ZATIŠJE PRED TALAS: Istraživanje cunamija

Minamisanriku, mirna ribarska luka severno od Sendaja u severoistočnom Japanu, nestao je 11. marta 2011. godine. Novinar Tim Foldžer pokušao je da otkrije kako se to dogodilo i da li razorni cunamiji u budućnosti mogu da se predvide.

ZATIŠJE PRED TALAS: Istraživanje cunamija Foto: Džon Stenmajer

Džin Sato je gradonačelnik grada koji više ne postoji. Minamisanriku, mirna ribarska luka severno od Sendaja u severoistočnom Japanu, nestao je 11. marta 2011. godine. Umalo da se isto dogodi i samom Satou. Katastrofa je počela u 14.46, oko 130 kilometara istočno u Pacifiku, duž raseline duboko ispod morskog dna. Blok Zemljine kore dugačak 450 kilometara iznenada se pokrenuo ka istoku i neki njegovi delovi su se pomerili skoro 24 metra. Sato je upravo bio završio sednicu koju je vodio u gradskoj skupštini. "Pričali smo o merama koje grad može da sprovede u cilju zaštite od cunamija", kaže. Jedan drugi zemljotres je prodrmao oblast dva dana ranije – naučnici sada uviđaju da je to bila prethodnica potresa 11. marta, za koji se ispostavilo da je najveći u istoriji Japana.

Kada je, posle pet mučnih minuta, tlo konačno prestalo da se pomera, Minamisanriku je bio još uglavnom netaknut. Ali more je tek počelo da se diže. Sato i još nekoliko desetina ljudi su otrčali do susedne zgrade, dvospratnog gradskog centra za odbranu od elementarnih nepogoda. Miki Endo, dvadesetčetvorogodišnja žena koja je radila na prvom spratu, počela je da upozorava preko gradskih zvučnika: "Molimo vas, uputite se ka uzvišenjima!" Sato i većina ljudi iz njegove grupe su se zaputili ka krovu. Odatle su gledali kako cunami preplavljuje pet i po metara visok gradski zaštitni bedem. Slušali su kako lomi i briše sve na svom putu. Drvene kuće su se lomile, čelični nosači su ječali i pucali. A onda je tamnosiva voda prelila krov njihove zgrade. Miki Endo je odjednom zaćutala.

Pogledajte galeriju fotografija

Tog dana je poginulo oko 16.000 ljudi, većina duž stotinama kilometara dugačke obale u oblasti Tohoku, a skoro 4.000 ih se još uvek vode kao nestali. Cunami je uništio nekoliko gradova i sela u Tohoku, a više stotina hiljada ljudi pretvorio u beskućnike. U Minamisanriku broj mrtvih ili nestalih iznosi oko 900, od ukupno 17.700 stanovnika, uključujući tu i Miki Endo, čije telo nije pronađeno do 23. aprila. Sato je preživeo tako što se uzverao uz radio-antenu na krovu i pripio se uz nju. "Mislim da sam bio pod vodom tri ili četiri minuta", kaže. "Nisam siguran." Mnogi od tridesetak drugih ljudi na krovu su pokušali da se drže za zaštitnu gvozdenu ogradu na njegovoj ivici. Voda je u talasima nadirala cele noći i za prvih nekoliko sati je više puta preplavila ovu dvospratnicu. U zoru je na krovu ostalo samo desetoro ljudi.

U pripremi odbrane od zemljotresa i cunamija Japan je vodeća zemlja u svetu. Troši milijarde dolara na adaptacije starih zgrada i opremanje novih amortizerima koji apsorbuju udare. Visoki bedemi štite mnoge obalske gradove, a dobro obeležene rute za evakuaciju pred cunamijem vode do uzvišenja ili visokih, snažnih zgrada. Tog 11. marta, tek što su prestali da pridržavaju kompjuterske monitore da ne bi pali na pod, državni seizmolozi su izdali prvo upozorenje na cunami.

Sve ove mere zajedno su spasile mnogo hiljada života. Miki Endo je verovatno sačuvala hiljade. A zemljotres u oblasti Tohoku, magnitude 9, načinio je mnogo manju štetu nego što bi to bilo u drugim zemljama. Ali zbog cunamija je poginulo 16.000 do 20.000 hiljada ljudi – broj žrtava približan onom koji su prouzrokovali zemljotres i cunami u istoj oblasti 1896. godine.

