Da li će Tajland rešiti tinjajući problem na jugu?

Prethodna reportaža o Tajlandu odnosila se na najpopularnije probleme sa kojima se ova azijska zemlja suočava. Međutim, pored tih, postoji još jedan, ne tako popularan problem koji može razoriti jug ove zemlje. Taj problem tema je ove reportaže, koju ću završiti intervjuom sa jedinim članom kraljevske porodice koji se smatra besprekornim.

Da li će Tajland rešiti tinjajući problem na jugu? Foto: Muhammad Sabri, AFP/Getty Images

Muslimani traže nezavisnost

Premijerka i njena vlada su prezauzeti crveno-žutom borbom. Poput prethodnih vlada, oni veoma retko gledaju južnije od Bangkoka, gde malajsko-tajlandski sukob traje već decenijama, nasilje koje bukti novim intenzitetom od 2004. godine.

Tokom 11 dana koje sam proveo na jugu, samo jedan dan je prošao bez policijskog izveštaja o tome da je neko raznet, spaljen, obezglavljen, upucan ili uboden. Običan narod na severu je takođe nesvestan. Samo kada ubiju nekog mladog budističkog vojnika na jugu, vest dođe do seljaka poput Kulakarn, ali i tada samo na trenutak. Ipak, Taksin je bio taj koji je, oslobađajući vojsku, odigrao ključnu ulogu u rasplamsavanju duge tinjajuće borbe za malajsku nezavisnost.

U selu Ča Ro, na jugu, koje se nalazi nedaleko od sićušnog graničnog prelaza sa Malezijom, spoznao sam da malajski borci dele gorčinu nepravednog tretmana od strane vladajuće elite sa crvenokošuljašima iz Isana. Oni su, ironično, prirodni saveznici.

Razgovarao sam sa Jenom Salemeom, muslimanskom udovicom koja živi sa petoro dece, njihovim partnerima i devetoro unučadi. Može biti sestra Kulakarn. Sedeći na tankoj slamarici u jednosobnoj, prizemnoj kući od ružičaste cigle, Jena je nabrajala godine bezuspešnog napora za pobedu pravde za njenog ubijenog muža i sina koji je jedva izbegao smrt, samo da bi bio zatvoren, saslušan i osuđen. Nabijene građe u 52. godini, Jena je bila obučena u plavi karirani sarong, labavu, bledo zelenu polo majicu i imala je roze maramu na glavi. Dok smo pričali, jedna od njenih unuka spavala je uvijena pored nje.

Grad koji nijedan musliman ne zaboravlja

Ča Ro je naselje od 70 domaćinstava, od kojih su sva osim dva muslimanska. Selo se nalazi nedaleko od grada Tak Bai. Vojnici sa kamuflažom, peške ili na motorima, patroliraju svuda.

Za 1.4 miliona etnički malajskih muslimana, koji čine oko 80% stanovništva tri najjužnije tajlandske provincije, Tak Bai je sinonim za vojni masakr. To je ratni poklič za pobunu koja dominira njihovim životima.

Horor je izbio 25. oktobra 2004. godine. Više od 1.500 malajskih muslimana je protestovalo ispred policijske stanice, bučno zahtevajući oslobađanje nekoliko osumnjičenih saučesnika malajskih pobunjenika. Oko 1.600 policajaca i vojnika okružilo je masu, ubijajući sedam demonstranata, obuzdavajući ostale i vezujući im ruke iza leđa. Onda su nabacali muškarce - licem na dole, poput kučića u četiri pet redova – na prikolicu vojnih kamiona.

Vrišteći u strahu, Jena je videla kako njenog 20-ogodišnjeg sina, Muhameda Maruvasija, tada studenta, bacaju na jednu od gomila.

Vojnici su potom odvezli konvoj od 28 vozila do Ingkajut vojne baze, gde su ljudi ostavljeni. Dvočasovno putovanje (nekim kamionima je bilo potrebno čak pet sati) rezultiralo je smrću 78 naslaganih muškaraca usled gušenja pod vrelim suncem.

