Bez autopsije

Četiri decenije od epidemije velikih bognja...

Bez autopsije Foto: Shutterstock

Bilo je već jedanaest sati uveče, kada su tog prohladnog četvrtka, 9. marta 1972. godine, retki prolaznici primetili čudnu grupu ljudi koja se kretala beogradskom Ulicom generala Ždanova (današnjom Resavskom). Ogrnuti teget pelerinama prenosili su na nosilima teško obolelog čoveka sa Dermatovenerološke klinike na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike. Dežurni lekar, bolničarka i šest lakših bolesnika nisu ni slutili da su te večeri bili u direktnom kontaktu sa obolelim od velikih boginja (variole), opake zarazne bolesti koja se na ovim prostorima nije javila od 1930. godine i za koju se smatralo da je iskorenjena. Oboleli je sutradan u 21.15 umro od penicilinske alergije, kako je zvanično saopšteno. Leš je u toku noći prenet u kapelu, a u subotu 11. marta rodbina ga je, odbivši traženu obdukciju, transportovala u Novi Pazar da ga sahrani. Ali, virus je ostao u milionskom Beogradu, kao i u Čačku, Novom Pazaru i Đakovici, i u još nekoliko manjih mesta u kojima je oboleli boravio.

U utorak 15. februara 1972. godine, posle hadžiluka u Meki, tridesetpetogodišnji kosovski Albanac Ibrahim Hoti vratio se u svoje selo Damjane kod Orahovca. U grupi od 24 hodočasnika, boravio je i pet dana u Iraku, gde je u centralnom delu te zemlje posetio sveta mesta derviša (Karbala, Nadžaf, Bagdad) i pored upozorenja da je u to vreme, na tom području, bilo slučajeva velikih boginja. Ibrahima je kod kuće dočekala rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Iduće jutro osećao se slabo i umorno, ali je to pripisao višednevnom putovanju autobusom. Dobio je groznicu i osip, ali se ubrzo oporavio, verovatno zato što se dva meseca ranije (20. decembra 1971. godine), pre kretanja na „uzvišeno putovanje”, vakcinisao (kasnije će se ispostaviti neuspešno, pa je mogao prenositi virus, dok je on dobio samo blagi oblik variole – alastrim, koji je ostao neprepoznat). Što u svom selu, što u susednom Ratkovcu, kao i u obližnjoj Đakovici, Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je, vreme će pokazati, 12 direktno inficirao; troje je dobilo lakši oblik bolesti, osmoro je u periodu od 9. do 13. marta hospitalizovano u Đakovici i Prizrenu, dok je jedna žena primljena u bolnicu tek 29. marta, s tim što je prethodno inficirala 16 lica.

Istog dana kada je Hoti bio u Đakovici, u taj grad je radi upisa u Višu pedagošku školu prispeo Latif Mumdžić, dvadesetdevetogodišnji učitelj iz sela Dobri Dub kod Tutina. Na koji način su ova dva čoveka bila u kontaktu ostalo je nepoznato, ali se zna da se Mumdžić po povratku kući 2. marta osećao loše, pa je sutradan u novopazarskom Domu zdravlja zatražio pomoć. Zbog febrilnog stanja i „zapaljenja ždrela” bolesniku je dat penicilin, koji je primao i naredna tri dana, da bi ga posle izbijanja makulopapuloznog osipa po čitavom telu, kao teži slučaj „medikamentoznog egzantema” (osipa), uputili na kožno odeljenje Opšte bolnice u Čačku. U pratnji svog brata Nedžiba, Latif zorom 8. marta odlazi autobusom za Čačak i biva primljen u bolnicu, ali ga zbog pogoršanja opšteg stanja već sutradan ujutro transportuju sanitetskim kolima za Beograd (zajedno sa trudnicom Snežanom Čvorović koju je pratio suprug i koja će istog dana u glavnom gradu roditi dvojke).

Oboleli učitelj primljen je kao hitan slučaj na kliniku u Višegradskoj 26, 9. marta u 11 sati. Smešten je u sobu broj 18 na drugom spratu, u kojoj je već ležalo pet bolesnika. Tog dana održavale su se vežbe sa studentima četvrte godine medicine, pa im je bolesnik pokazan kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alegrije”. Tokom popodneva njegovo stanje se pogoršalo, jer je nastalo krvarenje iz creva, pa je dežurni lekar dr Žarko Đurović, specijalista dermatovenerolog, uz pomoć medicinske sestre Marije Malhoč, oko 10 uveče organizovao bolesnikov transport na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.

