Rat za Nigeriju

Krvavi oružani ustanak razdire tkivo najmnogoljudnije zemlje u Africi.

Rat za Nigeriju Vojnici naređuju ljudima da legnu na zemlju kod kontrolnog punkta u Sokotou. Foto: Ed Kaši

Kontrolor karata na ulazu u peron autobuske stanice u Kanou bio je okrenut leđima eksploziji. Bačen je na zemlju pre nego što je začuo udar, a plamen mu je oprljio glavu. Ležao je licem ka tlu, kontuzovan, zujalo mu je u ušima, krv je liptala iz rane na nozi pogođene šrapnelom, ali je instinktivno znao šta se dogodilo: eksplodirala je bomba u automobilu.

Saznajte i: Kada bi imali pravo na tri želje, šta bi poželeli ljudi širom sveta?

Vozač folksvagena čudno se ponašao. On i suvozač zaustavili su auto na prašnjavom parkiralištu kod stanice kad su im prišli tapkaroši, nudeći im jeftine autobuske karte. Ljudi u kolima su im rekli da još ne znaju kuda putuju. Ali kad je kontrolor karata prišao kolima, rekli su: „Već smo kupili karte.” Ne sumnjajući, kontrolor se onda udaljio.

I zatim – bum.

Zujanje u ušima je prestalo, ali opšta vriska se pojačala. Ustao je i kroz sve gušći crni dim video ljude kako se teturaju među autobusima. Tela u plamenu visila su kroz otvore koji su do malopre bili prozori. Do pre nekoliko trenutaka to su bili uglancani, novi autobusi sa 60 sedišta spremni da se zapute ka jugu. Sada su lomače, nalik na one iz jezivih drevnih žrtvenih rituala. Kontrolor je na zemlji oko sebe video leševe i ostatke putnika, tapkaroša, svojih kolega, žena koje su prodavale barenu manioku i pečenu ribu iz plastičnih posuda što su nosile na glavi. Prijatelji koje je sretao svakog dana sada su bili „raskomadani na delove”, opisuje mi.

Pogledajte i: Koliko je života ebola odnela u 2014. godini?

Pogledao je svoju nogu i shvatio da i on gori. Grozničavo je strgnuo odeću sa sebe. On je tek još jedan u gomili razodenutih ljudi koji su se teturavo pomaljali iz oblaka gustog crnog dima koji je obavio stanicu. „Nag sam hodao ka bolnici”, kaže on. Usput se onesvestio. Ne zna ko, ali neko ga je podigao i nosio.

Kontrolor karata stigao je do obližnje bolnice. Odande je prebačen na Ortopedsku kliniku u Kanou, gde ga ja i upoznajem nedelju dana kasnije. (Direktor bolnice mi nije dozvolio da saznam ime pacijenta.) Ovo i još dva bolnička odeljenja prepuna su žrtava bombaškog napada. Njihove povrede sablasno liče jedna na drugu. Oni srećnici koji su izbegli najgore imaju oprljena lica, a po rukama i telu fale im delovi kože koju su otrgnuli zajedno sa odećom u plamenu. Oni koji nisu imali toliko sreće više nisu prepoznatljivi kao Afrikanci; spoljni sloj mesa na telu im je sasvim ugljenisan, tako da liče – kako se neki od njih međusobno šale u trenucima kad bolovi nisu prejaki da mrdaju ustima – na beke, što je na igbo jeziku reč za belca. Kao da im je ukraden identitet.

Pročitajte i: Slonovi popravljaju državni budžet Zimbabvea

Jedan od njih sedi na krevetu i zuri u zid u pokušaju da istrpi bolove dok mu medicinske sestre gazom previjaju telo. Okreće se i gleda me sa tako simpatičnim izrazom lica da uzvraćam osmehom. I pitam ga – shvativši odmah koliko mi je pitanje glupo – „Jesi li dobro?”

„Ne”, mirno odgovara i nastavlja da zuri u zid.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.