Muhamed je kasnije svedočio na sudu, gde je zajedno sa ostalim demonstrantima bio optužen za “uništavanje državne imovine”, da su vozači često pravili duge pauze. Kada su neki muškarci i dečaci zatražili vodu, vojnici su ih udarali kundacima i gazili ih sa crnim kožnim čizmama.

Kako se ogorčenje širilo, tadašnji premijer Taksin uživo je opravdao ubice, obezbedivši tako sebi mesto čudovišta u istoriji juga. Iako crvene majice na severu gledaju na Taksina kao na njihovog oslobodioca, južni Malajci ga optužuju za izazivanje problema u regionu koji je trpeo više od veka pod vlašću Tajlanda.

Bežanje od odgovornosti

Okrutnost je oslobodila žestoku odlučnost u Jeni. Zbog toga što govori tajlandski i malajski, Jena je postala prevodilac i posrednik za njenog sina i 57 drugih demonstranata na suđenju u Pokrajinskom sudu. Slučaj je odbačen 2006. godine.

Posebna posmrtna istraga počela je 2005. godine i vukla se četiri godine. Za to vreme Jena je često putovala na zasedanja pokrajinskih sudova u Sonkli i Patani. Dana 29. maja 2009. godine, Sonkla istraga je presudila da je 78 zatočenika umrlo od gušenja, ali da vojno osoblje nije odgovorno, jer su samo radili ono što im je bila dužnost.

“Bila sam besna.”, rekla mi je Jena. “Nismo mogli da razumemo zašto su tako presudili. Svi smo pomislili da vlada pokušava da izbegne bilo kakvu odgovornost.”

Za Jenu, Tak Bai je samo jedan deo košmara. Dana 10. oktobra 2007, njen muž, Majuš Malong je parkirao svoj skuter ispred radnje kada ga je neko zasuo mitraljeskom vatrom iz kamioneta. Očevici su prijavili policiji registarske table zelenog micubiši protona.

“Policija mi je govorila da nemaju nikakve tragove.”, rekla je Jena. “Ali to se dogodilo u sred bela dana. Tako da sam odustala.”

Pobunjenici se takođe bore “za pravdu”, rekla mi je. “Ali iako se slažem sa njihovom idejom i želim isto što i oni, ne slažem se sa njihovom upotrebom nasilja.”

Muslimanski pobunjenici brane brutalne taktike

Jedne noći bez mesečine, sa monsunom koji je bučno lupao o prozore iza teških, čvrsto nacrtanih braon zavesa, svetla su se iznenada isključila, bacajući moju hotelsku sobu u gusti, vlažan mrak.

Više nisam mogao da vidim četiri muslimanska pobunjenika koje sam intervjuisao, dve žene i dva muškarca. Ispričao sam im o Abdu-Aju Durabiju, 48-ogodišnjem ocu i mužu, policijskom naredniku i muslimanu, koga sam skoro upoznao. Dok se vraćao kući, svojoj ženi, bio je upucan kroz levi pazuh od strane motocikliste, takođe muslimana. Sada je paraplegičar.

Šta to, pitao sam, motiviše pobunjenike na takvu brutalnost?

“Ovo je bitka između vlasti i naroda.”, odgovorila je jedna od žena na malajskom. “Borimo se za našu nezavisnost. Mi ne znamo da li je vaš policajac musliman. Kada nosi uniformu, on je vlast i spreman je da vodi rat protiv nas.”

Rekla mi je da se zove Valija, ubeđujući me da joj to nije pravo ime, i da ima 28 godina. Njen muž je ubijen dva meseca ranije u razmeni vatre sa vojnicima. Umro je kao šahid, mučenik, sa 38 godina, rekla mi je smirenim šaputajućim glasom.

Svetla su se ponovo upalila. Valija je nosila roze haljinu koja ju je prekrivala od vrata do stopala, belu maramu koja joj je prekrivala kosu i veći deo lica i bele pamučne rukavice.

