Metan: gorivo budućnosti ili klimatska bomba

Ako se grejete na prirodni gas, zagrejaćete kuću. Ali ostavite li ga da curi iz otvorene bušotine ili sa Arktika koji se otapa, zagrejaće čitavu planetu...

Metan: gorivo budućnosti ili klimatska bomba Fotografije: Mark Tisen

Poslednji zraci sunca probijaju se kroz snegom prekrivene smreke duž obale jezera Goldstrim, u neposrednoj okolini Ferbanksa na Aljasci. Na samom jezeru Kejti Volter Entoni zuri u tamni led pod svojim nogama i u bele mehure zarobljene u njemu. Veliki i mali, sloj po sloj, rasuti su u svim pravcima, poput zvezda na noćnom nebu. Volter Entonijeva, ekolog sa Aljaškog univerziteta u Ferbanksu, grabi teški pijuk za led i obmotava dršku od kanapa oko svog zgloba. Jedna studentkinja-postdiplomac drži upaljenu baklju iznad velikog mehura; Volter-Entonijeva zabada pijuk u njega.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Kuljajući iz rupe, gas se pali uz šištanje zbog kojeg uzmiče.  „Moj posao je grozan jer se čovek lako ’napali’ na njega”, kaže ona, smešeći se. Dok pada sumrak ona i njen tim pale mehure, jedan po jedan.    

Ovi plamenovi potvrđuju da su to mehuri metana, glavnog sastojka prirodnog gasa. Brojeći ih i mereći, Volter Entonijeva pokušava da proceni koliko se metana oslobađa iz jezera Goldstrim – i iz miliona sličnih jezera koja sada zauzimaju gotovo trećinu arktičke oblasti. U proteklih nekoliko decenija Arktik se zagreva mnogo brže od ostatka planete i dok se permafrost topi, stara jezera rastu i obrazuju se nova. Metan u mehurićima izbija iz njihovih blatnjavih dubina tako da je teško izračunati koliko ga ima – sve dok prvi providni jesenji led, poput fotografskog snimka, ne uhvati ispuštanja iz čitavog jezera.

Ponekad je, dok Volter Entonijeva hoda po tom ledu, na Aljasci, Grenlandu, ili Sibiru, i sam bat njene čizme dovoljan da oslobodi čujno šištanje. Neka jezera, kaže ona, imaju „vruća mesta” na kojima metan izbija toliko snažno da se led nikada ne obrazuje, stvarajući rupe dovoljno velike da se mogu uočiti iz aviona. „Iz jedne male rupe može da istekne 10 ili 30 litara metana na dan, i tako tokom cele godine”, kaže ona. „A onda shvatite da postoje  stotine takvih mesta i milioni jezera.”
Ispuštanjem metana u atmosferu ova jezera pojačavaju globalno zagrevanje, koje ih je i stvorilo: metan je moćan gas u stvaranju efekta staklene bašte. Ugljen-dioksid je glavni činilac, zato što ga u atmosferi ima 200 puta više. Ali ista količina metana zadržava bar 25 puta više toplote, osim ako ga pre toga ne spalite. Tada odlazi u atmosferu kao ugljen-dioksid.

To je druga strana „Džekil-Hajd” priče: u poslednje vreme se sagorevaju velike količine metana. U protekloj deceniji je tehnološki postupak nazvan hidraulično frakturisanje, ili skraćeno frakovanje, omogućio da se u Sjedinjenim Državama prirodni gas izvlači iz naslaga škriljca zakopanih duboko pod zemljom, do kojih ranije nije moglo da se dopre. Zalihe prirodnog gasa su naglo skočile; cene su se strmoglavile. Frakovanje se sada širi svuda po svetu i izaziva kontroverze. Gasni bum je degradirao pejzaže i zagadio vodu, ali je doneo i koristi za životnu sredinu. Prirodni gas sagoreva mnogo čistije nego ugalj. Delimično i zato što su američke elektrane ugalj zamenile jeftinijim gasom, emisija ugljen-dioksida iz fosilnih goriva je prošle godine u Sjedinjenim Državama opala.

