Prvi na vrhu

Prvi koji je stigao do vrha; prvi koji se popeo bez kiseonika; prvi koji se popeo deset puta; prva žena na vrhu. Prošle godine, prilikom proslave 60. godišnjice osvajanja Mont Everesta od strane Edvarda Hilarija (Novozelanđana), Majk Konifri upoznao je britanske planinare na tom istom mestu.

Prvi na vrhu Foto: Solent News / Splash News

Za Britance, Everest je oduvek bio “naša planina”. U XIX veku, britanski geografi su je ucrtali u kartu, izmerili je i nadenuli joj ime. U XX veku, britanski piloti su je prvi preleteli, a 1953. britanski tim se prvi na nju popeo. Kada je, pukom srećom, vest o njihovom usponu stigla do Londona u veče uoči krunisanja, mesto Everesta u kulturnoj istoriji Velike Britanije bilo je zagarantovano.

Interesovanje nije prestalo sa prvim usponom. Od 1953. mnogi drugi britanski planinari popeli su se na Everest, a neki od njih su postigli značajne rekorde. Neke od priča ispričane su upravo u ovom tekstu i otkrivaju promenu Everesta i iznenađujući stepen kontinuiteta.

Godine 1975, Dag Skot i Dugal Haston stigli su na naslovne strane novina kao prvi koji su se spustili sa jugozapadne strane ove planine u ekspediciji koju je predvodio Kris Bonington. “Bila je to zaista velika stvar u Britaniji.”, rekao je Skot i dodao: “1975. je sve bilo u rasulu – štrajkovi, hipoteke, zemlja je bila u užasnom haosu, a onda se desio uspeh koji su mediji zaista prigrlili.” Haston je poginuo u nesreći na skijanju dve godine kasnije, ali je Skot postao jedan od najpoznatijih britanskih planinara.

“Everest. To je najviša planina, na kojoj vetrovi duvaju najjače i gde temperature padaju najniže...tako da je u neku ruku, to konačna, ultimativna planina.”

Ekspedicija iz 1975. je predstavljala šesti pokušaj da se osvoji Everest preko zloglasnog jugozapadnog lica. “Bio je to samo još jedan logičan korak u osvajanju bilo koje planine.”, rekao je Skot i dodao: “Prvo najlakši put, potom teži greben, onda mnogo teži greben i potom idete na lica.” Boningtonov veliki tim prišao je planini u klasičnom stilu opsade, trošeći četiri nedelje kako bi se napravio niz sve viših i viših logora sve dok Haston i Skot nisu bili spremni da načine prvi pokušaj. Tog dana bilo je problema sa Hastonovim aparatom za kiseonik i teškim padinama koje je trebalo preći, ali Skot, koji je počeo da planinari sa svojih 12 godina, nikada nije sumnjao da će uspeti. “Imao sam intuiciju koja me je smirivala. Samo nastavi i nemoj reći ne.”, rekao je Skot.

Nakon 15 časova penjanja stigli su na vrh. Bilo je 18 časova i “ugledali smo najveličanstveniji zalazak Sunca.” Za razliku od mnogih planinara, proveli su čitav sat na vrhu, jedući Kendal Mint Cake, fotografišući se i uživajući u pogledu. “Sećam se da sam ugledao veliku čistinu na Zemljinoj površini i osetio se kao deo nečega mnogo većeg od sebe.”

Skot i Haston su bili prvi Britanci koji su se popeli na Everest. Iako je ekspedicija 1953. bila sastavljena uglavnom od Britanaca, na kraju su Edmund Hilari (Novozelanđanin) i Tenzing Norgej (Šerpas) zapravo stigli do vrha. Kada je došlo vreme da se spuste mrak je počeo da pada. Kada baterijske lampe na glavama nisu proradile, nisu imali izbora do da naprave bivak nekoliko stotina metara ispod vrha. Skot je citirao Cicerona: “Ono što je uvek fasciniralo čoveka je nepoznato’- videti ručni rad prirode po prvi put je veličanstveno.” Nisu imali hranu, ni šator, ni vreće za spavanje, a u tom trenutku ni kiseonika. “

“Pre toga ljudi su mislili da ćete se onesvestiti, ali smo proveli devet sati u snežnoj pećini i prošli bez promrzlina.”, rekao je Skot. Po povratku u Englesku, intervjuisao ga je Robin Dej na Hitrou i nedeljama je bio dovoljno poznat da su ga ljudi zaustavljali na ulici. Priseća se kako je svoju staru “kortinu” odvezao u garažu kod majstora kako bi zameni radio, nedugo nakon povratka. “Čovek je rekao, ‘to je Dag Skot, zar ne? Ne možemo našim herojima sa Everesta naplatiti punu cenu, evo možete imati novi radio upola cene.’” 

