Daleko od kuće: Život u Dubaiju

U današnjem hiperpovezanom svetu mnoge zemlje u razvoju otkrivaju da su ljudi njihov najunosniji izvozni proizvod. Gastarbajteri i njihove porodice moraju da se nose sa neizbežnim kompromisom: emotivnim gubitkom radi materijalne dobiti.

Daleko od kuće: Život u Dubaiju Fotografija: Jonas Bendiksen

Kada je u Ujedinjenim Arapskim Emiratima podne, na Filipinima je četiri sata posle podne, što znači da bi trebalo da se dvoje starije dece Tereze Kruz vratilo iz škole u stan njihove tetke, koja ih podiže. Tereza živi u Dubaiju, najnaseljenijem gradu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji je 6.900 kilometara udaljen od Filipina. Ona je tridesetdevetogodišnja prodavačica u butiku u jednom krilu blistavog višespratnog tržnog centra u Dubaiju. Njen posao je da sređuje odeću, naplaćuje, prati račune i smeši se kad god uđe mušterija. Na nogama je šest dana u nedelji, petkom je slobodna.

Dakle, petak u podne je isplanirano vreme kada Tereza viđa svoju jedanaestogodišnju ćerku i osmogodišnjeg sina, a pošto je ona prekomorski radnik – jedna od mnogo miliona odraslih osoba koje su otputovale hiljadama kilometara daleko od doma da prihvate poslove koji će im omogućiti da šalju novac svojim porodicama – ona to radi onako kako to rade savremeni prekomorski radnici: privlači nisku, plastičnu stolicu do komjputera na stolu od iverice, koji se nalazi u spavaonici koju deli sa još četvoro ljudi. Loguje se na Fejsbuk. Pritiska dugme za video-četovanje, naginje se i čeka.

Kada sam prvi put čekala sa njom, Tereza je u podne još uvek bila u pidžami i čupavim papučama. Ona u toj spavaonici živi sa svojim mužem Luisom, koji je poput Tereze napustio Filipine pre mnogo godina, sa dvoje njihove mlađe dece, bebom i trogodišnjakom, i sa bilo kim koga ovaj par ubedi da čuva decu dok su oni na poslu (imena su promenjena da bi se porodica zaštitila od mogućih posledica). Ovog meseca to je mlada Filipinka koja je pobegla sa svog posla zlostavljane služavke jedne emiratske porodice, pa je sada nezakonito boravila kod njih, spavajući na poljskom ležaju smeštenom između dušeka porodice Kruz i vrata spavaonice. Bebi izbijaju zubi i kenjkava je, pa je Tereza drži na jednom svom boku smirujući je, očiju prikovanih za kompjuter.

Konačno se na ekranu pojavljuje jedno lice. Ali to je njena sestra, tetka njene dece. Klinci još nisu došli kući, kaže. Ne zna gde su. "Pozovi posle večere", kaže na tagaloškom jeziku i odjavljuje se.

Terezina ramena su klonula. Prebacuje se na Fejsbuk stranicu svoje ćerke i iznenađeno se trgne kad pročita "u vezi". Zuri u ekran. "Možda ne misli tako", kaže Tereza. Džastin Biber se nalazi na listi lajkovanih stranica njene ćerke, baš kao i televizijski šou "Glee", kao i jedna Fejsbuk strana sa mnogo sledbenika sa jednom zajedničkom karakteristikom: neko u njihovoj porodici je odlučio da je jedini način da se stvari urade onako kako bi to trebalo da čini odgovoran roditelj – da se plate udžbenici, da se osigura da baba i deda imaju dovoljno da jedu, da se deca pripreme za fakultet jednog dana – da se porodica napusti i da se posao pronađe veoma, veoma daleko.

Tokom nedelja u kojima sam je upoznavala u Dubaiju samo sam jednom videla da je Tereza izgubila staloženost. Pričala je o jednoj večeri na Filipinima pre više od jedne decenije, kada je stajala ispred porodične kuće i videla da svaka kuća u ulici ima božićnu rasvetu, svaka osim njene. "A mi", rekla je, "ništa". Lice joj se iznenada snuždilo i počela je da plače.

"Mnogo sam slušala o onom što zovu ’preko’", kaže mi Tereza. "Čula sam da kad si preko, možeš da kupiš sve što poželiš". To "preko" je bilo kao zemlja za sebe, mesto odakle dolaze impresivne stvari: zlatne narukvice, kolgejt zubne paste, usoljena govedina u konzervama. U opštini u kojoj su odrasli Tereza i desetoro njene braće i sestara, na sat vremena od Manile, solidne kuće su napravljene novcem "od preko". "Naša kuća je bila drvena i vrlo stara", kaže Tereza. Tokom jedne sezone monsunskih kiša natopljeni zid sobe u kojoj su spavale Tereza i njena sestra se srušio. "Onda je došao Božić", priča. "Stajala sam ispred svoje kuće i obećala sebi: ’Od prve plate ima da kupim božićne svetiljke'".

Prva plata je bila od lokalnog posla prodaje sportske obuće. Tereza, tek što je završila srednju školu, nije mogla da priušti da zameni drvene kućne zidove onima od postojanog kamena, ali je zato mogla da kupi nisku lampi u boji. Zakucala ih je na svoju kuću u obliku jelke. „Sama sam to uradila”, kaže. "Izašla sam ispred kuće, a lampe su svetlele i rekla sam sebi: ’Mogu ja to'".

Te noći Tereza je odlučila da je dovoljno čvrsta da ode preko.

