Tamo gde su vladali robovi

Odbegli robovi su u Brazilu formirali hiljade skrivenih zajednica, kilomboa, u samom središtu te zemlje. Danas ove zajednice dobijaju prava nad svojom teritorijom i pomažu da se ona zaštiti.

Tamo gde su vladali robovi Foto: Tajron Tarner

Zamislite – što je, naravno, nemoguće – da letite iznad Zemlje u XVII veku, tokom doba koje se u udžbenicima iz istorije opisuje kao period kolonizacije, kada su Evropljani nagrnuli u Novi svet da zavladaju skoro pa nenaseljenim divljim predelima. Umesto toga, videli biste na desetine miliona starosedelaca koji su već živeli na oba američka kontinenta zajedno sa izuzetno velikim brojem pridošlica – ne evropskih kolonista, nego afričkih robova. Sve do ranog XIX veka u Amerike je pristizalo gotovo četiri puta više Afrikanaca nego Evropljana. Posmatrajući iz vazduha taj prizor, ne biste pretpostavili da će malobrojni Evropljani postati glavni akteri te priče. Pažnju biste pre usredsredili na dve većinske populacije: Afrikance i Indijance.

Imali biste šta i da vidite! Na desetine hiljada afričkih robova je pobeglo od svirepih uslova rada na plantažama i u rudnicima Evropljana i uputilo se ka unutrašnjosti, na teritoriju koju su kontrolisali Indijanci. Širom američkih kontinenata bivši robovi i starosedelački narodi su formirali mešovita naselja poznata kao zajednice marun, po španskoj reči cimarrón koja znači „begunac”.

Kompleksna interakcija između crnaca i crvenokožaca odigravala se uglavnom van vidokruga Evropljana i predstavlja skrivenu dramu koju su istoričari i arheolozi tek nedavno počeli da razotkrivaju. Postojanje tog izgubljenog poglavlja nigde nije očitije nego u Brazilu, gde na svetlost dana izranja na hiljade marun zajednica, koje reafirmišu svoje mešovite kulture i pretenduju na vlasništvo nad teritorijama koje su zauzeli još u doba robovlasništva. Ulozi su visoki: novi zakoni brazilskim marun zajednicama, zvanim kilomboi (reč za „naseobinu” na angolskom jeziku kimbundu), daju ključnu ulogu u određivanju budućnosti velike amazonske šume.

Nad glavama nam krešte tropski papagaji dok nas uzvodno vozi mali motorni čamac ostavljajući za sobom brazdu u kojoj se njišu vodeni zumbuli. Plovilo nas nosi donjim slivom Amazona, od ušća ove veličanstvene reke, duž jedne pritoke, do seoceta Baišo Bužaru. Ovo selo u severnoj državi Para promenilo se iznenađujuće malo od XIX veka, kada su ga osnovali robovi odbegli od svojih portugalskih gospodara. Sastavljeno skoro samo od škole i zgrade mesne zajednice, okruženih prozračnim drvenim kućama, ovo selo nema struju, ni tekuću vodu, niti medicinsku zaštitu, a do njega se može doći isključivo čamcem. Mnogo ruku vuče čamac dok se on približava glavnom doku. Dočekuje nas skoro stotinu ljudi koji su izašli u susret gostujućem medicinskom timu, koji čine lekar, zubar, medicinska sestra, još jedna specijalno obučena medicinska sestra, te kozmetičar i frizer. „Da li je istina da u drugim zemljama žene uz papatest ne dobijaju tretman lica i frizuru?” pita naš krmar. „Brazil je jedna civilizovana zemlja!”

Tokom vekova ropstva u Brazil je dovedeno oko pet miliona afričkih zarobljenika. Gotovo čim bi počeli da rade, robovi bi izmicali kontroli svojih gospodara, stvarajući u unutrašnjosti zemlje izbegličke zajednice. Zaštićena lavirintima reka i neprohodnih šuma, ova ilegalna naselja su opstajala decenijama, pa i vekovima.

Brazil je ropstvo ukinuo 1888. godine, kao poslednja zemlja zapadne hemisfere koja je to učinila. Ali, ukidanje ropstva nije značilo i ukidanje diskriminacije. Ušuškani u zabitima, stanovnici brazilskih maruna, poznati kao kilombolasi, nastavili su da se skrivaju, ostajući van vidokruga zvaničnih vlasti toliko dugo da je do sredine prošlog veka većina političkih stratega smatrala da oni više i ne postoje. Šezdesetih godina prošlog veka vojni vrh Brazila je odlučio da odobri naseljavanje sliva Amazona – tvrdili su da je u tome budućnost cele nacije. Špekulanti su nagrnuli da trguju zemljištem, stvarajući tako klasičan efekat mehura od sapunice. Želeći da se brzo obogate, posekli su ogromne šume i zasadili na mesto njih travu, napravili su rančeve i iščekivali sledećeg kupca. Svako ko bi se našao na takvom imanju smatran je za bespravnog naseljenika i bio bi isteran, često i pod pretnjom oružjem. Zbrisano je nebrojeno mnogo kilomboa. Ali, mnogi su uspeli da opstanu, među njima i Baišo Bužaru.

