Hrabro pleme Kajapo

Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.


NA PRVI POGLED Kendžam liči na neku vrstu raja. Možda to i jeste, ali teško je reći da je istorija plemena Kajapo bila pastoralna idila, pošteđena progona i boleština koje su opustošile gotovo svako domorodačko pleme u Severnoj i Južnoj Americi. Godine 1900, jedanaest godina posle osnivanja Republike Brazil, Kajapo populacija je brojala oko 4.000 ljudi. A kada su rudari, drvoseče, skupljači kaučuka i rančeri nagrnuli u brazilsku prašumu, misionarske organizacije i vladine agencije preduzimale su mere da „pacifikuju” urođenička plemena, podmićujući ih raznim trgovačkim dobrima, kao što su tkanine, metalno posuđe, mačete i sekire. Međusobni kontakti često su uzrokovali neželjene posledice, kao što su boginje i druge zarazne bolesti na koje ovi ljudi nisu imali prirodni imunitet. Krajem 1970-ih, posle izgradnje transamazonskog auto-puta, populacija je spala na svega oko 1.300 ljudi.

 

Ali iako su bili desetkovani, nisu se predali. Pleme Kajapo se tokom 1980-ih i 1990-ih ujedinilo pod vođstvom legendarne generacije poglavica koja je upotrebila svoju ratničku tradiciju za postizanje političkih ciljeva. Vođe kao što su Ropni i Mekaron-Ti organizovale su pobunu sa vojničkom preciznošću, počevši da vrše pritisak i, kako sam čuo od Zimermanove, koja sa Kajapo plemenom radi već više od 20 godina, nisu prezali čak ni da ubijaju ljude koje bi zatekli na svojoj teritoriji. Kajapo ratnici su proterivali ilegalne rančere i kopače zlata, pri čemu su im često davali ultimatum da za dva sata napuste indijansku teritoriju ili će biti ubijeni na licu mesta. Ratnici su preuzeli kontrolu nad strateškim prelazima preko reke i patrolirali su duž granica svoje teritorije. Hvatali su taoce i slali zarobljenike natrag u grad svučene do gole kože.

 

U borbi za autonomiju i upravljanje svojom zemljom tadašnje poglavice su naučile portugalski tako da su mogli da prizovu u pomoć organizacije za zaštitu prirode i poznate ličnosti, kao što je rok zvezda Sting, koji je putovao sa poglavicom Ropnijem (poznatim i kao Raoni). Kajapo su 1988. godine doprineli da se prava urođenika unesu u novi brazilski ustav i na kraju su postigli da se njihova teritorija zvanično prizna. A 1989. godine su se pobunili protiv izgradnje brane Kararao na reci Šingu, koja bi poplavila određene delove njihove zemlje. Prvobitni plan, po kome je trebalo izgraditi čak šest brana u ovom rečnom slivu, na kraju je odbačen zbog velikih demonstracija u kojima su se plemenu Kajapo pridružile i grupe za zaštitu prirode na takozvanom Altamirskom saboru. „Na saboru u Altamiri 1989. godine Kajapo lideri su svoju ratničku tradiciju na brilijantan način spojili sa tradicijom medijskih spektakala XX veka”, kaže antropolog Stefan Švarcman iz Fonda za ekološku odbranu. „Preokrenuli su pregovore u svoju korist.”

Kajapo populacija sada ubrzano raste. Od sačmarica i motornih aluminijumskih čamaca pa sve do Fejsbuka oni pokazuju neverovatnu sposobnost da usvajaju modernu tehnologiju i praksu potrošačkog društva izvan svojih granica, a da pritom ne naruše osnove svoje kulture. Uz pomoć poznatog antropologa i stručnjaka za Kajapo kulturu Terensa Tarnera sa Univerziteta Kornel prihvatili su video-kamere da bi snimali svoje ceremonije i igre, ali i sastanke sa vladinim službenicima. Jedan mali primer koji svedoči o njihovoj sposobnosti da uklope elemente spoljašnjeg sveta u svoju kulturu jeste i mustra koja je sada vrlo popularna među Kajapo izrađivačima đinđuva. Za mustru je uzet logo Brazilske banke. I pored protivljenja nekih boraca za zaštitu prirode, pojedine seoske poglavice su sklopile partnerstvo sa rudarskim kompanijama koje vade zlato, a 1980-ih i 1990-ih prodavali su koncesije za seču mahagonija. Zbog takvih partnerstava kasnije su zažalili i do sada su ih većinom raskinuli.

Što je najvažnije, Kajapo su naučili da se organizuju i zanemare svoje sitne međusobne nesuglasice kako bi se udružili u zajedničkom cilju. Zahvaljujući tome oni su danas verovatno najbogatije i najmoćnije pleme od oko 240 urođeničkih plemena, koliko ih je danas ostalo u Brazilu. Uspeli su da potpuno očuvaju svoje obrede, svoj sistem rodbinskih veza, svoj jezik, svoje poznavanje prašume i saglasje između ljudi i prirode. I ono što je možda najvažnije – imaju svoju zemlju. „Pleme Kajapo ne ulazi u XXI vek kao poražen narod. Oni se ne ponižavaju”, kaže Zimermanova. „Oni nisu izgubili svest o tome ko su i šta su.”

Barem za sada nisu. Jer jedno je učiti mlade veštinama i obredima tradicionalne kulture, a nešto sasvim drugo objasniti im zašto je važno znati kako se dobija otrov za strele (od biljnog i zmijskog otrova sa pčelinjim voskom kao lepkom), kako se love kornjače ili kako se omamljuje riba potapanjem delova biljke timbo, koja smanjuje nivo kiseonika u vodi. Koliko to može da zvuči važno generaciji koja je postala zavisna od ajfona i koja je naviknuta na lagodnost kupovine gotove hrane u prodavnici? Zanimanje za tradicionalnu nošnju, izradu đinđuva i predačke običaje još uvek je vrlo jako u Kendžamu, mada ne kod svih podjednako. Ali čak i da jeste, i dalje postoji velika pretnja od uticaja iz spoljnog sveta.

„Brazilska vlada pokušava da provuče zakone po kojima domoroce ne treba ni pitati za izgradnju hidrocentrala na njihovim rekama ili vađenje rude, pa čak ni za prekrajanje granica njihove teritorije”, kaže Adrijano Jerozolimski, zvani Pingo, direktor neprofitne Kajapo organizacije koja zastupa oko 22 Kajapo sela. U junu 2013. godine u selu Kokraimoro 400 Kajapo poglavica iskazalo je žestoko protivljenje seriji dekreta, propisa, predloženih zakona i ustavnih amandmana kojima se ograničava njihovo pravo na sopstvenu zemlju i sprečava ih, kao i sve druge domorodačke grupe, da je pripoje svojoj teritoriji. Ove mere, koje podsećaju na žalosnu istoriju prevara i otimanja zemlje od Indijanaca u Severnoj Americi, predstavljaju deo kampanje da bi se omogućilo vađenje rude, seča šume i poljoprivreda, i zaobišla prava domorodaca koja im garantuje brazilski ustav. Među brojnim aspektima ove političke borbe trenutno je možda najveći problem da se spreči projekat koji su pripadnici plemena Kajapo jednom već sprečili pre više od dve decenije. Projekat Kararao je ponovo u planu, samo sada pod drugim imenom – Belo Monte hidroelektrični kompleks.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...