Povratak Sijuksa

Posle 150 godina praznih obećanja indijansko pleme Oglala Lakota iz rezervata Pajn Ridž u Južnoj Dakoti i dalje se drži starih plemenskih običaja, jezika i verovanja. Ovo je redak, intimni portret njihove otpornosti na sve nedaće s kojima se suočavaju.

Skoro dve nedelje kasnije, u jutro 28. decembra 1890. godine, osioni Sedmi konjički puk pronašao je grupu Velikog Stopala kod rečice Porkupajn i sproveo je do rečice Vundid Ni (Ranjeno Koleno). Idućeg jutra konjanici su pokušali da razoružaju Indijance. A šta se tada dogodilo, tog studenog jutra u preriji, ni danas se tačno ne zna. Kažu da je vrač Žuta Ptica počeo da igra i da baca prašinu uvis. Došlo je do čarke, čuo se pucanj i vojska je otvorila vatru na Indijance. Kad se dim razišao, Veliko Stopalo i najmanje 145 njegovih ljudi bilo je ubijeno (Oglale kažu da ih je bilo mnogo više), od čega 84 muškaraca i dečaka, 44 žene i 18 dece. Prema izveštaju, poginulo je i 25 američkih vojnika, neki od njih, verovatno, od sopstvene vatre.

Prema svedočenju komesara za indijanska pitanja u februaru 1891. godine, jedan od vođa Oglala, Američki Konj, ovako je opisao taj dan: „Jedna žena sa bebom u rukama ubijena je nadohvat barjaka za primirje... Pored samog barjaka za primirje ubijena je majka sa svojom bebom. Dete, nesvesno da mu je mati mrtva, nastavilo je da sisa. To je bio posebno potresan prizor... Naravno, možda bi sve bilo u redu da su pobili samo muškarce, bili bismo im maltene zahvalni za to. Ali to što su pobijene žene, a naročito dečaci i devojčice, koji je trebalo da budu sutrašnja snaga indijanskog naroda, to je najžalosniji deo ove priče i zbog toga smo jako povređeni.”

„Probali su da nas istrebe, probali su da nas asimiluju, prekršili su svaki živi sporazum koji su ikada napravili sa nama”, kaže Belo Pero. „Oduzeli su nam konje. Ukinuli su naš jezik. Zabranili su naše ceremonije.” Belo Pero uporno navodi sve moguće načine i zakone kojima je Vlada Sjedinjenih Država pokušavala da podjarmi Indijance, ali to nije žalopojka već nabrajanje činjenica. „Naše svete vođe morale su da žive ilegalno skoro čitav jedan vek.” Sve dok Kongres 1978. godine nije usvojio Akt o verskoj slobodi Indijanaca, svako učestvovanje u tradicionalnom duhovnom obredu smatralo se zločinom. „I pored svega naše ceremonije su preživele, naš jezik je preživeo”, kaže Belo Pero.

Skriveno duboko među stranicama Predračuna na ime troškova odbrane za 2010. godinu, koji je u decembru 2009. godine potpisao predsednik Barak Obama, nalazi se i zvanično izvinjenje „svim indijanskim narodima za mnoge slučajeve nasilja, maltretiranja i nipodaštavanja koje su im naneli građani Sjedinjenih Država”. U Rezoluciji se pohvaljuju one savezne države „koje ulažu napore za izmirenje sa priznatim indijanskim plemenima”, ali nigde ni pomena o reparacijama ili povraćaju odavno otete zemlje kršenjem sporazuma.

Belo Pero pali jednu od svojih zavijenih cigareta i kroz dim škilji u mene. „Znate li šta me je sprečilo da ne postanem hladnokrvni ubica? Moj jezik me je sprečio. To je zato što naš jezik ne zna za reči mržnje. To je jedan tako lep i umilan jezik. Tako je miroljubiv.” Tada Belo Pero počinje da priča na Lakota jeziku i zaista, mora se priznati da reči zvuče blago.

Iznad nas, na inače čistom plavom nebu, dva oblačića se dodiruju i nestaju. Belo Pero ustaje i odlazi do potoka, a nedugo zatim čujem uzvik iznenađenja: „Aha!” kao da je ugledao nekog koga poštuje i dobro poznaje. Našao je topolu za svoju ceremoniju sunčanog plesa. Iako većini običaja u Pajn Ridžu stranci ne mogu da prisustvuju, ipak saznajem o čemu je reč: Belo Pero i nekoliko muškaraca iz njegove porodice će poseći drvo i odneti ga do mesta za sunčani ples uz sve poštovanje prema jednom svetom biću. Tu će ga obmotati molitvenim mašnama, zavežljajima sa duvanom i drugim darovima umotanim u tkanine raznih boja, i pobosti u rupu u zemlji, gde će ostati do naredne godine.

Belo Pero je 1974. godine stupio u vojsku i bio stacioniran u Nemačkoj. (Indijanci su nesrazmerno zastupljeni u oružanim snagama.) „Te godine kad sam otišao u vojsku bilo je svega tri sunčana plesa u celom rezervatu”, kaže on. „A sada ih ima koliko hoćete.” Belo Pero sa svojom porodicom i rodbinom još uvek održava sunčane plesove na tradicionalan način. „To smo mi”, kaže, ali ne tako isključivo kao što to deluje kad se pročita. „To je toliko lepo, toliko duhovno.”

Mnogo zasluga za oživljavanje ceremonija sunčanog plesa pripadaju aktu iz 1978. godine, ali i široko rasprostranjenom indijanskom aktivizmu koji je počeo ozbiljno da se razvija početkom 1970-ih. Sada se svake godine preko leta održi preko 50 zasebnih sunčanih plesova širom Pajn Ridža. A pre nekoliko decenija bi se održalo svega nekoliko i to krišom. Na svakoj ceremoniji veliki broj pozvanih učesnika igra, meditira, moli se, pročišćava u ritualnim saunama i posti po više dana. Muškarci koji su duhovno dovoljno jaki da podnesu simbolički čin zajedničkog samopožrtvovanja bivaju probodeni koštanim kukama na krajevima konopaca privezanih za grane ritualno posečenih topola. Dok se trzaju da se oslobode, pokidaju i svoju kožu. A nad rezervatom lebdi toplo osećanje bliske povezanosti sa starinskim običajima predaka.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...