Egzotična tajna Makedonije

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

Juruci su, sa svojim nasleđem koje su skoro nepromenjeno zadržali do danas, u Makedoniju došli krajem XIV veka, da bi u toku naredna dva veka pratili osmanlijske osvajače u njihovom pohodu. Ovo nomadsko pleme, poteklo iz oblasti Konja u Turskoj, Osmanlijama je služilo kao logistika – njihova zaduženja su bila transport vojnih materijala, opreme i oružja, izgradnja i popravke utvrđenja i slično, zbog čega su uživali posebne privilegije i nisu plaćali poreze i dažbine. Oni su čak imali status „Evladi Fatihan” – deca osvajača. Određen broj Juruka je ostao u Makedoniji i nakon povlačenja Osmanlija. Velika transformacija se desila u onom momentu kada su svoj nomadski život zamenili stalnim boravištem. Nekadašnji nomadi i stočari su polako napustili svoj život u pokretu i pretvorili se u drvoseče i zemljoradnike, sadeći uglavnom duvan i žitarice. 

Ali su produžili da žive izolovano od ostalog stanovništva, pa čak i od turske manjine u Makedoniji, tako da su do danas sačuvali svoj jezik (specifični turski dijalekt) i živopisne običaje. Po veroispovesti su muslimani. Proslavljuju tradicionalne verske praznike – Šećer-bajram, Kurban-bajram, kao i H’derlez (Praznik proleća). Ipak, njihovi običaji, a posebno svetovni, specifični su i autentični za njihovu etničku grupu.

Danas Juruci žive uglavnom u planinskim selima oko Radoviša, Štipa, kao i oko Strumice, Dojrana i u Ovčem Polju – oblastima u istočnoj Makedoniji, a nekoliko juručkih sela ima i na zapadu Makedonije. Smatra se da ih danas u Makedoniji živi nekoliko hiljada (preciznijih podataka nema, jer se oni popisom stanovništva vode kao deo turske manjine).

Prošlog leta je u selu Topolnica (između Radoviša i Štipa) održan Festival juručke kulture, koji je pobudio veliki interes. Pored igara i muzike, glavna atrakcija je bila borba pelivana, tradicionalni turski borilački sport koji se još uvek praktikuje u pojedinim mestima u Makedoniji. Uz pištave zvuke zurli i udarce bubnjeva, borba se odvija u slobodnom stilu, sa pelivanima koji su obučeni samo u specijalne uštavljene kožne pantalone, a gola torza su im premazana uljem zbog čega protivnici sve vreme klize jedan drugom iz ruku. Festival je pratila visoka delegacija Republike Turske, koja sve više pokazuje interes za Juruke u Makedoniji. Turska svakako mnogo duguj

Jurucima, između ostalog i zbog toga što je reformator i osnivač moderne Turske, Kemal paša Ataturk (koji je pohađao gimnaziju u Bitolju, u Makedoniji), poreklom Juruk – njegov otac je pripadnik ovog plemena, rođen u selu Kođađik, u zapadnoj Makedoniji.

Kako objašnjava Elizabeta Koneska, to je još uvek konzervativna i strogo patrijarhalna zajednica. Deca pohađaju osnovno obrazovanje na turskom jeziku, koje se za devojčice obično završava četvrtim razredom. Retke su one koje su izašle iz svojih zatvorenih, strogo patrijarhalnih sredina i produžile obrazovanje. Velika većina starijih žena u ovim selima nije završila ni osnovnu školu. Još uvek postoji običaj da mladoženja mora da kupi nevestu od njenog oca. Cena koja se plaća za mladu trenutno iznosi oko 3 do 4 hiljada evra.

Velika razlika u emancipaciji između muškaraca i žena vidi se i u tome što žene skoro da ne govore makedonski niti bilo koji drugi jezik osim turskog, svakodnevno oblače svoju tradicionalnu, živopisnu nošnju, retko izlaze iz sela, uglavnom prebivaju u kućama i ne mešaju se sa strancima. Muškarci ne nose tradicionalnu nošnju, koriste mobilne telefone, putuju i komuniciraju sa „spoljašnim” svetom. Mladi muškarci voze motocikle kojima odlaze u obližnja mesta i provode vreme u kafićima i diskotekama.

Vremena se, ipak, menjaju. Danas su devojčice učesnice u promenama koje neminovno zahvataju i ovu zajednicu.

„Nije više onako kako je bilo”, kaže nam Jonus Ali, član Upravnog odbora nevladine organizacije „Em” iz Štipa, i sam pripadnik Juruka. Ovo udruženje je pre nekoliko godina učinilo pionirski korak u široj promociji tradicionalne kulture Juruka u makedonskoj javnosti. U okviru programa „Živo nasleđe”, koji su podržali belgijska Fondacija „Kralj Boduen” i Fondacija otvorenog društva „Makedonija”, organizovana je izložba nošnje, ručnih radova, nakita, tradicionalnih pesama i igara Juruka u Skoplju, što je privuklo pažnju medija i građana.

„Juruci se sve više otvaraju i prihvataju savremenu civilizaciju. To još uvek nije završen proces, ali koliko se toga promenilo govori i podatak da trenutno na Univerzitetu u Štipu studira 20 Juruka. Da, uglavnom mladića, ali nađe se i poneka devojka. Mislim da je ono što smo mi uradili pomoću programa ’Živo nasleđe’, kao i istraživanja Elizabete Koneske i fotografija Roberta Jankuloskog, doprinelo procesu promena i emancipacije u svetu Juruka kojima smo danas svedoci. Svakako, tome je doprinelo i poboljšanje uslova u kojima su živeli – u poslednjih nekoliko godina su izgrađeni putevi do juručkih planinskih sela, postavljena je vodovodna mreža, zatim je interes sve više počela da pokazuje i Turska, brinući za ovu svoju manjinu i finansirajući razne projekte”, kaže Jonus Ali.

Taj proces otvaranja se, kako se čini, odvija u oba pravca – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Lepo bi bilo da se to kretanje uravnoteži, da primajući civilizacijske koristi, oni ipak uspeju da zadrže autentičnost svoje kulture i da ne izgube nasleđe koje su tako dugo čuvali. Ali, nažalost, takvi procesi balansiranog razvoja su retki. Jednog dana će ipak taj čudesni, skriveni svet Juruka izaći iz svoje senke i prestati da bude egzotična tajna Makedonije.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...