Opasnost i želja na Okrutnoj planini: Uspon na K2

Tokom većeg dela jula i prve polovine avgusta šestoro članova međunarodne ekspedicije K2 Severni stub 2011. cimalo se gore-dole u pokušaju da osvoje retko osvajani Severni greben drugog najvišeg vrha na svetu. Oni su jedini koji kreću sa nepristupačne kineske strane K2, džinovskog vrha planinskog venca Karakorum, visokog 8.611 metara, na kinesko-pakistanskoj granici. A pritom ne koriste ni boce sa kiseonikom ni lokalne nosače naviknute na veliku nadmorsku visinu.

Strast za penjanjem

K2 ima jedinstveno mesto u visinskom alpinizmu. Mada je za 239 metara niži od Mont Everesta, već odavno je poznat kao planinarski vrh. Njegova oštra trouglasta silueta koja nadvisuje okolni teren ne samo što predstavlja arhetipski lik planine, već je K2 i u praksi mnogo teži i opasniji za penjanje. Poređenja radi, Everest je do kraja 2010. godine osvajan čak 5.104 puta, a K2 svega 302 puta. U proseku je po jedan alpinista poginuo na svakih četvoro koji su uspeli da se popnu na K2. Posle prvih pokušaja britanskih i italijanskih alpinističkih timova početkom 1900. godine, pokušavale su i američke ekipe 1938, 1939. i 1953. Čarls Hjuston i Robert Bejts su svojoj knjizi o ekspediciji iz 1953. godine dali naslov "K2: Okrutna planina". Vremenom je stvorena fama da K2 ima neku ličnu antipatiju prema planinarima, te da ih namerno dočekuje sa lošim vremenom. Vrh je najzad 1954. godine osvojila velika italijanska ekspedicija, čija su se dva člana popela sada standardnom stazom sa pakistanske strane planine.

A kada je reč o Gerlindi Kaltenbruner, ovaj planinarski vrh je na nju ostavio neizbrisiv utisak kad ga je prvi put ugledala sa obližnjeg Širokog vrha 1994. godine, tad je imala 23 godine. „Fascinirao me njegov oblik”, kaže ona, „ali nisam smela ni da zamislim da se ikada popnem na njega.”

Gerlinde je rođena kao peto od šestoro dece u katoličkoj porodici u Špitalu na Pirnu, planinskom selu od 2.200 duša u centralnoj Austriji. Njen otac Manfred radio je u lokalnom kamenolomu, a majka Rozamarija je bila kuvarica u omladinskom domu. Gerlinde se divila svojoj 10 godina starijoj sestri Brižit. Obožavala je sport: plivanje, biciklizam, skijanje. U kući nije bilo mnogo novca, pa je Gerlinde prvi put otišla u bioskop tek sa 17 godina.
Upisala se u sportsku školu sa skijaškom obukom, gde je shvatila da je dobra skijašica, ali da ipak ne pripada šampionskoj klasi. Još više se razočarala kad je videla da joj njene tobožnje najbolje drugarice zavide kad god pobedi u trci. Zbog tih ranih školskih suparništava omrznula je svaku vrstu nadmetanja i nerado je videla sebe kao takmičarku koja čezne za tim da ima više rekorda od ostalih alpinistkinja.

Ali, njena strast ka planinarenju nije nastala u školi već u crkvi. U zemlji u kojoj svaka veća planina ima krst na vrhu nije izazivalo čuđenje to što je Erik Tišler, lokalni katolički sveštenik, ispod mantije nosio planinarske pumparice i što je, kad god je vreme lepo, skraćivao svoju nedeljnu propoved i požurivao svoje „stado” u planinu. Gerlinde mu je pomagala pri službi u crkvi, a na misu je dolazila sa gojzericama u rancu. Otac Tišler ju je prvi put poveo na pešačenje kad je imala 7 godina, a svoj prvi uspon pomoću konopca, na vrh Šturchan, izvela je već sa 13 godina.