Pored nove trase, najvažnija lekcija za Skota bila je da možete da preživite i penjete se na velikim visinama bez “flaširanog” kiseonika. Tri godine kasnije, Rajnhold Mesner (Italijan) i Peter Habeler (Austrijanac) popeli su se na Everest bez kiseonika. To je daleko najvažniji trenutak u istoriji Everesta od 1953. godine.

Stiven Venejbles je prvi Britanac koji se popeo na Everest bez kiseonika. “Kiseonik je veštačko pomagalo,” rekao je, “Ne samo da pomerate ciljeve, već ih stavljate na drugi kraj terena, potpuno menjajući fizičku realnost onoga što pokušavate. To nije pogrešno, ali mene ne zadovoljava.” Venejbles je počeo da se penje sa desetak godina, a u ranim dvadesetim bio je smatran za jednog od najtalentovanijih u novoj generaciji britanskih planinara. U početku se nije mnogo interesovao za Everest, ali kada je bio pozvan 1988. da učestvuje u američkoj ekspediciji, nije mu trebalo mnogo vremena da pristane: “Postoji neka vrsta aure oko Everesta kojoj je teško odupreti se.”, rekao je on.

Do osamdesetih, himalajsko planinarenje se promenilo. Tradicionalne “opsadne” taktike nisu više bile favorizovane. Umesto toga, mali timovi osvajali su ogromne planine “alpskim stilom”. Venejblesov tim od četvoro ljudi nije imao kiseonik i nije imao Šerpase, osim dvojice kuvara u Baznom logoru. Prišli su Everestu putem nove i veoma teške trase na Kangšung licu. Najveći tehnički izazov pojavio se u ranoj fazi penjanja.

Trebalo im je više od mesec dana da dosegnu Južni Kol, vetroviti plato na 7.900 metara visine, koji predstavlja odskočnu dasku za vrh. Nakon preko potrebnog dana odmora, ostali su krenuli do finalnog grebena. “Kada smo otišli tamo 20 ljudi se popelo na Everest bez kiseonika i četvoro se nije vratilo – što je otrežnjavajuća statistika.”

Švajcarski planinar Edvard Vis Dunan je 1952. skovao frazu “zona smrti” kako bi opisao region iznad Južnog Kola, gde je vazdušni pritisak tako nizak da je bukvalno nemoguće disati. “Penjanje na 8.800 metara bez kiseonika je skoro nemoguće, posebno za većinu Evropljana”, rekao je Venejbles. “U mom slučaju konstantno sam mislio kako nisam dovoljno dobar.” Dok su se peli više, Ed Vebster i Rober Anderson su zaostajali i na kraju se zaustavili. Venejbles je nastavio, ali ne zadugo. “Napravio bih korak a onda bih utonuo u mračne misli kako ‘ja to ne mogu’. Potom bih se sabrao. Ono što me je držalo bio je strah od žaljenja. Bilo bi grozno misliti kako nisam dao sve od sebe.”

Konačno, 16 sati i 40 minuta nakon pokreta iz Južnog Kola, stigao je na vrh. “Bilo je razočaravajuće što nismo svi bili tamo, ali je bilo dirljivo dostići do željenog cilja – potpuno besmisleno, ali se tada činilo veoma važno.” Popeti se na planinu, kao što će vam bilo koji planinar reći, je samo pola posla; sići sa nje bezbedno je teži deo.

Poput Daga Skota, Venejbles je stigao do vrha tako kasno da je morao da prespava tu noć. Bilo je to čudno, halucinirajuće iskustvo. “Tokom noći me je posetila grupa ljudi – Erik Šipton, čuveni planinar iz tridesetih, Majk Skot, sin Daga Skota. Oni su mi rekli kako su pokušavali da mi ugreju stopala. Postao sam veoma nestrpljiv dok su se okupljali oko mene, tako da su rekli da moraju da idu da posete neko krdo jaka.”

