Svet pod nogama

Novinar Pol Salopek kreće na sedmogodišnje putovanje planetom, od Afrike do Ognjene zemlje, tragom naših neumornih predaka.

Svet pod nogama Fotografija: Džon Stenmajer

Izlazak iz raja

Hodanje je padanje napred.

Svaki naš korak je zaustavljeni pad, izbegnuto rušenje, sprečena katastrofa. U tom smislu, hodanje postaje čin vere. Obavljamo ga svakodnevno: to dvostepeno čudo – prvo ritmično teturanje, zatim oslonac sa iskorakom. Narednih sedam godina ja ću tako ponirati kroz svet.

Krenuo sam na put. Tragam za idejom, pričom, himerom, možda uobraziljom. Jurim duhove. Počev od rodne grude ljudskog roda, Velikog rasednog rova u Africi, peške idem stazama predaka koji su otkrivali planetu pre više od 60.000 godina. To je do danas ostalo najveće putovanje na koje smo se ikada zaputili. Ne zato što smo zavladali planetom. Ne. Već zato što su nam prve grupe homo sapijensa koje su odskitale van matičnog kontinenta – pionirski nomadi kojih možda nije bilo više od nekoliko stotina – u nasleđe ostavile neka svojstva koja danas smatramo ključnim osobinama ljudskog roda: složen jezik, apstraktno razmišljanje, poriv za stvaranje umetničkih dela, izrazitu sposobnost za tehnološke inovacije, genetsku i kulturološku raznovrsnost današnje ljudske vrste. O tim precima znamo vrlo malo. Prešli su preko moreuza Bab el Mandeb – „kapije tuge” koja razdvaja Afriku od Arabije – i odatle se začas razmileli na sve strane. Posle samo 2.500 generacija, što je u geološkom kalendaru za tren oka, stigli su do najzabačenijih naseljivih delova planete.

Milenijumima kasnije ja ih sledim.

Uz pomoć fosilnih dokaza i dostignuća nove, sve razvijenije nauke genografije – koja proučava DNK današnjeg stanovništva, beleži mutacije i pomoću njih ulazi u trag drevnih seoba – pešačiću od Afrike ka severu, na Bliski istok. Odatle me drevna maršruta vodi na istok preko šljunkovitih azijskih prostranstava sve do Kine, zatim opet na sever ka plavičastim obrisima Sibira. U Rusiji ću se ukrcati na brod za Aljasku i polako ću se spustiti duž zapadne obale Novog sveta sve do vetrovite Ognjene zemlje, poslednjeg odredišta do kojeg je stigla naša vrsta. Prepešačiću 33.000 kilometara.

Ako me pitate zašto sam se upustio u ovaj projekat, koji ja nazivam "Izlazak iz raja", reći ću vam da ima mnogo razloga: da bih spoznao konture naše planete pri brzini ljudskog hoda od pet kilometara na sat. Da bih usporio. Razmišljao. Pisao. Da bih zabeležio tekuća dešavanja u obliku hodočašća. Nadam se da ću obnoviti neke važne veze koje su nepažnjom iščezle u veštačkoj brzini naših današnjih života. Hodam da bih kao i svi video čega sve ima ispred mene. Hodam da bih se prisetio iskustva predaka.

Staze kroz pustinju Etiopije verovatno su najstariji putni pravci ljudske vrste na svetu. Ljudi i danas tuda prolaze: gladna sirotinja iznurena sušama, istraumirane izbeglice koje beže od rata hodajući otupelo poput mesečara. Na svetu neprekidno gotovo milijardu ljudi migrira. Svedoci smo najvećih masovnih migracija u istoriji čovečanstva. Kao i uvek krajnje odredište je nepoznato. U gradu Džibutiju, na plaži zatrpanoj smećem, afrički migranti noću šetaju s podignutim mobilnim telefonima pokušavajući da uhvate signal jeftinije mreže iz susedne Somalije. Čuo sam kako mrmljaju: Oslo, Melburn, Minesota. Sablasno tužan i istovremeno čudnovato lep prizor. Posle 600 vekova još nam je potreban savet, čak i ohrabrenje od onih koji su pre nas prošli istim putem.

Pogledajte galeriju fotografija

Herto Buri, Etiopija

"Kuda pešačiš?", pitaju me stočari iz plemena Afar.

"Na sever. Do Džibutija." (Ne kažem da idem do Ognjene zemlje. Predaleko je i besmisleno.)

"Da li si lud? Bolestan si?"

Umesto odgovora moj vodič Muhamed Elema Hasan presavija se od smeha. Elema je energičan čovek žilave telesne građe, sposoban i iskusan, pomalo grub, ali simpatičan. On mi je vodič i zaštitnik dok pešačim kroz vrelinu Afarskog trougla. On predvodi naš mini-karavan od dve mršave kamile. I ranije je u više navrata prasnuo u smeh. Njemu čitav moj projekat zvuči kao dobar vic. Pešačiti sedam godina! Preko tri kontinenta! Trpeti teškoće, usamljenost, neizvesnost, strah, iscrpljenost, celu zbrku, a sve zbog pregršti nekakvih ideja, beskrajnog učenjačkog naklapanja i knjiškog filozofiranja. Smešno mu je koliko je sve to besmisleno. Ima pravo, s obzirom na to da početak našeg puta i jeste bio smešan.

Probudio sam se pre zore i ugledao sneg: neproziran, gust sneg koji zaslepljuje i guši. Poput planktona na dnu mračnog mora kovitla se u svetlosti moje baterijske lampe. To je zapravo prašina. Kretanje stotina životinja u Eleminom selu podiglo je oblak prašine sitne kao puder. Koza, ovaca i kamila – ali nažalost, ne i naših kamila.

