Narod konja

Konji su zauvek promenili život u Velikim ravnicama. Oni su omogućili plemenima da love više bizona nego ikada pre i doneli su preimućstvo ratnicima. Počeli su da ih cene kao vid bogatstva. Za današnje starosedeoce Amerike konj je i dalje simbol tradicije i izvor ponosa, pompe i isceljenja zajednice.

Vičan štafetni jahač kadar je da brzo zaustavi konja, sklizne s njega, otrči do sledećeg i naskoči na njega, zgrabi uzde i odgalopira. Tim koji glatko obavi tri ovakva prebacivanja može da dobije trku za deset dužina, bez obzira na to čiji su konji najbrži. Ali to čini idealnu trku. U prvoj rundi koju gledam na vašaru Vrana, dva poslednja jahača u grupi se sudaraju i padaju, jedan ostaje na tlu, a spiker poziva bolničare. „Ovo je težak posao”, kaže on mekim glasom koji zvuči bezosećajno. „Takmiče se samo najčvršći Indijanci. Da je lako, takmičili bi se dečaci iz crkvenog hora.”

Kasnije razgovaram sa Tortonom (kojeg zovu Ti) Velika Kosa, kršnim, ali blagim mladim čovekom koji je na ovogodišnjem vašaru Vrana zadužen za organizaciju trka. Nosi plavu majicu, slamni kaubojski šešir i pojas sa kopčom svetskog šampiona u indijanskoj štafeti, osvojenom u Šeridanu, u Vajomingu. Preglomazan za jahača, Ti je, malkice se hvališe, „hvatač” aktuelnog svetskog šampiona, a konj koji pristiže ga je obarao, auuu, ko zna koliko puta. Upravo je ispunjen ushićenjem (i, pretpostavljam, olakšanjem) zbog dobrog ishoda trka i on me uverava da su dva jahača koja su pala sasvim dobro.

Iz razgovora koje tokom nekoliko dana vodim sa njim i članovima njegove porodice shvatam da konjske trke snažno kolaju venama Tija Velike Kose. Na primer, njegov stric Henri Henk Koji Jaše Konja mlađi trenirao je konje za trke širom države. Njegov ujak Bajron Zli Medved uzgajao je riđane.

Denis Velika Kosa, Tijev otac, 71-godišnji vođa klana, nosi kratko ošišanu kosu ispod belog kaubojskog šešira, a poveći stomak protivreči slici o nekadašnjem mršavom mladom učesniku jahačkih trka. Sedim s njim na mestu gde se nalaze štale, pored štanda gde njegova žena prodaje lepinje sa močom. Denis mi priča da je sa 14 godina osvojio konjički derbi Vrana Indijanaca, što je jedna od najstarijih tradicionalnih trka koju organizuju Vrane. Otprilike u isto vreme pobedio je i na trci Gaverner Hendikep, i jeste, jahao je i indijansku štafetu. Denis se setno priseća da je tada imao oko 45 kilograma, posebno u poređenju sa sadašnjih 110, a njegova veština je bila u tome da dojaše skroz do sledećeg konja, sklizne na zemlju, načini dvokorak, naskoči otpozadi na sledećeg i nastavi da jaše. Kao u filmovima. Bilo je brzo. Niko tako danas ne radi, kaže uz malo džangrizavog omalovažavanja. To i krađa konja od drugih plemena bile su dve divne drevne tradicije koje su nestale.

Delimično sumoran kontekst vašaru Vrana stvara činjenica da se on održava na svega tri kilometra od Litl Bighorna, gde spomenik indijanskim ratnicima koji su tu poginuli stoji na brežuljku koji se nalazi malo ispod brda Poslednje uporište, gde je poginuo Kaster sa svojim vojnicima. Na indijanskom spomeniku se nalaze prikazi bitke, imena poginulih i natpisi, među kojima je i nostalgični iskaz Bika Koji Sedi: „Kad sam bio dečak, Lakote su posedovale svet. Sunce je izlazilo i zalazilo na njihovoj zemlji. Slali su 10.000 konjanika u bitku.” Pre početka programa na terenu za rodeo ili tokom pauze ima vremena da se čovek odšunja i vidi mesto gde je arogantni pukovnik Kaster poginuo.