MIGRACIJE ZARAD BOLJIH USLOVA stare su koliko i ljudska istorija, ali danas verovatno više ljudi živi van zemalja u kojima su rođeni nego ikada pre. Svakoga časa, svakoga dana mase ljudi i novca su u pokretu, a globalni tokovi su složeni i promenljivi poput vremena. Siromašnije države osobađaju se svojih ambicioznih siromašnih radnika i oslanjaju se na novac koji im se vraća od njih. "Novčane pošljke" – tako ekonomisti zovu ove transfere na relaciji pojedinac–porodica, koje se munjevitom brzinom šalju kući posredstvom bankarskih elektronskih usluga ili se ručno isporučuju preko kurira. Sitne, posmatrano iz perspektive individualnih uplata, zbirno novčane pošiljke sada predstavljaju masivne uplive kapitala u zemlje u razvoju. Među brojnim mestima iz kojih se ovaj novac šalje – najbogatijih zemalja u kojima su poslodavci spremni da zaposle siromašne strance – Sjedinjene Države su na samom vrhu liste.

Ipak, ni u jednom drugom gradu na planeti nije nagomilano toliko internacionalnih radnika dvadeset i prvog veka kao što je to na jednom raskošnom mestu – u Dubaiju. Kada u njega stignete na uobičajeni način, iskrcavši se na ogromni međunarodni aerodrom, proći ćete pored mase radnika koji šalju novac svojima poput Tereze i Luisa pre nego što stignete do aerodromske taksi stanice. Mlada žena koja sipa espreso kafe starbaks sa Filipina je ili možda iz Nigerije. Čistač toaleta je iz Nepala ili možda Sudana. Taksista koji juri auto-putem ka centru Dubaija je iz severnog Pakistana ili iz Šri Lanke ili iz južne indijske države Kerale.

A sumanuti postmoderni neboderi koji se ukazuju kroz prozore taksija? Ova zgrada, ova nalik na masivno sečivo sekire, ili ona koja podseća na džinovsku golf lopticu na vrhu dvadesetospratne gomile palačinki? Sve su ih izgradili strani radnici – pre svega oni iz južne Azije, iz Indije, Nepala, Pakistana i Bangladeša. Tokom dana prazni autobusi su parkirani u senci kostura nebodera koji su još u izgradnji. Oni čekaju da u suton prevezu ljude nazad u kolektivni smeštaj, prenatrpan poput zatvorskih baraka, gde većina njih živi na zahtev poslodavaca.

Teški životni uslovi za gastarbajtere mogu se naći širom sveta. Ali sve u vezi sa Dubaijem je preterano. Moderna istorija ovog grada počinje tek pre nešto više od pola veka, sa otkrićem nafte u obližnjem Abu Dabiju, tada odvojenom i nezavisnom emiratu. Ujedinjeni Arapski Emirati osnovani su 1971. godine kao nacionalna federacija šest takvih emirata, a sedmi se pridružio sledeće godine. Budući da je Dubai u poređenju sa ostalim emiratima imao malo nafte, gradska kraljevska porodica je iskoristila deo novostečenog nacionalnog bogatstva da mali trgovački grad pretvori u trgovačku prestonicu koja će zaseniti svet. Čuvena zatvorena ski-staza samo је jedno krilo tržnog centra u Dubaiju, koji čak nije ni najveći od mnogih gradskih tržnih centara; najveći ima trospratni akvarijum i veliko profesionalno hokejaško klizalište. Najviša zgrada na svetu nalazi se u Dubaiju; Tom Kruz se može videti kako se spušta niz njen spoljašnji zid u jednom od filmova iz serijala "Nemoguća misija". Gotovo svuda gde posetilac pogleda, stvari su ekstavagantne i nove.

I pošto su ovi ljudi, koji su osmislili savremeni Dubai, odlučili da će njihov spektakularni grad podizati i opsluživati radnici iz drugih zemalja – bilo je premalo Emiraćana koji bi to radili (a i zašto bi novoobogaćena nacija očekivala da njihovi odrasli nose poslužavnike i sipaju cement na vrućini od 48 stepeni Celzijusa kada mogu sebi da priušte da pozovu ljude sa strane da obavljaju ove zadatke?) – na kraju su i u tome preterali. Od 2,1 miliona ljudi u Dubaiju tek je svaki deseti Emiraćanin. Ostali su najamnici globalne ekonomije, koji rade na određeno vreme, svesni da im nikada neće biti ponuđeno državljanstvo Emirata.

Društvo u kome oni žive, kao i većina zalivskih zemalja koje se sada oslanjaju na strane radnike, strogo je podeljeno, kao što je to bila industrijska Amerika u XIX veku, i u većini slučajeva po istom osnovu: po rasi, polu, klasi, zemlji porekla, nivou znanja engleskog jezika. U Dubaiju su profesionalci i menadžeri uglavnom Evropljani, Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani i Kanađani – belci koji većinom zarađuju isuviše novca da bi se smatrali radnicima „pošiljaocima”. Njihove plate im dozvoljavaju da dovedu i svoje porodice, da voze rendž rovere i useljavaju se u elegantne solitere i vile sa predivnim okućnicama. Radnici "pošiljaoci" su oni koji kuvaju za njih, brinu se o njihovoj deci, čiste ulice, koji čine osoblje tržnih centara, izdaju lekove u apotekama, održavaju hokejaško klizalište „Zambonis” i grade nebodere po žegi – drugim rečima, oni koji omogućavaju da Dubai funkcioniše dok šalju svoje zarade u udaljene domove.



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.