Sledećeg jutra u ranu zoru Stiven se spustio niz planinu i sreo sa Edom i Robertom, koji su proveli ledenu noć u napuštenom šatoru. Njihovo povlačenje niz Kangšung lice predstavljalo je epsku izdržljivost. Kada su stigli do Baznog logora, cena koju su platili je postala jasna. Stiven je imao ozbiljne promrzline na levom stopalu i morali su da mu amputiraju tri i po prsta. Ed Vebster je izgubio osam vrhova prstiju na rukama i tri prsta na nogama. Rober Anderson je izgubio polovinu palca na nozi. Igrom sudbine, vest o njihovom spuštanju stigla je do Britanije 2. juna 1988. godine, na godišnjicu krunisanja. “Britanija ponovo osvojila Everest”, pljuštale su naslovne stranice londonskih novina. Poput Daga, Stiven je odmah osetio efekte Everesta, imajući nekoliko zakazanih predavanja i veću platu. Konačno, tema poznata većini planinara, njegove najsnažnije uspomene su one o drugarstvu i trajnom prijateljstvu sa drugim planinarima u ekspediciji. “Everest je za mene mesto gde sam imao jednu od najvećih avantura u životu.”, rekao je i dodao: “Nije učinio da prestanem sa planinarenjem, ali sam zaista osećao da ću ukoliko nikada više ne savladam neki težak uspon, moći da se setim da sam uradio nešto zaista zadovoljavajuće.”

Japanska planinarka Junko Tabei je 1975. godine postala prva žena koja se popela na Everest. Bilo je potrebno da prođe još 18 godina da bi prva Britanka osvojila vrh “njihove planine”. Ta čast pripala je Rebeki Stivens. “Zaista nisam osećala nikakav hendikep što sam žensko.”, rekla je ona i dodala: “Dolazim iz ženske porodice i išla sam u žensku školu gde nam je ostavljen utisak da je svet naša školjka, da možemo da radimo šta nam se sviđa.”

Danas, Rebeka Stivens je stručni konsultant, motivacioni govornik i predsednica Himalajske fondacije, dobrotvorne ustanove koju je osnovao Hilari. Međutim 1989. Stivensova je bila mlada novinarka koja je izveštavala o ekspediciji na Everestovom severoistočnom grebenu. 

Stigla je kao planinarka-početnica, a otišla je kao preobraćena: “Na tom putovanju sam otkrila da je to nešto čime želim da se bavim, volja je bila tu.”

Iako su žene bile deo planinarenja od početka, sve do skoro to je bio uglavnom muški sport. Kada je Džon Hant izabrao svoj tim 1953. u njemu nije bila nijedna žena. “Intervjuisala sam ga jednom,” seća se Stivensova, “i rekao je da mu to nikada nije ni padalo na pamet – na najlepši mogući način.”

Do 1993. ona se popela na Mon Blan, Kilimandžaro i Denali na Aljasci, ali Everest je bio mnogo veća obaveza.

Pridružila se timu koji je vodio bivši marinac, Džon Beri, kao jedina žena od 16 članova. Bili su potrebni meseci da se okupe sponzori; ovoga puta nije bilo šanse da izostane s posla, pa je morala da preda svoju najavu. Kada ušla u avion za Katmandu u martu 1993, uzbuđenje se pomešalo sa iscrpljenošću.

Njen tim sledio je trasu iz 1953, prkoseći ledenoj padini Kumbu pre nego što su pošli uz Lotsi lice do Južnog Kola. “Išla sam tri nedelje bez kupanja. Sva ženstvenost vašeg života je ogoljena. Ukoliko se perete, činite to u lavoru sa vodom.” Uprkos odricanju, sve je išlo dobto do dana kada su stigli do vrha. Heri Tejlor, najiskusniji planinar u timu, krenuo je do jugoistočnog grebena, ali je pogoršanje vremenskih uslova primoralo Berija da odloži glavni pokušaj: “Bilo je apsolutno stravično i bila sam jako frustrurana.” Stivensova se nadala poboljšanju vremena, sve dok joj volja nije popustila.