Posle razvoda roditelja 1985. godine njeni odnosi sa majkom su postali zategnuti. Sa 14 godina je otišla od kuće i preselila se kod sestre Brižit. Po uzoru na sestru i sama je postala bolničarka. Sa 20 godina zaposlila se u bolnici u Rotenmanu, gradiću koji je oko 24 kilometra udaljen od Špitala na Pirnu. Bila je srećna, blizu porodice, a samostalna. Vikendom bi skoknula na lokalne Alpe da planinari. Želja za avanturom, po kojoj se oduvek razlikovala od ostalih u porodici, na kraju ju je dovela do planinskog venca Karakorum 1994. godine. Na Širokom vrhu u Pakistanu je, kada se vreme pogoršalo, najpre odustala od uspona, ali se zatim predomislila i uspela da se popne do prednjeg vrha, koji je za svega dvadesetak metara niži od glavnog vrha, visokog 8.051 metar, na zadnjem kraju dugačkog planinskog grebena. (Vratila se da ga osvoji 2007. godine). Bila je ushićena, ali istovremeno i zblanuta jer je videla telo jednog poginulog planinara. „Nemoguće je da su sreća, radost i smrt toliko blisko povezani”, zapisala je u svoj dnevnik.

Po povratku kući Gerlinde je štedela novac i spajala godišnje odmore zbog planinarskih ekspedicija u Pakistan, Kinu, Nepal i Peru. Posle prve ekspedicije otac joj je rekao: „Dobro, jednom je dosta. Ne moraš više da ideš”, a posle druge: „Bila si dva puta. Nemoj više.”

„On je želeo da se udam i imam porodicu”, priseća se Gerlinde. Ali, ona je još kao mlada devojka znala da gajenje dece nije za nju. Pokazivala je ocu fotografije i pokušavala da mu objasni priliv energije i sreću koju doživljava u planinama. Bilo je rizika, naravno, ali kao bolničarka je naučila da je i smrt sastavni deo života. Dovoljan je bio samo primer njene sestre Brižit, koja je već bila sahranila tri muža. Nesreće mogu da se dese bilo gde, bilo kada.

Gerlinde se 1998. godine popela na Čo Oju, u blizini nepalsko-kineske granice, njen prvi pravi vrh od 8.000 metara. Četiri godine kasnije, 2002. godine, popela se na svoj treći vrh od 8.000 metara, Manaslu u Nepalu, visok 8.163 metra. U baznom logoru upoznala je Ralfa Đumovica, koji je tada imao 40 godina i bio na vrhuncu svoje slave jer je bio glavna zvezda direktnog televizijskog prenosa uspona uz severnu stranu Ajgera u švajcarskim Alpima, koji su posmatrali milioni gledalaca. Postali su nerazdvojni kao par labudova i zajedno su krčili stazu.

Više od 20 godina žene su zadirale u muški domen visinskog alpinizma, ali se na njih i dalje često gledalo sa omalovažavanjem. Tokom 2003. godine, još uvek aklimatizovana posle neuspelog pokušaja uspona na Kančen-jungu, Gerlinde je odletela za Pakistan da proba da osvoji 8.126 metara visoki Nanga Parbat sa strane Dijamira. Iznad Logora II zatekla se u koloni od 6 muškaraca iz Kazahstana i jednog iz Španije. Vođa ekspedicije uopšte nije ni spomenuo njeno prisustvo kada je radiom javio da sedmorica alpinista idu ka Logoru III. A kada se probila na čelo kolone jer je na nju došao red da krči stazu, gurnuli su je u stranu. Da li je to bio pogrešno shvaćen kavaljerski gest ili arogantno potcenjivanje njenih sposobnosti? Nije bila sigurna, ali se učtivo vratila na začelje kolone. Ali, kada se kasnije ponovo probila na čelo i kada je jedan od muškaraca pokušao da je odgura, prekipelo joj je. Otrgla se napred i počela da krči stazu poput buldožera, bez prestanka. Tako je prokrčila čitav put do Logora III. Posramljeni alpinisti u koloni iza nje dali su joj nadimak "Pepeljuga buldožer" jer je radila poput mašine za čišćenje snega.