Tmurni spomen na Litl Bighornu kao da pada u zaborav čim događaji u areni počnu, ali se i tu dešavaju mučne stvari. Dan posle mog ćaskanja sa Tijem Velikom Kosom engleski punokrvni konj  , koji se zvao Olijev Sin, slomio je nogu u predelu golenice od pukog napora i to 20 metara pred ciljem i pobedom u poslednjoj trci dana, a kolektivni uzdah zaprepašćenja oteo se sa tribina. Morali su da ga ubiju pred 5.000 ljudi i da ga odvuku traktorom.

Sutradan ujutro ponovo razgovaram sa Tijem, koji izgleda potreseno. „Srce me boli”, kaže. Otac ga je posavetovao da na to gleda filozofski, na način kako to Vrane čine: kada se dogodi takva smrt, to znači da je nesrećni konj stradao umesto nekog čoveka. Nekome u porodici je potrebna pomoć, a smrt konja približava tog nekog onome što mu je potrebno. Ali to je teško prihvatiti, kaže Ti, zbog ljubavi prema tim životinjama i svega onoga čime mu ispunjavaju život. Stiska pesnicu uz grudi. „To je iskrena ljubav, eto šta je. Moraš da brineš o svom konju.”

INDIJANSKA ŠTAFETA nije jedini događaj koji oživljava žustre jahačke veštine iz prošlosti američkih starosedelaca. Na Stampedu koji se održava u Omaku, u državi Vašington, u neposrednoj blizini indijanskog rezervata Kolvil, vrhunac svake večeri predstavlja održavanje čuvene (u nekim krugovima, ozloglašene) samoubilačke trke. Tu trku je 1935. godine osmislio jedan beli publicista, a inače ona vodi poreklo iz starih trka izdržljivosti. Ova konjička gungula je otvorena za svakog ko je dovoljno lud da jaše konja niz vrtoglavu strmen – niz 62 stepena strmu padinu, što je za konja isto što i skok sa litice – pravo u reku Okanogan.

Pre samoubilačke trke neki jahači se u tradicionalnoj sauni mole da bezbedno okončaju trku ili ukrašavaju svoje konje amajlijama od orlovog perja. Drugi samo oblače spasilačke prsluke, stavljaju na glavu šlemove i nadaju se najboljem. Desetak konja skoro istovremeno sleće u reku, pliva kroz duboku vodu, pentra se uz suprotnu obalu i u galopu uleće u rodeo arenu ka ciljnoj ravni koja je osvetljena reflektorima, dok su njihovi jahači – bar oni najsrećniji i najspretniji – natopljeni vodom, ali još uvek u sedlu. Humanističko društvo, organizacija koja se bori protiv maltretiranja životinja, osuđuje održavanje ovog spektakla jer je u poslednjih nekoliko decenija više od 20 konja poginulo. Konji ginu i u konvencionalnim trkama, kao što sam i sâm video na vašaru Vrana. Te večeri kada sam gledao samoubilačku trku, jedan konj i jedan jahač su povređeni, ali bez kobnih posledica.

Zvanični veterinar trke Den Devirt ima svoje mišljenje: „Trka je odlična kada nema za mene posla.”

Sledećeg poslepodneva u indijanskom kampu započinjem razgovor sa ljubaznom sedokosom ženom Matildom Tili Timentvom Gor na njenom štandu sa perlama i tkanom odećom. Dok nam indijanski bubnjevi odzvanjaju u ušima, priča mi o svojoj porodici. Oni su bili narod konja, gledajući unazad bar do njenog dede, poglavice Luja Timentve, uzgajivača i trgovca koji je držao 300 grla. Mnogi od ovih konja bili su prikupljeni kao mustanzi sa okolnih planina. U doba kada je njen otac bio mladić, priseća se Tili, njen deda Luj ga je ispraćao uz ovaj savet: „Ne vraćaj se kući na istom konju.” „A nikad i nije”, kaže ona. Njen tata bi uhvatio mustanga lasom, stavio bi mu povez preko očiju, sapinjao ga i stavljao sedlo na njega. Potom bi ga oslobađao uza, naskočio bi na njega, skinuo bi mu povez sa očiju i čvrsto bi se držao dok se konj ritao i skakao, da bi naposletku na tom mustangu odjahao kući dok ga je njegov konj poslušno pratio.

