji obnove i izgradnje pravoslavnih hramova u Albaniji. Sav se pretvorio u osmeh uprkos napornom danu, jer se na dan proslave velikog sveca njegov jednogodišnji sin pričestio.

„Dečani su oduvek kao magnet privlačili ljude, ne samo hrišćane, već i komšije Albance, muslimane, jer svetitelji su kosmička pojava“, objašnjava „sajber“ Sava način delovanja svetinje, koji monasi samo podržavaju otvorenim odnosom prema svim gostima. U pronošenju ideje, u političkom žargonu zvane „miroljubiva koegzistencija“, prednjači, kao što je i red, vladika i iguman Teodosije, ne propuštajući priliku da nekada suprotstavljene strane pozove na dijalog i mir. Tako ni manastir nije više samo dom molitve, već i mesto ponovnog uspostavljanja vrlo narušenih odnosa.

Do večernje službe red se vratio u život bratije, a sutradan je svako posvećen svom redovnom poslušanju. U ikonopisačkoj radionici su, doduše, još nesklopljeni rezervni kreveti, ali gužva ne sprečava oca Serapiona da pristupi završnim potezima na ikoni Hrista Spasitelja. Zlato je uglačano do visokog sjaja, što predstavlja specifičnost dečanskog stila koji se ugleda na rusku školu ikonopisa, tako da oreol zasenjuje pozadinu, mat nabore Isusove haljine, ruku u gestu blagoslova, pa čak i lice. Jedino mu pariraju oči iz kojih izbijaju iskre slikarskog nadahnuća, poželjnog i u zanatskom ponavljanju kanonskih prizora.

„Najteže je prikazati svece čiji nam je lik svima relativno poznat, kao što je Sveti vladika Nikolaj Žički“, objašnjava otac Serapion, zadovoljno pokazujući ikonu od koje mu je žao da se rastane. Sličan osećaj izaziva i razdvajanje od maltene živog Svetog kralja Olafa, prvog norveškog hrišćanskog vladara, a budućeg poklona norveškoj vladi čija je pomoć nevidljivo prisutna u svakom segmentu zahuktalih građevinskih radova.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.