Jedrenje nad peščanim dinama

Fotograf koji je odlučio da leti nad najsurovijim pustinjama na svetu pratio je trag peščanih nanosa.

Jedrenje nad peščanim dinama Snimio i napisao: Džordž Stajnmec

Svoju prvu lekciju o formiranju peščanih dina naučio sam 1998. godine na ekspediciji po Sahari. Da bih napravio snimke iz vazduha ovog nepristupačnog dela sveta, naučio sam da upravljam motorizovanim paraglajderom, koji spada u najlakše i najsporije letelice na svetu. Težak je nešto manje od 45 kilograma, a najveća brzina mu je oko 50 km na čas. I nema točkove.

Pogledajte galeriju fotografija

Dakle, savladao sam veštinu letenja (i sletanja) paraglajderom. Ali nisam znao da će mi trebati još jedna veština da bih preživeo u Sahari, a to je čitanje peščanih dina. Kao što mornar po penušavim krestama na talasima zna da nadolazi bura, tako sam i ja morao da naučim da predviđam nevidljive vazdušne struje koje obrazuju dine. Da o tome nisam vodio računa, upao bih u turbulenciju ili bih se čak srušio i poginuo.

Sahara je sva ispresecana bezbrojnim nizovima dina zvanim barhan. Ta reč znači „polumesečasta dina” na svim turkijskim jezicima istočne Evrope i srednje i severne Azije. Ja sam se za njih zainteresovao dok sam čitao knjigu Ralfa Bagnolda, britanskog oficira koji je bio pionir motorizovanog prevoza kroz Libijsku pustinju 1920-ih i 1930-ih godina. Bagnold je barhane opisao kao živa bića – kreću se, umnožavaju, održavaju strukturu i prilagođavaju je svom okruženju. Pomislio sam da bi bilo interesantno fotografisati ih iz vazduha.

Ali najpre treba stići do dina. Krećem na put sa Francuzom Alanom Arnoom, šampionom motorizovanog paraglajdinga. Računam da ću uz njegovu pomoć leteti bezbedno. Da bismo stigli do barhana treba nam četiri dana vožnje džipom, od N’Džamene, glavnog grada Čada, pa dalje na sever. Zajedno sa nama putuje i pesak od koga se formiraju dine, seleći se na zapad iz Egipta i Sudana. Upravljamo se prema jednoj staroj francuskoj mapi, na kojoj su dine ucrtane kao polukružne zagrade usmerene u pravcu vetra.

Ni ne slutim kakve nas teškoće očekuju. Kao ni koliko dine mogu da budu zavodljive. Otkako sam prvi put poleteo nad pustinjom postao sam opčinjen njome i evo, od tada već 15 godina idem po svetu i slikam najnemilosrdnije pustinje.

Stižemo do depresije Murdi, a moj saputnik mi saopštava lošu vest. Vičući na sav glas da nadjača oluju, Alan mi kaže da po ovakvom vetru čak ni on ne može da leti. Vozimo se po prostranom kamenitom basenu sve dok ne naiđemo na jedan 15 metara visoki barhan da nam pruži kakav-takav zaklon tokom noći.

Budimo se pre zore. Na grebenu dine vetar se smirio i pretvorio u povetarac. Uzlećem u svanuće, otisnuvši se niz vetrovitu stranu dine. Pošto dostižem visinu od 150 metara, osećam se kao insekt koji leti nad ogromnom pokretnom trakom u fabrici peciva. Dokle god pogled dopire prostiru se barhani, negde spojeni, negde razdvojeni, negde razgranati.

Ubrzo me hvata nervoza. Vetar je mnogo brži od mene, pa me gura unazad. To je kao da plivate uzvodno uz reku, u susret struji koja je brža nego što vi možete da plivate. Za pilota to je zastrašujući osećaj. Ne možete da vidite šta je iza vas, a kad sletite, imate 45 kila na leđima i veliko jedro nad glavom koje vetar gura unatraške.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.