Na stazi sa prvim skijašima

Jedna drevna kultura u kineskom delu Altajskih planina pruža uvid u razvitak skijanja.

Na stazi sa prvim skijašima Fotografija: Džonas Bendiksen

Lovačka skupina klizi polako kroz Altajske planine u potrazi za losom. Mrtva tišina, minus 39° Celzijusa. Kao što su to njihovi preci činili milenijumima, ovih petoro ljudi prelazi preko dubokog, paperjastog snega, održavajući se na ručno pravljenim skijama od smrekovine sa trakama od konjske kože pričvršćenim za njihovu donju stranu. Umesto skijaških štapova svako nosi po jednu drvenu motku. Od detinjstva su naučili da svojom naizgled primitivnom opremom vladaju sa izuzetnom umešnošću i gracioznošću – tekstura konjske dlake omogućava prijanjanje skija pri kretanju uzbrdo i glatku površinu za brzo spuštanje, dok motka pomaže pri održavanju ravnoteže. Pratim ih na vrhunskim telemark skijama, koristeći moderne ski-štapove, ali s vremena na vreme jedva održavam njihov tempo. Izgleda da njihova pluća i noge ne reaguju na redak planinski vazduh čak i kada se penju uz najstrmije nagibe, izdišući jedva primetne tračke pare koji brzo iščezavaju na ledenom vazduhu. Uhvativši zadovoljavajući ritam, klizimo kroz nanose duž čestara breza, potom skrećemo levo u senku jedne smrekove šume. Oni ne progovaraju, a prigušeni zamasi njihovih konjskom kožom obloženih skija tihi su poput snega koji pada.

Pogledajte galeriju fotografija

Svaki čovek ima nož za pojasom, laso od konjske grive namotan preko ramena i vuče sanke od kozje kože sa zalihama: ćebe od konjske dlake, rezervni  šinjel kineske vojske i prepečeni hleb. Ostatak opreme – dve sekire, limena posuda za kuvanje, pet okrnjenih porcelanskih činija, limeni čajnik i komad konjskog mesa – ravnomerno je raspoređen. Oni ne znaju koliko ćemo ostati napolju. Uobičajeno je da se los prati nekoliko dana duboko u planinama.

Ali dok se udaljavamo od Aukorama, zabačenog zaseoka ovih lovaca smeštenog na najsevernijem rubu zapadne Kine, njihov vođa Tursen ne misli na losa. Škiljeći u zaslepljujući blesak izlazećeg sunca, on razmišlja o nepredvidivosti snega. Nekada se u Altajskim planinama sa sigurnošću znalo da će zima doneti mećave koje će prekriti njihove grebene i progutati njihove šume. Ipak, ovo je prva zima u poslednje četiri godine kako je palo dovoljno snega da bi preduzimanje ovakvog putovanja bilo vredno truda. Bez dubokog snega lov na losa postaje daleko mukotrpniji i teže izvodljiv poduhvat.  Altajcima, zapravo, nikada nije ni bilo potrebno oružje za lov na losa u ovim planinama. Njihovo tajno oružje je oduvek bio sneg, duboki sneg.

Ove zime se vratio savršen sklad vetra i vlažnosti, stvarajući metar i četvrt dubok snežni prekrivač. Tursen uživa u skijanju i tišini. Iako neće stvarno ubiti losa, iako je ovo putovanje organizovano samo da bi se jednom strancu pokazao drevni način preživljavanja u ovoj surovoj divljini, ono podstiče njegov duh da se ponovo vrati iskonskom belom svetu svojih predaka.

Ko su tačno bili ti preci, ostaje neka vrsta nepoznanice. Ovi lovci potiču od polunomandskih klanova tuvanskog govornog područja koji su naselili džepove Altaja. Formalno, oni su kineski državljani, ali njihove brvnare se nalaze unutar trideset kilometara široke linije razgraničenja sa Rusijom, Kazahstanom i Mongolijom, a koreni njihovog jezika su na severu, u Sibiru, gde danas i živi većina Tuvana.

Antropolozi kažu da njihova loza uključuje turska i samojedska plemena koja su se u različitim periodima tokom proteklih nekoliko hiljada godina kretala ovim planinama. I pored svega toga, svaki član ove lovačke skupine će srčano tvrditi da potiče od mongolskih ratnika, konjanika koji su krstarili Altajem u trinaestom veku. Svaki se veoma ponosi svojim jahačkim veštinama. I zaista, konj je bio i ostao centar njihove kulture; zimi se koristi za vuču sanki, a leti za čuvanje stada krava, koza i ovaca na planinskim pašnjacima. Da ne bi bilo nikakve zabune, u svakoj od njihovih brvnara visi portret Džingis-kana, a ne Maoa. U njegovu čast oni briju glave svojim sinovima ostavljajući im samo perčin crne kose.

Pratim ove ljude preko snežnog mosta koji je prekrio jedan potok. Ispod može da se čuje voda koja žubori, ali ne može da se vidi. Tursen se iznenada zaustavlja kako bi ispitao neke životinjske tragove.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.