Vikinzi i starosedeoci Amerike: licem u lice

Prateći bledi trag artefakata, jedan kanadski arheolog traga za izgubljenim poglavljem istorije Novog sveta…

VIKINŠKI MOREPLOVCI bili su istraživači bez premca u srednjovekovnoj Evropi. Gradili su stamene brodove od drveta, koji čak i danas izazivaju divljenje, i isplovljavali iz svoje domovine u Skandinaviji u potrazi za zemljom, zlatom i drugim blagom. Neki su u VIII veku plovili na zapad do današnje Škotske, Engleske i Irske, sejući smrt mačem u prepadima koji su ovekovečeni u raznim srednjovekovnim rukopisima. Mnogi su se okrenuli prekomorskoj trgovini. Još u IX veku vikinški trgovci su stigli istočno čak do obala Belog i Crnog mora i plovili su plićacima istočnoevropskih reka. Osnovali su gradove duž glavnih evroazijskih trgovačkih puteva i nabavljali najfiniju robu tadašnjeg Starog sveta – staklene posude iz doline Rajne, srebrninu sa Bliskog istoka, školjke iz Crvenog mora, svilu iz Kine.

Najveći pustolovi među njima odvažno su zaplovljavali daleko na zapad, u rizične, maglom prekrivene vode severnog Atlantika. Na Islandu i Grenlandu vikinški kolonisti vredno su gradili čitava sela, sa velikim skladištima punim arktičke robe namenjene za prodaju po Evropi, od morževe belokosti do spiralnih kljova narvala koji su prodavani kao rogovi jednoroga. Pojedine vikinške vođe, neustrašive kad je u pitanju istraživanje nepoznatog, išle su još dalje na zapad i plovile između ledenih bregova sve do Amerike.

Negde između 989. i 1020. godine vikinški moreplovci – verovatno oko 90 muškaraca i žena – iskrcali su se na obalu današnjeg Njufaundlenda i sagradili tri velike zajedničke prostorije i brojne zemljane kolibe, u kojima se prela vuna, kovalo gvožđe i popravljali delovi brodova. Šezdesetih godina XX veka norveški avanturista Helge Ingstad i njegova supruga, arheolog Ana Stajn Ingstad, otkrili su i iskopali zarasle ruševine ovog drevnog logora kod mesta Lanso Medouz. Kasnije su kanadski arheolozi pronašli gvozdene brodske klinove i druge artefakte sa olupine broda, verovatno vikinškog, u blizini ostrva Elsmer. Međutim, narednih godina je otkriveno malo drugih tragova legendarnog prisustva Vikinga u Novom svetu – sve dok se nisu pojavila otkrića Patriše Saderland.

U bledunjavoj svetlosti praskozorja, na Bafinovom ostrvu, Saderlandova i njena terenska ekipa u koloni po jedan silaze vijugavom, stenovitom pešačkom stazom do zelene udoline Tenfild. Sinoćni jak vetar sada je utihnuo, teški oblaci su se razišli i nebo se razvedrilo iznad nazubljene stenovite obale koju su vikinški moreplovci svojevremeno zvali Heluland – „zemlja kamenih ploča”. Mnogo pre dolaska Vikinga drevni stanovnici ovog područja podigli su tu naselje, na mestu koje se danas zove Nanuk.

Saderlandova s teškom mukom silazi niz brdo, obazrivo bacajući pogled ka obali, u slučaju da se tu vrzma neki polarni medved. Ovog jutra obala je pusta. Saderlandova prolazi između dve slatkovodne bare od otopljenog snega i glasno se iščuđava nad debelom, sunđerastom mahovinom u dolini. „Mnogo je zelenila, ima podosta građevinskog materijala”, kaže ona. „Ovo je najzelenija dolina u kraju.” 