Ali jahačke veštine nisu svojstvene isključivo muškim članovima ove porodice.
Tilina ćerka Keti je jahala u samoubilačkoj trci čim je napunila 18 godina i mogla da učestvuje bez roditeljske saglasnosti. Loše je prošla u toj trci: dobila je udarac s leđa, konj se stropoštao, Keti je slomila nogu, a konja su morali da ubiju. Tili joj više nikad nije dopustila da učestvuje u toj trci.

Još jedna čuvarka kulturološkog sećanja bila je Meri Marčand, energična 80-godišnja glava porodice sa 211 potomaka i jedna od starešina savezničkih plemena Kolvila. Meri i jedan od njenih sinova, učtivi Rendi Luis, koji je stigao iz Sijetla sa perlama u kosi i tirkiznim ukrasima, zajedno sa mnom su se odmarali u stolicama na rasklapanje dok smo pričali o starim danima i posmatrali strminu na kojoj se odvija samoubilačka trka. Meri je u međuvremenu umrla i mnogi su je ožalili, ali je tog dana bila živahna i pronicljiva. Nosila je bluzu od plavog brokata, ogrlicu od perli i izrezbarenog jelenskog roga i bledoljubičasti štitnik za oči sa natpisom „Harvard”. Prema njenim sećanjima, stare trke izdržljivosti održavale su se na stazi dugoj oko osam kilometara kroz planine, a jahači su preskakali preko stena i oborenih stabala, jurili nizbrdicama i ponekad preplivavali reke. To su bili konji sa „kremenim kopitama”, rekao je Rendi, potomci mustanga, rođeni i kadri da nepotkovani trče preko stenja. Nije bilo novčanih nagrada za pobednike, objasnila je Meri. Pobednik bi dobijao pravo da bira najbolje losose iz bačve.

„Koliko su stare te trke?”, pitao sam.

„O, mladiću...”, rekla je i na trenutak odlutala u sećanja.

Zato je Rendi progovorio: „Koliko su stari i konji.”

OBIČAJI su možda plemenski, ali u nekim porodicama postoji posebna strast prema ovim životinjama, koja teče u žilama njihovih članova. Takva je šira porodica Tija Velike Kose. Jedna druga porodica mi je privukla pažnju posredstvom jedne mlade žene – Jone Laplant, pripadnice plemena Crnih nogu. Ona je učesnica trka poreklom iz Brauninga, u Montani, visoka i u dovoljnoj meri sportski građena da postane košarkaška zvezda. Prvi put sam je ugledao na rodeu u Pendltonu. Bila je obučena i plavo i jahala je tamnosmeđeg uštrojenog čistokrvnog pastuva u ženskoj trci, u kojoj mahom učestvuju Indijanke jer se jaše bez sedla. Žestoko je jahala i pobedila.

A onda su usledile nevolje. Pala jahačica, konj bez jahačice, sporedni jahači koji ga jure, lasa koja vitlaju – sve to je nju i nekolicinu drugih omelo da zaustave konje po prolasku kroz cilj. Pošto su sporedni jahači pojurili, Jonin konj se pomeo i nastavio je da trči. U međuvremenu, punokrvni riđan   jedne druge, niske, mlade žene, okrenuo se na suprotnu stranu i počeo da galopira po trkalištu. Što je još gore, ona je bila na stazi, a ne na spoljnom delu trkališta. Svima nam je u gledalištu bilo jasno šta predstoji, hiljadama nas na tribinama, koji smo samo razmišljali: „Ne... ne... ne...”, dok se to nije dogodilo. Riđan je izbegao jednog konja koji je nailazio i naleteo pravo na Joninog pastuva. Poletela je kroz vazduh. Oba konja i druga jahačica su se srušili. Jona je ostala na zemlji. Pastuv se ispeo na noge, ali nekako nespretno, ne oslanjajući se na prednju desnu nogu koja je izgleda bila slomljena. Jonu su izneli na nosilima.

Srećem Jonu u Misuli, u Montani, mnogo meseci kasnije i ona mi priča da je smeđi pastuv preživeo. Noga mu nije bila slomljena već je samo povredio mišić, od čega se dugo oporavljao. A ona je zadobila potres mozga i posekotine na glavi ispod kose na zadnjem delu glave gde ju je nagazio konj i obilno je krvarila. Ali sada je dobro i učestvovala je na trkama tokom proteklog leta. Pobedila je na ženskoj trci u Pendltonu i asistira kao hvatač u štafetnoj trci u timu svog rođaka Narcisa Rivajsa.

