Povratak Sijuksa

Posle 150 godina praznih obećanja indijansko pleme Oglala Lakota iz rezervata Pajn Ridž u Južnoj Dakoti i dalje se drži starih plemenskih običaja, jezika i verovanja. Ovo je redak, intimni portret njihove otpornosti na sve nedaće s kojima se suočavaju.

O Aleksu Belom Peru dovoljno govori to što ga 38-godišnja žena po imenu Olovan Gromoviti Soko Martinez, nesavršena, ali puna optimizma, smatra mentorom. U prošlosti je Martinezova prošla sve najgore što čovek može da prođe, ali ima neukrotiv duh i nema dlake na jeziku. Ona je sama sebe proizvela u predvodnika omladine. „A šta treba da budem, pijana Indijanka koja tavori u nekom budžaku?” Kao i njen mentor, i Martinezova ima neugodan običaj da se smeje kad je najozbiljnija. I sad se opet smeje. „To sam već bila, ali sam se trgla i opametila.”

Te noći kad je čula da se Skakutavi Orao ubila, Martinezova kaže da je tačno osetila bol žrtve – kao da se telo devojke koja je umirala nakratko preselilo u nju. „Znam zašto mnoge devojke iz rezervata pokušavaju da se ubiju”, kaže Martinezova. „Mi smo svi u stalnoj opasnosti da izgubimo sebe, da izgubimo svoj identitet. To je svakodnevna borba za svakog od nas da ostane pravi Lakota. Ponekad gubimo borbu, pa muškarci iskaljuju svoje nezadovoljstvo na ženama, žene i same počnu da se osećaju ništavno, da bi se na kraju svi iskaljivali na deci.”

Martinezovu je ujak napastvovao kad je imala 6 i ponovo kad je imala 10 godina. „Posle toga je počeo da me vređa, rekao mi je da više nisam ni za šta. Osetila sam tako duboku bol, da ničime nisam mogla da je otklonim.” Ubrzo posle drugog napastvovanja Martinezova se zatekla sama u kuhinji u kući svoje majke. „Dan je bio isti kao ovaj, bilo je vruće i sparno pred kišu”, priča Martinezova. „Sećam se da sam pogledala prema kuhinjskoj radnoj površini i ugledala nož. I odjednom mi se učinilo da je taj nož jedino sredstvo da prekinem svaku bol u sebi. Uzela sam ga i počela da sečem kožu iznad ručnog zgloba.”

Dok je Martinezova pričala za svojim kuhinjskim stolom, napolju se začula grmljavina iz nagomilanih oblaka, koje Oglala Lakote zovu Vakinjan – ’Bića Groma’. „Kad sam htela i šesti put da zasečem, od grmljavine se zatresao pod ispod mene”, priča Martinezova. „To su mi se obratili Vakinjan. Rekli su mi da treba da nastavim da živim. I ja sam ispustila nož.”

Za trenutak sedimo u mučnoj tišini, čuje se samo zujanje muva. Ona potpaljuje svežanj osušene žalfije i onda se na smenu kadimo dimom oko glave. Napolju se odjednom začula neka galama. Mada je u večitoj stisci sa novcem, a Martinezova i sama ima troje dece (od 19, 11 i 5 godina), po kući se uvek mota neka mlađarija, učesnici u njenom improvizovanom projektu vaspitavanja mladih. Ni današnji dan nije izuzetak. Nekoliko dečaka od 14-15 godina juri se u krug oko njene zarasle bašte i igraju se gađajući jedan drugog sitnom sačmom. Jedan od njih, pogođen u zadnjicu, počinje da kuka. Martinezova se smeje i ustaje. „Eh, moja ratoborna omladina”, kaže. „Da vidimo ko je kome šta uradio.”

Možda je potpuno prirodno što Martinezova, koja je odrasla u rezervatu 1970-ih i početkom 1980-ih, ima radikalne nazore. „To su bila luda vremena”, kaže mi. Noću su se vrzmali nepoznati ljudi, naoružani do zuba. U zabačenijim mestima često se u mraku pucalo na kuće. Bilo je mnogo ubistava. „Nazovite to sada kako hoćete, ali mi smo se u ono vreme osećali kao da smo u ratu”, kaže. U februaru 1973. godine 200 članova Američkog indijanskog pokreta (AIM), kome su pripadali i njeni tada mladi roditelji, okupilo se na mestu masakra kod Ranjenog Kolena i protestovalo zbog prekršenih sporazuma i korumpiranog plemenskog vođstva. Kao odgovor na to plemenska uprava je obrazovala svoju sopstvenu privatnu miliciju – Čuvare Oglala naroda, skraćeno nazvane Gunima – koja se zajedno sa desetinama trupa Nacionalne garde i agenata FBI-ja suprotstavila aktivistima. Kad se opsada, koja je trajala 71 dan i tokom koje je ispaljeno 130.000 metaka najzad završila, vlasti su pohapsile više od 1.200 osoba.

Martinezova i ja pričamo o tome jednog popodneva na groblju Vundid Ni, nedaleko od njene kuće. „Ja sam direktan rezultat te revolucije”, kaže ona. Leškarimo u hladu drveta koje ujedno baca senku i na grob njenog oca. Anhelo Anhel Martinez poginuo je u automobilskoj nesreći 1974. godine kad je Martinezova bila još beba. To što je imao svečanu pratnju iz sela Porkupajn i što je sahranjen na ovako važnom groblju samo govori koliko je bio uvažen u AIM-u. „Baš ovde na Vundid Niju”, kaže Martinezova dok zabada prst u zemlju, „tu sam i ja začeta.”

Gledajući otvoreno, opsada iz 1973. godine nije postigla svoj cilj. Prekršeni sporazumi između Sjedinjenih Država i Oglala Sijuksa ostali su neispunjeni, plemenska uprava je i dalje bila korumpirana, a ti buntovnički dani ostavili su dugotrajne i nasilne posledice. Od 1. marta 1973. godine do 1. marta 1976. godine stopa ubistava u rezervatu Pajn Ridž bila je 17 puta veća od nacionalnog proseka. Ali aktivisti AIM-a nedvosmisleno su jednom za svagda raščistili dve stvari. Vlada Sjedinjenih Država nikad posle toga nije više mogla da šutka indijanski narod u stranu kao dosadnu smetnju inače savršeno sprovedenom manifestu, a biti Indijanac i suprotstavljati se kolonizaciji i asimilaciji postalo je nešto čemu su ljudi mogli s ponosom da posvete svoj život.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...