Od tada se odbrana Japana dramatično poboljšala, ali se njegova populacija utrostučila. Njegove obale su mnogo naseljenije. Isto je širom sveta, u zemljama koje su mnogo slabije pripremljene. U Indijskom okeanu, gde je 2004. godine najsmrtonosniji cunami u istoriji ubio skoro 230.000 ljudi, većinu u Indoneziji, slična katastrofa se predviđa u narednih 30 godina. Geolozi kažu da je u Sjedinjenim Državama – gde je pre 300 godina, kada je još bio slabo nastanjen, pacifički severozapad razoren cunamijem – još jedan takav cunami neizbežan. Izgleda da će u godinama koje nam predstoje biti mnogo događaja poput onog u Minamisanriku.

Sato je i već preživeo jedan veliki cunami. Kada je imao osam godina, 1960. godine, četiri metra visok talas je u Minamisanriku ubio 41 osobu. Nakon toga je podignut zaštitni bedem visok 5,5 metara. "Mislili smo da smo sigurni", kaže Sato. "Seizmolozi su nam rekli da se pripremimo za cunami koji bi mogao da bude visok pet i po do šest metara. Ali ovi talasi su bili tri puta viši. "Kasnije, u prizoru ruševina u koje se pretvorio njegov grad, skoro jedino što je ostalo netaknuto bio je taj zaštitni bedem.

Negde u svetu skoro svake godine se dogodi neki cunami, a oni džinovski su, po svemu sudeći, menjali istoriju. Neki arheolozi, na primer, zastupaju tezu da je mediteranski cunami pogodio severnu obalu Krita pre nešto više od 3.500 godina; ta katastrofa je, tvrde, razorila minojsku civilizaciju, jednu od najnaprednijih toga doba, uslovivši da potpadne pod mikensku. Kada su 1775. godine zemljotres i cunami pobili na desetine hiljada ljudi u Lisabonu, to je bila tragedija koja je imala trajan uticaj na zapadnu misao: pomogla je u rušenju tadašnjeg samozadovoljnog optimizma. U Volterovom romanu "Kandid" tim optimizmom zaslepljeni filozof Panglos stiže u Lisabon tokom katastrofe i uporno tvrdi da "je sve to u interesu najboljeg od svih mogućih svetova" i biva obešen za sav svoj trud. Volterova okrutna satira je učinila da se ljudi nešto teže opredeljuju da budu poput Panglosa – da veruju da je dobroćudni Bog stvorio optimalnu Zemlju.

U V veku pre nove ere grčki istoričar Tukidid je bio prvi koji je ukazao na povezanost zemljotresa i cunamija. Primetio je da je prvi predznak cunamija često naglo povlačenje vode iz luke, kao da se more udaljava od obale. "Ne vidim kako je moguće da se tako nešto dogodi bez zemljotresa", pisao je. Zapravo je moguće. Minojski cunami je bio izazvan kataklizmičnom erupcijom Tire, vulkanskog ostrva 110 kilometara severno od Krita u Egejskom moru. I klizišta mogu da prouzrokuju lokalne cunamije, poput onog koji se podigao 525 metara uz padinu brda u zalivu Lituja na Aljasci 1958. godine. Bila je potrebna samo velika količina stenja koje se iznenada odronilo i palo u veliku količinu vode, a to ne mora da bude okean.

Ipak, ogromnu većinu cunamija, uključujući i onaj u oblasti Tahoku, uzrokuju zemljotresi na morskom dnu duž raselina koje se nazivaju zone subdukcije. Najviše ih je u Pacifiku i Indijskom okeanu. Dve Zemljine tektonske ploče se sudaraju duž tih granica i ona koja nosi zbijenu okeansku koru se podvlači pod laganiju kontinentalnu ploču, pri čemu se formira dubokookeanski rov. Obično se ovaj proces odvija postepeno, po nekoliko centimetara godišnje. Ali ponekad se na određenim mestima ploče zaglave, na primer, vrh podvodne planine koja se podvlači pod kontinent može da se zakači za dno tog kontinenta. Vekovima kasnije akumulirani pritisak nadvlada otpor i ploče se silovito zatresu. Prošlog marta zemljotres je otpočeo nedaleko od japanske obale, 30 kilometara ispod morskog dna, a potom se, duž rasedne linije na morskom dnu, proširio na Japanski rov. To je oslobodilo energiju koja odgovara jačini 8.000 bombi bačenih na Hirošimu. Značajan deo te energije je izazvao pokretanje morskog dna, zbog čega se voda iznad njega podizala i spuštala – stvarajući tako cunami.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...