Saderlandova, koja je sada stalni istraživač pri Univerzitetu u Aberdinu, osmehuje se, svesna koliko je ovo mesto savršeno. Ispod nas leži zaklonjen zaton, prirodna luka za okeanski vikinški brod. Duž nekih od natopljenih, raskaljanih delova doline uljasti sjaj zemlje pune mikroba ukazuje na prisustvo tzv. močvarnog gvožđa, rude koju su vikinški kovači vešto obrađivali. Međutim, čim se Saderlandova popela na malo uzvišenje iznad arheološkog lokaliteta, elan joj je splasnuo. Posle sinoćne oluje iskopani kanali poplavljeni su blatnjavom vodom dubokom dvadeset centimetara. Drenaža će trajati satima, uz mnogo kofa i pumpanja. „Nemamo mi vremena za to”, ljutito dobacuje.

Sa svojim srebrnosedim uvojcima, devojačkim glasom, sitne građe, visoka 152 centimetra, Patriša Saderland uopšte ne liči na vođu ekspedicije. Ali ovaj 63-godišnji arheolog u logoru je živa vatra. Prva ustaje svakog jutra, a uveče se poslednja zavlači u svoju vreću za spavanje. Preko dana je svuda –  pravi palačinke, sprema ručak za inuitske poglavice, proverava električnu ogradu protiv medveda. Ona odlučuje gotovo o svemu, šta god da je u pitanju. Pre samo tri meseca imala je ozbiljnu operaciju ramena; posle četiri nedelje iskopavanja leva ruka joj je toliko natečena da je nosi u povezu.  

Ali Saderlandova je izuzetno odlučna žena. Nakon što je 1999. godine otkrila vikinške kanape, ponovo se vratila u depoe Kanadskog muzeja civilizacije. Počela je detaljno da pregleda nalaze drugih arheologa, artefakte iskopane na lokalitetima drevnih arktičkih lovaca danas poznatih kao Dorseti, koji su krstarili istočnom arktičkom obalom čitavih 2.000 godina, da bi onda misteriozno iščezli krajem XIV veka. Ispitujući stotine mogućih artefakata Dorseta, često pod mikroskopom, Saderlandova je otkrila još neke strukove kanapa sa četiri glavna lokaliteta – Nanguvika, doline Tenfild, ostrva Vilous i sa Avajalskih ostrva – rasutih duž 2.000 kilometara obale, od severa Bafinovog ostrva do severnog Labradora. Osim toga, primetila je nešto izrazito neobično u zbirakama sa tih lokaliteta. Istraživačke ekipe su odatle donosile brojne parčiće drveta, iako je područje pod tundrom, bez drveća. Na svoje iznenađenje, Saderlandova je otkrila merne štapove na kojima su Vikinzi zarezivanjem beležili trgovačke transakcije, i vretena, verovatno za namotavanje niti. Uočila je i komade drveta sa četvrtastim rupama od eksera i sa flekama, moguće od gvožđa. Datiranje radioaktivnim ugljenikom pokazalo je da jedan komad potiče iz XIV veka, pred kraj Nordijskog doba na Grenlandu.

Što je Saderlandova više pročešljavala stare dorsetske zbirke, to je nalazila sve više dokaza o prisustvu Vikinga na ovim obalama. Dok je ispitivala kamene alatke, otkrila je gotovo 30 tradicionalnih nordijskih brusnih kamenova za oštrenje, što je bila standardna alatka vikinških muškaraca i žena. Takođe je našla i nekoliko dorsetskih rezbarija sa prikazom lica nalik na evropska, sa dugim nosevima, izraženim obrvama i verovatno bradom.

Svi ovi artefakti snažno ukazuju na prijateljske kontakte između dorsetskih lovaca i vikinških moreplovaca. Međutim, da bi našla nove dokaze, Saderlandova je morala da kopa, a dolina Tenfild je najviše obećavala od sva četiri lokaliteta. Šezdesetih godina XX veka američki arheolog Moro Maksvel iskopao je jednu naročitu strukturu sastavljenu od kamena i zemljanih blokova. Te ruševine je, kako je kasnije pisao, „bilo teško objasniti”, ali je na kraju zaključio da su nomadski dorsetski lovci na tom mestu napravili nekakvu vrstu kuće. U svom kabinetu Saderlandova je sedela okružena zbirkama vikinških artefakata i ta teorija joj nije delovala ubedljivo. Dorseti su gradili male kolibe veličine današnje prosečne spavaće sobe. Ova kuća u dolini Tenfild, čiji zid je duži od 12 metara, bila je mnogo, mnogo veća.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...