Bila je prva Austrijanka koja je osvojila Nanga Parbat, vrh poznat po prvom usponu legendarnog austrijskog alpiniste Hermana Bula 1953. godine. Njen uspeh na 50-godišnjicu Bulovog smelog poduhvata privukao je pažnju alpinističkih časopisa i dao joj podstrek da svoju strast pretvori u profesiju. U sledeće dve godine u svoju biografiju je pridodala i vrhove Anapurna I, Gašerbrum I, Gašerbrum II i Šišabangma Feng. Tada je osvojila 8 od 14 najviših vrhova. Nemački časopis „Der Špigel” nazvao ju je u januaru 2006. godine „kraljicom zone smrti”. Imidž ohole vladarke nad životom i smrću nema nikakve veze sa stvarnim karakterom ove senzibilne, nesebične žene (u baznom logoru na K2 pokušala je naočarima za sunce da pomogne ovci zaslepljenoj snegom), ali je povećao prodaju karata za njena predavanja, privukao sponzore i osigurao joj karijeru profesionalnog planinara.

Tog proleća 2006. godine kada je i odustala od osvajanja Ljotsea, Ralf ju je čekao u njihovom logoru na 7.250 metara. Bila je neobično topla noć. Dok su ležali u svojim vrećama izvan šatora, pod zvezdama, sa slojem oblaka ispod njih i munjama koje su u daljini sevale i obasjavale vrh Everesta, Ralf je zaprosio Gerlinde.

"To nisu bila tipična prva tri meseca braka", kaže Gerlinde. Mladenci su proveli leto pokušavajući da osvoje razne vrhove, zajedno i zasebno. U maju 2007. godine, dok je Ralf predvodio ekspediciju na Manaslu, Gerlinde se spremala da osvoji 8.167 metara visoki Daulagiri I. Ona je pažljivo smestila svoj šator levo od područja gde je lavina slomila vrat čuvene francuske planinarke Šantal Modi 1998. godine. Nedaleko odatle bili su šatori trojice španskih alpinista, koji su pozvali Gerlinde na kafu. U 9 sati ujutru 13. maja, čekajući da vetar popusti pa da krene ka Logoru III, Gerlinde je ležala u svom šatoru potpuno obučena samo bez obuće. Odjednom se začula tutnjava i ogromna gomila snega sručila se na logor, kotrljajući njen šator trideset metara niz padinu sve do same ivice provalije.

"Nisam znala da li sam okrenuta naglavačke ili nisam", kaže ona. "Noge su mi bile potpuno blokirane u snegu, ali ruke sam mogla malo da pokrećem. Pokušavala sam da dohvatim nožić koji sam uvek nosila sa sobom. Bojala sam se da će me sneg ugušiti. Uspela sam da probijem nožem zid šatora. Iznad njega je bilo tridesetak centimetara rastresitog snega i ja sam ga probila rukom. Posle nekih sat vremena uspela sam da se izvučem iz šatora. Nisam imala ni obuću ni naočare za sunce."

Pogledala je prema šatorima španskih kolega. Jedan šator je bio netaknut, dok je onaj drugi sa dvojicom alpinista nestao. Počela je mahnito da kopa. Našla ga je posle sat vremena, na skoro dva metra dubine. U njemu su bili Santijago Sagaste i Rikardo Valensija, mrtvi. U njoj je nestala svaka druga želja osim da siđe sa Daulagirija. Kasnije se poverila Ralfu. Zašto nije primetila da je vreme odjednom postalo zlosutno toplo? Zašto se oglušila o upozorenje kad se njena tirkizna narukvica, koja joj je bila amajlija, slomila prethodnog dana?

Iako je za dlaku izbegla smrt, iduće godine se vratila na Daulagiri i osvojila ga.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.