Te noći dežurni lekar u Prvoj hirurškoj klinici bio je dr Jugoslav Pantić, danas čili osamdesetogodišnjak: „Posle pregleda u prijemnoj ambulanti, zaključio sam da je reč o masivnom gastrointestinalnom krvarenju, zbog čega sam bolesnika smestio u sobu za intezivnu terapiju i reanimaciju (šok-sobu) na drugom spratu, gde je već ležalo 11 bolesnika. Latif je noć proveo relativno mirno. Izjutra nam je rekao da mu je tog dana rođendan, a pri redovnoj jutarnjoj viziti odavao je utisak osrednje teškog bolesnika. U toku dana lekarski tim zaključuje da nije reč o hirurškom oboljenju, ali ostaje bez odluke da li da bude preveden na Internu kliniku ili da bude vraćen na Dermatovenerološku kliniku na dalje lečenje. Ali, njegovo stanje se od tog trenutka naglo pogoršava: arterijski pritisak pada, puls se ubrzava, temperatura raste na 380C, a potkožna krvarenja se uvećavaju. U smiraj dana kontakt sa bolesnikom smo sve teže uspostavljali, nastupila je koma, a zatim i smrt u 21.15.” Dijagnoza je glasila: „Stanje nakon alergijske reakcije na penicilin, crna stolica, malokrvnost posle velikog iskrvarenja zbog obilnog krvarenja iz creva.” Na variolu niko nije sumnjao.

Kako se prava dijagnoza Latifove smrti još nije znala, lica sa kojima je Ibarahim Hoti posle povartka sa hadžiluka bio u kontaktu i dalje su se slobodno kretala. Prva sumnja o pojavi velikih boginja javila se 13. marta u Prizrenu, gde je nekoliko dana ranije na Odeljenje za zarazne bolesti tamošnje bolnice, po uputu lekara opšte prakse, sa dijagnozom trbušnog tifusa primljeno žensko dete iz sela Ratkovca. Prvi koji je posumnjao da nije reč o tifusu već o varioli bio je infektolog dr Dželal Džiba, koji je, shvatajući težinu situacije, odmah na konsultacije pozvao kolege iz Prištine dr S. Zonjića, dr K. Tmušića i dr S. Baljoševića. Oni sutradan pre podne stižu u Prizren i nakon zajedničkog pregleda male Sadete i dva pacijenta, koji su sa istim simptomima u međuvremenu zatražili lekarsku pomoć, u 14 časova obaveštavaju savezne zdravstvene vlasti u Beogradu o svojoj sumnji na variolu. Narednog dana, nakon analize poslatog uzorka pustula (mehurića na koži ispunjenog gnojem), stručnjaci  beogradskog Instituta za virusologiju, vakcine i serume na Torlaku potvrđuju kliničku dijagnozu lekara sa Kosova.

Iz straha od epidemije, vakcinacija stanovništva ugroženog područja (prizrenska, orahovačka i đakovička opština) započela je 16. marta, a istog dana je iz Beograda upućena u pokrajinu, kao stručna pomoć tamošnjim lekarima, grupa epidemiologa i infektologa (u grupi su bili i prof. dr Miomir Kecmanović i doc. dr Vojislav Šuvaković, lekari koji su boraveći u Indiji stekli iskustvo u borbi sa variolom). Dva dana kasnije započeta je vakcinacija zdravstvenih radnika i radnika u javnim službama u Beogradu.

Dr Vlastimir Ilić, tadašnji direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru kaže: „U ponedeljak 20. marta pre podne obavestio sam Republičku sanitarnu inspekciju u Beogradu da na internom odeljenju novopazarske bolnice leži pacijent Nedžib Mumdžić, star trideset četiri godine, za koga se sumnja da je zaražen virusom velikih boginja. Sumnja je uvećana činjenicom da je pacijent rođeni brat Latifa Mumdžića koji je dve nedelje ranije preminuo u Beogradu sa identičnim tokom oboljenja.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.