Egipat na prekretnici

Posle Arapskog proleća ova zemlja vrvi od dosad neviđenih nadanja i mučnih strahovanja...

Egipat na prekretnici Foto: Aleks Madžoli

"Sve lopovi i bitange", kaže mi taksista opisujući ljude koje ćemo sresti u vozu treće klase na putu od Asuana do Luksora. Tako po svoj prilici razmišlja većina ljudi po egipatskim selima posle revolucije: čuvaj se ološa i izbegavaj ih. Na železničkoj stanici namrgođeni policajac na ulazu u peron neće da me propusti: "Stranci ne smeju u treću klasu", reži. "Zabranjeno!"

U jesen 2011. godine putujem sa egipatskim kolegom, novinarom Khaledom Najdžijem, koji više od 200 dana i noći izveštava o pobuni u Kairu. Krećemo iz Abu Simbela, daleko na jugu Egipta, prema mediteranskoj Aleksandriji na severu, uz mnogo usputnih stanica. Namera nam je da putujemo teritorijom koja je daleko od epicentra revolucije, kairskog trga Tahrir, i da vidimo na koji način promene utiču na ostatak Egipta.

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA

Posle duže rasprave s policajcem i kašnjenja od četiri sata konačno se ukrcavamo u voz. Brzo plaćamo kondukteru 21 egipatsku funtu, što je oko tri i po dolara, za dve karte do Luksora. Put traje duže od tri sata.

Nekoliko prozora na našem vagonu je naprslo ili razbijeno; mnogi su otvoreni i zaglavljeni da bi ulazio vazduh. To je neophodno jer nema klimatizacije, jesenji dani su još vreli, a kiseli zadah iz toaleta oseća se u celom vagonu ukoliko nema protoka vazduha. Poklopac strujne razvodne table landara i udara u zid, a staklo iza kojeg stoji protivpožarni aparat je razbijeno. Aparat izgleda netaknuto.    

Neki putnici nepomično sede, umornih pogleda uperenih ka nekim neodređenim tačkama van voza. Neki čavrljaju preko mobilnih telefona. Jedna krezuba žena, obučena u crnu odoru uobičajenu za seljane, na krilu drži kartonsku kutiju sa tri kokoške. S vremena na vreme neka od kokošaka joj umakne iz kutije, lepetajući krilima uz frenetično kokodakanje.

Muškarci, stari i mladi, idu po vagonima i prodaju papirne maramice, satove, novčanike, pribor za šivenje, sintetičku ćebad, hladnu vodu u već korišćenim plastičnim flašama, semenke, grickalice, hleb, bareni pasulj, verske brošure i čaj koji sipaju iz džinovskih limenih čajnika. Mene je glancanje mojih prašnjavih cipela koštalo 50 centi, sve sa izdašnim bakšišom. Jedan hendikepirani čovek vuče se po podu vagona i uvis pruža ruku za milostinju. Sa klupe preko puta jedan muškarac sa turbanom pokazuje prstom napolje na reku Nil oivičenu palmama i pita: "Da li vi imate ovako lepu reku?"

Dok voz klopara dalje, naši saputnici se postepeno opuštaju pred nama. Putnici što ih srećemo, među kojima su mujezin koji zove na molitvu u jednoj džamiji kod Luksora i mladić koji služi vojsku u Asuanu, zvuče podozrivo kad je u pitanju revolucija. Dešavanja na trgu Tahrir nemaju veze sa njihovim svakodnevnim životom. "Naposletku, zar se život ne zasniva na tome da budeš bezbedan?" pita mujezin, koji inače putuje sa suprugom i dvoje dece. Žali se na finansijsku nesigurnost i oslabljenu privredu. On svakog meseca prima državnu platu, ali drugi preživljavaju od posla do posla, neki rade za nadnicu od desetak funti, što je manje od dva dolara. Mujezin je možda u boljem položaju nego mnogi, ali njegova supruga izgleda deprimirano. Tokom većeg dela putovanja zuri kroz prozor, držeći maramicu preko nosa.

"Nema poverenja, nema sigurnosti", kaže Momen Hasan, 22-godišnji regrut. Kad ga pitam šta misli o revolucionarima sa trga Tahrir, kaže: "Nisam protiv njih, ali sigurno nisam ni za njih.” Ne iznenađuju ga nedela bivšeg režima, ali za korupciju kaže da ima duboke korene. Sasečeš je, a ona opet naraste. "Demokratija je dobra", smatra on, "ali ne možemo je stvoriti naprečac. Ako sve sad pustite sa lanca, ljudi će raditi šta god hoće. Treba nam čvrsta ruka."

Ovakvo gledište je rasprostranjeno u provinciji. Skoro svugde gde smo bili, Egipćani su zabrinuti za al amn, "bezbednost". Mnogi su maltene paranoični po pitanju sve učestalijih krađa, pojave koja praktično nije postojala u Egiptu pre revolucije, i mogućeg haosa i bezakonja. Taksista iz Luksora kupio je pištolj beretu i drži ga ispod sedišta. Pojedini Egipćani mrgodno pominju oružje koje krijumčari donose iz susedne Libije.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je februarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.