Tridesetogodišnji Narcis, još jedan vitki i visoki konjički sportista, odigrao je ključnu ulogu u priči o Joni. Bio je tamo kada je pala u Pendltonu i bio je među prvima koji su priskočili. Laknulo mu je kad je shvatio da nije teško povređena, a sam je jahao do pobede u indijanskoj štafeti. On je majstor za štafetne trke jer mu visina omogućava da se koristi istom tehnikom koju je upražnjavao i Denis Velika Kosa: da otpozadi naskoči na konja. Jona je odrasla u istom domaćinstvu u kom i Narcis, koji se prema njoj ophodio više kao stariji brat nego rođak, i on ju je naučio da jaše. „Narcis je uvek bio negde u blizini”, kaže ona. „Da njega nije bilo, ništa ne bih znala o konjima.”

Odlazim kod Narcisa u Brauning, grad unutar rezervata koji se nalazi uz istočnu granicu Nacionalnog parka Glacijer. Priča mi o svom dedi, starom profesionalnom kauboju Lojdu Kovrdžavom Rivajsu. On je puštao Narcisa dok je bio mali da se mota oko korala. Kovrdžavi je u svoje vreme učestvovao na rodeu, posebno u takmičenjima gde se bacao laso. „Odrastao sam na dobrim konjima sa kojih se bacao laso”, priča Narcis. „To su vrlo brze i pametne životinje.” Njegovi stričevi Stiv i Tim Rivajs bili su isto dobri jahači i pomagali su klincu da uči. Stiv je kasnije izvodio jahačke akrobacije u filmu „Igra s vukovima”, a Tim je devet godina nastupao u šou-programu Evrodiznilenda „Divlji zapad”. Ali je zapravo Kovrdžavi, deda, bio taj koji je na okupu održao ovu raznoliku skupinu.

Kovrdžavi Rivajs je dostojanstveni, krepki 79-godišnjak, izboranog lica i nestašnog pogleda, koji nosi crni kaubojski šešir i crnu jaknu. Skida šešir, naslanja laktove na sto, koji je sav u neredu, i počinje da mi priča o istorijatu porodice Rivajs. Prva stvar koja treba da se zna jeste da im je poreklo pola francusko (možda „Rivo”), a druga polovina je od Crnih stopala. Druga stvar su konji. „Mi smo imali konje svugde”, kaže o svom detinjstvu. Konje u štalama, konje koji slobodno jure. Popneš se na brdo, pogledaš i vidiš konje. Deda Kovrdžavog ih je imao mnogo. Njegov otac i stričevi opskrbljivali su lokalna takmičenja u rodeu neukroćenim konjima – to su bili jednostavni događaji, pojaviš se u nedelju i pokušaš da uzjašeš mustanga. „Takav je bio naš život u rezervatu”, priča.

Takav je bio njihov život: porodica i konji. To liči na ono što je Toni Mintorn ispričala u Pendltonu, o sirotoj devojčici koja nije imala lutku, već 47 konja. I to objašnjava nešto što mi je Jona, praunuka Kovrdžavog, ispričala. Baš kao što je nju Narcis naučio da jaše, stričevi Tim i Stiv su naučili Narcisa, a neko je naučio Kovrdžavog ili mu bar dopustio da sam nauči, tako Jona sada podučava svoje mlade rođake. Devojčice iz rezervata, od šest i osam godina, i stariji dečaci ponosni su na svoju novostečenu veštinu i obećavajuće talente koji se razvijaju pod nadzorom njihove junakinje, visoke rođake koja je dvaput pobedila u Pendltonu. Taj lanac možda neće trajati večno, ali je izuzetno dragocen.

Usvajaš veštine i strast koju nasleđuješ od predaka; učiš veštine od starijih i gajiš sopstvenu strast; postaješ vičan, potom majstor, a onda velikodušan prema drugima u svom majstorstvu; staraš se o svojim životinjama mudro i s ljubavlju; prenosiš tu naklonost na mlađe rođake. Držiš na okupu svoju porodicu i ispunjavaš je ponosom. To je najbitniji ishod indijanske štafete.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.