Tovarnih životinja, koje sam naručio nekoliko meseci unapred (ključna stvar u projektu na čije planiranje sam potrošio hiljade sati), nije bilo ni od korova. Nije bilo ni njihovih čobana, nomada Muhameda Aidahisa i Kadera Jarija. Nisu se pojavili. Sedimo u prašini i čekamo. Izašlo je sunce. Počinje vrućina. Muve zuje. Istočno preko Velikog raseda naša najbliža granica Džibuti udaljava se dva centimetra godišnje – jer tom brzinom se Arabija udaljava od Afrike.

Da li si lud? Bolestan si? Da? Ne? Možda?

Afarski trougao na severu Etiopije je zloglasni bezvodni teren nalik na površinu Meseca. Temperatura je plus 49. Pustinjske slatine su toliko bleštavobele da vam prže oči. Ali danas je padala kiša. Elema i ja nemamo nepromočive šatore. Imamo etiopsku zastavu koju Elema nosi obmotanu oko sebe dok pešači. Našli smo i iznajmili dve kamile. Tabanamo kroz ravnicu prošaranu drvećem akacije, a zemlja natopljena toplim kapima kiše poprimila je boju čokolade. Kao da hodamo preko ogromnog fotografskog negativa. Kamilji papci nalik na mokasine utiskuju se kroz tananu vlažnu pokoricu tla, ostavljajući ovalne otiske u beličastoj prašini.

Posle 20 kilometara Elema već traži da se vrati.

Zaboravio je svoje nove, američke cipele za hodanje. I svoju baterijsku lampu. I šešir i mobilni telefon. Zato na našem prvom odmorištu nalazi automobilski prevoz do svog sela da bi doneo potrebne stvari. I onda je dotrčao čitavim putem nazad do mene. Kroz smeh se žali da je dobio ojede na preponama.

Takva rasejanost je razumljiva. Na putovanju ovih razmera nije moguće setiti se svakog detalja. I ja sam štošta zaboravio – najlonske vreće, recimo. Zato sada pešačim kroz Afriku sa prtljagom iz aviona natovarenim na leđa kamile u onom gradskom modernom koferu sa točkićima i drškom na izvlačenje.

Pešačenje smo otpočeli baš iz Herto Burija po savetu naučnika okupljenih oko projekta "Središnji Avaš". Naša simbolična početna tačka nalazi se u Etiopskom rasedu i jedno je od najvećih nalazišta kostiju drevnih ljudi na svetu. Na tom čuvenom mestu pronađeni su neki od najstarijih ljudskih fosila. Homo sapijens idaltu. Izumro pre 160.000 godina. Naš predak krupnih kostiju – rana verzija nas samih.

Istraživačka ekipa u projektu "Središnji Avaš", koju predvode Tim Vajt, Berhane Asva i Gidej Voldegejbrijel, otkrila je u Etiopiji mnoge od najvažnijih humanoidnih fosila, među kojima je Ardipithecus ramidus, naš dvonožni predak star 4,4 miliona godina. Moj nepredvidljivi afarski vodič Elema odavno im pomaže u pronalaženju fosila.

Elema je odrastao u nomadskoj kulturi čuvenoj po žestokim ratnicima. Govori tri jezika – afarski, amharski i priučeni engleski koji je naučio radeći sa naučnicima u Središnjem Avašu. I on je svojevrsni paleontolog. Uzvikuje „opa”, „ludilo, čoveče” i „pobogu” dok prepoznaje razne geološke slojeve u Velikom rasedu. (Mene iz milošte naziva Belom bitangom. Ja mu uzvraćam ljubav nazivajući ga Ojedenom bitangom, s jasnom aluzijom na njegove crvene prepone.) On je balabat, tradicionalni afarski plemenski vođa iz plemena Buri-Modaitua. U svom mobilnom telefonu ima brojeve etiopskih funkcionera i francuskih naučnika. Završio je osnovnu školu u vreme cara Hajla Selasija i ima uvid u više različitih kultura nego Malinovski. Razume istoriju i relativnost vremena bolje nego Ajnštajn. Čovek je fenomen.

Logorujemo u Adumi, gde nas i zatiču naučnici sa Središnjeg Avaša. Došli su da nam pokažu lokalitet iz srednjeg kamenog doba.

"Ova oruđa potiču iz ranijeg doba nego ljudi čije putanje ti slediš", kaže mi Jonatan Salej, etiopski istraživač koji radi u Centru za izučavanje ljudske evolucije na Univerzitetu Berkli, u Kaliforniji. "Ali tehnologija je suštinski na istom nivou. Izrađivali su oružje koje se baca i gađa cilj, što im je davalo prednost u odnosu na druge humanoide koje su sretali van Afrike."

Nagnuti osmatramo precizno izrađeno sečivo kamene sekire, umetničko delo koje leži tamo gde ga je njegov tvorac ostavio pre 80.000 do 100.000 godina. U daljini čujemo vrisak. Podižemo pogled.

Neka žena, Afarka, prilazi nam iz pustinje mahnito mašući rukama. Otkud ona? Da li hoće da se udaljimo sa njenog poseda? Da li je luda? Ne. Odlučno prilazi jednom muškarcu koji leži na zemlji i drema. Oštro ga je šutnula. Uzima kamen – možda neku alatku iz srednjeg kamenog doba – i preti da će mu rascopati glavu. Da li je ovo naplata nekog duga? Ljubavna svađa?

Čujem kako se žrtva smeje. Prepoznajem taj manijakalni kikot. To je čovek koji će me voditi do Džibutija i Adenskog zaliva.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.