Potraga za Dogerlandom

Ribari sa Severnog mora već decenijama svojim mrežama izvlače ostatke jednog nestalog sveta. Sada arheolozi postavljaju jedno vrlo aktuelno pitanje: Šta se dešava sa ljudima čija zemlja nestaje pod narastajućom plimom?

Objavljivanjem početne sekcije ove mape 2007. godine arheolozima je omogućeno da po prvi put „vide” mezolitski svet, pa čak i da pretpostave gde su mogla biti naselja radi eventualnih iskopavanja. Međutim, zbog velikih troškova podvodnih arheoloških iskopavanja i slabe vidljivosti u Severnom moru, ta naselja su, bar za sada, nedostupna. Ipak, arheolozi imaju i druge načine da otkriju ko su bili Dogerlanđani i kako su reagovali na lagano i neumitno potapanje njihove domovine.

Kao prvo, tu su nalazi koje su ribari izvukli u svojim mrežama. Osim već pomenute ljudske vilice, Glimerfen je sakupio još više od stotinu drugih nalaza – životinjske kosti sa tragovima kasapljenja i alatke napravljene od kostiju i jelenskih rogova, među njima i jednu sekiru sa ukrasnom cikcak šarom. Na osnovu koordinata ovih nalaza i znajući da se predmeti na dnu nikad ne pomeraju daleko od mesta gde ih je erozija iznela na površinu dna, on je uveren da većina potiče iz jedne specifične oblasti južnog Severnog mora koju Holanđani zovu De Stekels (’Bodlje’), karakteristične po oštrim hridima koje štrče sa dna. „Nalazište mora da je bilo blizu nekog rečnog sistema”, kaže on. „Moguće je da su živeli na rečnim adama.”

Drugi način da se sazna više o Dogerlanđanima je da se vrše iskopavanja na obližnjim nalazištima slične starosti koja se nalaze u plitkoj vodi ili u zoni plime i oseke. Tako su 1970-ih i 1980-ih godina na nalazištu Tibrind Vig, na nekoliko stotina metara od jednog danskog ostrva u Baltičkom moru, otkriveni dokazi o neverovatno razvijenoj ribarskoj kulturi kasnog mezolita, između ostalog i fino ukrašena vesla i nekoliko dugačkih, uskih čunova, od kojih je jedan dug preko devet metara. A nedavno je Harald Libke iz Centra za baltičku i skandinavsku arheologiju u Šlezvigu, u Nemačkoj, sa svojim kolegama iskopao u Vismarskom zalivu, na nemačkoj obali Baltičkog mora, čitav niz podvodnih naselja starih između 8.800 i 5.500 godina. Ova nalazišta slikovito dokumentuju promenu u ljudskoj ishrani i prelazak sa slatkovodnih na morske ribe, kada je narastajuće more tokom vekova transformisalo njihovu zemlju i umesto dotadašnjih jezera okruženih šumom stvorilo močvare obrasle trskom, potom fjordove, i najzad otvoreni zaliv kakav je danas.

Slična metamorfoza odigrala se i u Goldklifu, u Velsu, na ušću reke Severn u more, gde arheolog Martin Bel sa Univerziteta u Redingu sa svojim timom vrši iskopavanja već 21 godinu. U doba mezolita reka Severn je najpre tekla kroz jednu uzanu, usečenu dolinu. Kad je more naraslo, reka se izlila iz doline i proširila i za možda manje od sto godina obrazovala ušće kakvo je danas. Jedno vreme je ovo ušće bilo čak posuto i ostrvcima.
Jednog avgustovskog dana, u vreme izuzetno niske oseke u Goldklifu, krećem sa Belom i njegovim saradnicima preko muljevite, gnjecave obale, između ogromnih crnih debala praistorijskih hrastova koja leže konzervirana u mulju. Imamo nešto manje od dva sata vremena za rad pre nego što ponovo naiđe plima. Dolazimo do jedne neupadljive uzvisine koja je pre 8.000 godina činila rub ostrva. Jedan član ekipe ispira je vodom iz šmrka pod velikim pritiskom i pred nama se odjednom ukazuje niz prepotopskih otisaka ljudskih stopala. Ima ih ukupno 39 i vode u oba smera duž spruda. „Verovatno su krenuli iz svog logora da provere ribolovne vrše u obližnjem kanalu”, kaže Bel.

Bel smatra da je na ušću uvek bilo mnogo ribarskih logora i da je svaki od njih nastanjivala po jedna proširena porodica od oko desetak članova. Logori nisu bili trajno nastanjeni. Pošto je more stalno raslo i plavilo stare logore, njihovi stanovnici su svake sezone kad bi se vratili, morali da podižu nove, na malo većoj uzvisini. Zanimljivo je da su oni i dalje nastavili da dolaze, vekovima, a možda i milenijumima, iako se pejzaž oko njih u međuvremenu menjao do neprepoznatljivosti. Sigurno su bili svedoci kada je more progutalo hrastovu šumu. „U jednom periodu su mrtva stabla džinovskih hrastova sigurno štrčala iz slane močvare”, kaže Bel. „To mora da je bio vrlo jeziv prizor.”

Leto i jesen su sigurno bili doba izobilja na obali, jer su divlje životinje dolazile da pasu po ritovima, pa su ih ljudi lako lovili. Ulov ribe je bio bogat, a lešnika i jestivih bobica bilo je u izobilju. Kad bi sezona prošla, grupe su se verovatno selile u više predele, krećući se dolinama duž pritoka reke Severn. Pošto su imali samo usmenu kulturu, iskustvo starih ljudi u poznavanju prirode bilo je od vitalnog značaja. Oni su, recimo, po ponašanju ptica selica tačno znali kada je došlo vreme da se krene ka obali ili kada treba poći u više predele. Od takvih odluka zavisio je njihov opstanak.

Nalazišta sa mnogo većom količinom predmeta ukazuju nam na to da su se ljudi iz mezolita, kao kasnije severnoamerički lovci-sakupljači, okupljali jednom godišnje povodom nekog društvenog događaja - verovatno početkom jeseni, kad foke izlaze na obalu, a lososi kreću na mrešćenje. U zapadnoj Britaniji ovi skupovi su se održavali na vrhovima litica sa kojih se pružao pogled dole na kolonije foka. Bila je to prilika da mladi muškarci i žene iz lokalnih grupa nađu sebi partnera, kao i da grupe razmene informacije o rečnim sistemima izvan njihovih teritorija. Takva saznanja su bila od vitalnog značaja jer je more sve više rasparčavalo njihovu zemlju.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...