Epske oluje

Da bi ovekovečio ove strahotne oluje, fotograf pejzažista Mič Dobrouner, udružio se sa čuvenim tragačem za olujama Rodžerom Hilom...

Epske oluje Snimio: Mič Dobrouner

„Neke stvari se najbolje nauče po mirnom vremenu, a neke za vreme oluje”, napisala je svojevremeno Vila Keter, spisateljica iz Velikih ravnica. Ona pritom, naravno, nije mislila na lokalno vreme, ali kao da jeste. Jer u ovom središnjem delu Amerike priroda nam svake godine održi viši kurs o elementarnim nepogodama. U periodu od marta do oktobra velika nizija je poprište brojnih žestokih oluja. Meteorologija i topografija udruženim snagama oslikavaju burne prizore i gotovo apokaliptične scene.

Oluja nastaje kada suvi vazduh sa Stenovitih planina dođe u dodir sa vlažnim vazduhom iz Meksičkog zaliva. Oluja može da donese kišu i grad, gromove i munje, vetrove i tornada. Zbog nje mogu da nastradaju ljudi i životinje, ona može da uništi useve i imovinu, i da poplavi puteve i gradove. (Nacionalna meteorološka služba svake godine izveštava o brojnim nastradalima od olujnih nepogoda. Osiguravajuće kompanije su registrovale da je industrija Sjedinjenih Država tokom 2011. godine pretrpela štetu od oluja u iznosu od 26 milijardi dolara.) Ali od oluja ima i koristi jer donose kišu sušnim poljima, njihov vetar pokreće uspavane turbine, a munje stvaraju neophodni azot za tle siromašno hranljivim sastojcima.

Da bi ovekovečio ove strahotne oluje, fotograf pejzažista Mič Dobrouner, inspirisan radovima Ansela Adamsa i Majnora Vajta, udružio se sa čuvenim tragačem za olujama Rodžerom Hilom, koji je lično video preko 600 tornada. U protekle tri godine, uz pomoć satelitskih podataka, radara i drugih pomagala, njih dvojica su pratila oko 45 oluja u 16 država, prevalivši 65.000 kilometara. Ponekad bi dnevno vozili i po 1.500 kilometara, samo da bi ovekovečili trenutak. „Snimanje oluja je slično snimanju sportskih događaja”, kaže Dobrouner. „Stvari se dešavaju takvom brzinom da morate hitro da reagujete.”

Snimajući isključivo crno-bele fotografije, jer, kako kaže, „boje deluju suviše svakodnevno”, on posebno traga za takozvanim superćelijama, najređim i najmoćnijim olujama. Klasična superćelija, kaže Hil, „najžešća je mašina za proizvodnju tornada koja postoji”. Recept za nju zahteva četiri sastojka: vlagu, atmosfersku nestabilnost, nešto što će podići vazduh i nagli vertikalni uzgon vetra da zavrti oluju.

Kada se ovi elementi poklope, dolazi do nepredvidljive oluje jedinstvene strukture. Terana snažnim vazdušnim kovitlacem, superćelija može da se odvoji od glavnog vetra i na svom putu uništi ili proguta druge oluje, a takođe i da sruči sopstvene padavine. Ovakva jedna oluja može da traje i 12 sati.

U stvari, Dobrouner i Hil posmatraju superćelije kao živa bića: rođena pod povoljnim uslovima, koja su sve jača kako rastu i stalno menjaju oblik kako bi opstala, da bi na kraju i umrla. Ali ta personifikacija nikako ne umanjuje opasnost od njih. Na još uvek divljem Zapadu, kaže Hil, oluje izazivaju divljenje i strahopoštovanje. „Osećam se počastvovanim što ih snimam”, kaže Dobrouner. „Ako već treba da umrem, bolje da umrem ovako.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...