Tejlor je stigao do vrha, penjući se bez kiseonika, ali je oslepeo od snega (fotokeratitis) prilikom spuštanja i Beri mu je pomogao da siđe niz Lotsi lice. Niko od britanskih planinara nije hteo da pokuša ponovo, ali kada su tri Šerpasa rekla da će joj praviti društvo, Stivensova je zategla svoje krampone i pribor sa kiseonikom i popela se uz Lotsi lice. Nešto posle ponoći 17. maja, uputili su se ka vrhu. Jedan Šerpas je morao da se vrati nazad, ali 12 sati kasnije, Stivensova, Kami Čering i Ang Pasang stigli su do vrha. Pet dana kasnije vratila se u Englesku. “Jednostavno nisam videla razliku u tome što sam žensko osim u što je percepcija drugih ljudi bila drugačija, što bi bilo besmisleno odbijati kao činjenicu. Uradila sam to zbog sebe. Nisam to uradila ni zbog čega drugog osim zbog toga što sam želela. Ako sam time dala doprinos ženama, potpuno sam oduševljena, ali to nije bio moj motiv.”

Iste godine kada je Stivensova stigla do vrha, bilo je 129 načinjenih uspona. Deset godina kasnije bilo je 267, a 2007. zapanjujućih 633 planinara i Šerpasa je stiglo do vrha. Everest je ušao u novu eru kojom dominiraju komercijalne ekspedicije.

Kenton Kul, planinski vodič, deo je komercijalne eksplozije već desetak godina. Bio je na Everestu svake godine od 2004. i prvi je Britanac koji se popeo na ovu planinu 10 puta, kao i prvi koji je tvitovao sa vrha. Među njegovim klijentima bili su Ralf Fajns, najstariji Britanac koji se peo na Everest, kao i Bonita Noris, najmlađa Britanka koja je uradila to isto.

Kul je počeo da planinari sa svojih 10 godina i veći deo svojih dvadesetih je proveo tražeći nove trase i planine na Aljasci i Himalajima. Od kada je postao vodič 1996. nije prestao da planinari iz zadovoljstva, ali su sve njegove ekspedicije na Everestu bile komercijalne. “Ako ste moj klijent, potrudiću se da dobijete najbolju uslugu.”, rekao je i dodao: “Za mene to znači korišćenje kiseonika, prelaženje preko terena koji veoma dobro poznajem i korišćenje tima Šerpasa koji takođe odlično poznajem.”

Tipična ekspedicija koristi prilaz Everestu poput britanskog tima iz 1953, a koji lokalni Šerpasi zovu “trasa jaka”. Članovi plaćaju između 30.000 i 60.000 britanskih funti. Skoro svi koriste kiseonik u poslednjoj fazi, a neki dolaze na Everest “pre-aklimatizovani”, spavajući nekoliko nedelja u šatorima sa niskim nivoom kiseonika ili trenirajući u teretani pod istim uslovima.

Dok je u prošlosti samo jedna ekspedicija bila dozvoljena na Everestu svake sezone, danas nema ograničenja. Kao da Everest nije dovoljno opasan, danas postoji nova opasnost: prenatrpanost. U zloglasnoj nesreći iz 1996. petoro ljudi tri vodiča i dva klijenta su poginuli na Everestu u dva dana. Godine 2012. četvoro je poginulo za vikend, kada je Kul bio na planini sa kamermanom Kit Patridžom. “Sa tolikim brojem ljudi koji čeka u redu da pođe Hilarijevim stopama može biti još više pogibija.”

Kul je svestan opasnosti Everest “industrije”, ali odbacuje gomilu senzacionalnih izveštaja u proteklih nekoliko goidna. Daleko od “otpada za đubre na velikoj visini”, Bazni logor je veoma čist. Planinarenje je oduvek imalo komercijalnu stranu i zapravo odnos između uspešno izvršenog penjanja i pogibija je veći nego ikad. “Počeo sam da planinarim zato što sam to voleo, a potom sam postao komercijalni vodič i pronašao svoje mesto na Everestu.”, rekao je i dodao: “I dalje imam neka romantična osećanja kada sam u planinama kao kada sam počinjao.”

Edvard Hilari i mnogi drugi planinari su se bunili protiv komercijalizacije Everesta, ali je teško da će se ikada vratiti na staro. Lokalna ekonomija je zavisna od planinarenja i pešačenja tako da deluje malo verovatno da će nepalske i kineske vlasti ikada ograničiti broj njih. I da li bi uopšte bilo fer ograničiti pristup Everestu? Kul misli da ne bi: “Najlepša stvar kod planinarenja je da bilo ko može da učestvuje, ne postoje obruči koje morate da preskačete. Ne morate da budete na nekom određenom nivou da biste se popeli na bilo koju planinu.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...