U gomili koja čeka u Baišo Bužaruu je i Betina dos Santos, majka našeg krmara, rođena pre sedamdesetak godina u jednoj kući 45 minuta uzvodno. U to vreme nije bilo škola. Nije bilo ni pravne zaštite kada su generali rasparčali Baišo Bužaru na rančeve koje su prodali investitorima sa političkim vezama. Naoružani ljudi su posekli marunske šume i počeli da uzgajaju stoku na iskrčenom zemljištu. Dos Santosova kaže da je lokalna crkva organizovala proteste, u čemu je i ona pomogla. „Ali, nismo mogli da ih zaustavimo – imali su previše pušaka.”

Osamdesetih godina prošlog veka geolozi su u susednom rukavcu, koji su takođe nastanjivali kilombolasi, otkrili dragoceni boksit (rudu aluminijuma) i kaolin (čistu glinu koja se koristi za oblaganje papira). Još jednom država je bezbrižno razdelila njihovu zemlju, dajući je u zakup rudarskim kompanijama. „Opet smo morali da im stavimo do znanja da postojimo”, kaže ona. Ovog puta su bili uspešni. U martu 2008. godine Baišo Bužaru i obližnja mesta su dobila vlasnišvo nad svojom zemljom.

Po standardima Sjedinjenih Država, dnevna soba Dos Santosove je praznjikava: stočić sa porodičnim fotografijama, uz zid polica sa knjigama. Pa ipak, ovu ženu, koja je odrasla bez ikakve zdravstvene zaštite, sada svakih nekoliko meseci posećuje čamac pun medicinskog osoblja, kozmetičar i firizer. Dos Santosova nije mogla da pohađa školu i rizikovala je život protestujući protiv seče šume. Njena kćerka je sada na doktorskim studijama, a njen sin radi za udruženje poljoprivrednika. Smešeći se ponosno sa fotografija, oni su živi dokaz toga da su kilombolasi izašli iz ilegale.

Trgovina robljem preko Atlantika je bila ogroman poduhvat, čiji su pipci sezali do svake tačke na oba američka kontinenta, od Bostona do Buenos Ajresa. Ali, u samom njenom središtu je bila jedna portugalska kolonija, Brazil. U Brazil je stizalo dvanaest puta više Afrikanaca nego u britansku Severnu Ameriku, a većina je bila namenjena za rad u rudnicima zlata i na plantažama šećerne trske. Bio je to okrutan rad koji je, u roku od pet godina, ubijao trećinu, čak i polovinu njih. Žetva šećerne trske je zahtevala sečenje tvrdih, lepljivih stabljika po suncu koje prži; prerada šećera je podrazumevala iskuvavanje soka u parnim kotlovima. Ne čudi što su robovi ubrzo počeli da beže, stvarajući najčuveniji kilombo od svih – Palmares, koji se na svom vrhuncu, sredinom XVII veka, prostirao na preko 25.000 kvadratnih kilometara u severnim priobalnim planinama.

Priča kaže da je osnivač ove marunske zemlje bila Akvaltune, angolska princeza i vojskovođa, zarobljena u Kongoanskom ratu oko 1605. godine. Ubrzo po dolasku u Brazil, trudna Akvaltune je sa nekoliko svojih ratnika pobegla u Sera da Bariga, venac vulkanskih, vrletnih bazaltnih planina koje, poput niza kula osmatračnica, dominiraju priobalnom ravnicom. Na jednom visokom grebenu se nalazilo jezerce zaklonjeno drvećem, a oko njega je živela jedna domorodačka zajednica. Tu je, prema legendi, Akvaltune sagradila Palmares.

Danas je Palmares nacionalni park u državi Alagoas, do kog se može doći samo džombastim, blatnjavim, neobeleženim putem, koji će lako iščupati karter iz vašeg automobila. Na ploči pored tog jezerceta na visokom grebenu ispisana je priča o Akvaltune, koja intrigira istoričare, jer niko ne zna u kojoj meri je ona istinita. Ono što istraživači znaju jeste da je desetak sela ovog kilomboa postalo raj za čak 30.000 Afrikanaca i Indijanaca, kao i za nekolicinu odmetnika evropskog porekla. Ovaj kilombo je imao otprilike isti broj stanovnika kao cela britanska Severna Amerika. Od tridesetih godina XVII veka, Palmaresom je, iz palate ispunjene bogatim ukrasima, raskošnim proslavama i servilnim udvoricama, vladao Akvaltunein sin, Ganga Zumba.

Njegovi podanici su kovali na afrički način, izrađujući metalne plugove i kose, koje su onda upotrebljavali na indijanski način kombinovanim poljima kukuruza, pirinča i manioka, kao i ratarskim plantažama palmi i hlebnog drveta. Naselja su bila okružena zaštitnim koljem, rovovima ispunjenim smrtonosnim kočevima i stazama prekrivenim zamkama. Ako bi napadači udarili na neko od isturenih sela, njegovi stanovnici bi se popeli na uzvišenja, gde su im plodno tlo i arteška voda omogućavali da prežive svaku opsadu. 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u septembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.