Stvar je u tome što je emisija metana u porastu. Ono što izlazi iz arktičkih jezera je uznemiravajuće, kaže Volter Entonijeva, jer deo metana, izgleda, ne potiče iz mulja, već iz dubljih geoloških ležišta, koja su do sada bila prekrivena sigurnim slojem permafrosta  – i koja sadrže stotine puta više metana nego što ga sada ima u atmosferi. Ipak, veći deo emisija metana danas potiče sa manjih geografskih širina i direktnije je vezana za ljudske aktivnosti. Čini se da, na primer, sve veća količina curi iz bušotina i iz gasovoda. Koliko će se Zemlja zagrejati u ovom stoleću zavisiće delimično i od toga koliko ćemo uspeti da izbalansiramo dobre i loše strane metana – od toga koliko ćemo ga zadržati i sagoreti, a koliko nepažnjom osloboditi.         

METAN je najjednostavniji ugljovodonik – jedan atom ugljenika okružen sa četiri atoma vodonika. Obično nastaje razgradnjom većih organskih molekula, bilo usled dejstva mikroorganizama, bilo usled toplote. Mikroorganizmi ga proizvode kada se hrane mrtvim biljnim materijama u vlažnim, kiseonikom siromašnim sredinama. Od njih potiče metan koji se podiže iz jezera Goldstrim; posvuda iz močvara i bara; iz ljudskom rukom uzgajanih pirinčanih polja, sa deponija i gomila stajskog đubriva; i iz stomaka krava i drugih preživara. I termiti emituju mnogo metana.    

Međutim, najveći deo prirodnog gasa koji koristimo kao gorivo nisu proizveli mikrobi, već toplota i pritisak duboko pod zemljom – isto kao i ugalj i naftu, često i na istom mestu. U rudnicima uglja metan predstavlja opasnost od eksplozije; na naftnim poljima je dugo smatran nepoželjnim nusproizvodom koji treba sagoreti ili, još gore, ispustiti direktno u atmosferu. Tečna nafta je dugo bila cenjenija kao gorivo i mnogo jednostavnija za transport na tržišta. A onda su gasovodi, koji su izgrađeni tokom građevinskog procvata nakon Drugog svetskog rata, olakšali prenos gasa. Energetska industrija je počela da eksploatiše ogromne rezerve prirodnog gasa u zemljama poput Rusije, Katara i Irana.

Sjedinjene Države danas proizvode najveći deo gasa za sopstvene potrebe, ali SAD je vrhunac proizvodnje dostigao 1973. godine. Do 2005. godine je već izgledalo da toj zemlji ponestaje gasa i energetska industrija je gradila skupe nove tankerske terminale za uvoz tečnog prirodnog gasa. Nagli porast nastao zahvaljujući frakovanju promenio je situaciju. Od 2005. godine proizvodnja gasa iz dubokih naslaga škriljca uvećala se više nego desetostruko; sada se njen udeo procenjuje na više od trećine ukupne proizvodnje, koja je prošle godine nadmašila rekord iz 1973. godine. Prema predviđanju Ministarstva energetike (Department of Energy, DOE), Sjedinjene Države će tokom naredne decenije ostvariti profit na izvozu gasa.

Procene količina gasa u naslagama škriljca i dužine trajanja ovog procvata ozbiljno variraju. DOE je 2011. godine količinu „nepotvrđenih rezervi” gasa u naslagama škriljca procenilo na 23,7 triliona kubnih metara; ali, godine 2012. je tu procenu je smanjilo za više od  40 odsto. Proizvodnja iz frakovanih izvora opada brže nego što su analitičari Ministarstva energetike očekivali, tako da mnogi veruju da je brzi porast zapravo balon od sapunice koji će uskoro pući. Međutim, DOE još uvek predviđa da će proizvodnja gasa u SAD-u ubrzano rasti i da će do 2035. Godine gas iz škriljaca škriljni gas činiti polovinu ukupne proizvodnje.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...