Sa njene leve strane, prekrštenih nogu, bio je smešten crnomanjsti čovek sa prosedom bradom, sa heklanom belom kapom. Rekao je da se zove Abu Umar i da ima 50 godina. “Borim se već 30 godina.”, rekao je Abu Umar glasom pušača. “Od ’80-ih naš rad je prešao na politiku i diplomatiju. Takođe imamo aktivne naoružane grupacije”, rekao je, jer se drugoj strani ne može verovati.

Krajsak Čunhavan je na drugoj strani. On je veoma bogat, veoma moćan zemljoposednik i poslanik rojalističke Demokratske partije, čiji je otac jednom bio premijer.

Krajsak, međutim, ima simpatije prema južnim muslimanima. On otvoreno priznaje da njegova partija nije učinila ništa da reši probleme pobunjenika: nema pravde za muslimane pred sudovima, manjak ekonomskih prilika, odbijanje da se dozvoli malajski jezik u regionalnim vladama i školama, odbijanje da se više muslimana zaposli u birokratiji i policiji. “Tajlandska država još uvek gaji svoju varvarsku stranu, kao sve oružane države”, rekao je on.

Brutalan obračun

Taj varvarizam je prikazan kada sam gledao kako trupe guše studentske proteste na prestižnom Tamasat Univerzitetu u Bangkoku, 6. oktobra 1976. Oni su protestovali zbog kraljeve dobrodošlice tajlandskom vojnom diktatoru koji je bio prognan tri godine ranije. Vojnici su pucali na licu mesta u gomilu uplašenih studenata, potom su svukli preživele, muškarce i žene, do pojaca i naterali ih da puze na stomacima do kamiona koji su ih čekali. Prema zvaničnim podacima, 46 studenata je ubijeno. Mislio sam da je cifra niska. Mnogo više je prebijenih i osakaćenih.

Kao što Pol Hendli tvrdi u svojoj neovlašćenoj biografiji “Kralj koji se nikada ne smeje”, kralj Pumipun –onda sa 48 godina, u punoj snazi i na vrhuncu svoje slave – je tiho podržao akciju, čime je otvoren put za vojni udar koji je prethodio ekstremno desničarskoj vladi.

Tamasat masakt je zauvek obeležio jednu generaciju Tajlanđana. Idealistički levičarski studenti su pobegli u planine Isana kako bi se pridružili Tajlandskoj komunističkoj partiji. Oni utiču i uticali su na seljake među kojima su našli utočište.

Teško da je slučajnost da se 30 godina kasnije u gomili koja se bori sa vojskom na ulicama Bangkoka nalaze sredovečni ljudi u crvenim majicama.

Tajlandski anđeo

U decembru 2011, kraljeva kćerka, princeza Sirindorn, odobrila mi je intervju sa njom u srcu ogromnog kraljevskog kompleksa u Bangkoku. Princeza mi je rekla da joj je otac “slab, tako da moramo oprezno sa njim”.

Sirindorn je izgledala kao jednostavnost lično: bleda haljina sa niskim potpeticama, kockasto, rumeno lice bez šminke i otvoreno potkresana proseda kosa zakačena iza ušiju. Ona sad ima 58 godina.

Za nju se veruje da je jedini član kraljevske porodice koji je besprekoran. Mnogi je nazivaju “anđelom”. Ukoliko kralj izabere nju umesto princa prestolonaslednika Vadžiralongkorna, ona će postati prvi ženski vladar Tajlanda u istoriji. Siridorn se nije mešala u pitanje nasledstva.

Zašto, pitao sam, u ovoj kasnoj fazi kraljeve visoko cenjene vladavine, toliko običnih Tajlanđana govori protiv njega – nešto što se veoma retko dešavalo ili je bar držano daleko od javnosti?

“Ljudi imaju sve više i više ideja.”, odgovorila je i dodala: “Društveni mediji su omogućili da se ideje šire. Međutim, mislim da ne bi trebalo brinuti mnogo o tome. Buda je učio da ne treba misliti da je veoma bitno ukoliko neko govori loše stvari.”

Bio sam zapanjen kada je princeza Siridorn rekla: “Ne mislim da je moguće naterati ljude da te vole.”

Budućnost Tajlanda može visiti na toj misli.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...