Planeta se zagreva - nivo mora raste: Šta ćemo da štitimo, a šta da prepustimo vodi?

Kako se planeta zagreva, nivo mora raste. I plavi obale. Šta ćemo da štitimo? Šta da prepustimo vodi?

HOĆE LI IH NJUJORK ISKORISTITI nakon što Blumberg napusti svoju kancelariju krajem ove godine? I može li jedna oluja da promeni ne samo politiku jednog grada već i cele države? To se dešavalo ranije. Holandija se pre 60 godina suočila sa razornom olujom i to je promenilo tu zemlju.

Ta oluja je dotutnjala iz Severnog mora u noći 31. januara 1953. godine. Ria Geluk je tada imala šest godina i živela je gde i danas, na ostrvu Šouven Duiveland u južnoj provinciji Zeland. Seća se da je jedan komšija usred noći zakucao na vrata njihove seoske kuće da im kaže da je nasip popustio. Kasnije tog dana cela porodica se, zajedno sa nekoliko komšija sa kojima su proveli noć, popela na krov gde su, šćućureni u ćebad i teške kapute, pokušavali da se zaštite od vetra i kiše. Baka i deda Gelukove živeli su odmah preko puta, ali voda je u selo prodrla takvom silinom da su ostali zarobljeni u svojoj kući. Poginuli su kada se ona srušila.

"Naša kuća je izdržala", kaže Gelukova. "Sledećeg popodneva podigao se još jedan talas. Moj otac je mogao da vidi šta se dešava oko nas; mogao je da vidi kako kuće nestaju. Kada bi kuća nestala, znali ste da su ljudi u njoj poginuli. Poslepodne je ribarski brod došao da nas spase."

Gelukova je 1997. godine pomogla da se osnuje Vatersnudmuseum ("Muzej poplave") na Schouwen Duiveland. Muzej je smešten u četiri betonska kesona koje su inženjeri koristili da začepe nasipe 1953. godine. U ovoj prirodnoj katastrofi poginulo je ukupno 1.836 ljudi, od kojih skoro polovina u Zelandu, uključujući i jednu bebu rođenu te olujne noći.

Nakon toga Holanđani su pokrenuli ambiciozan program izgradnje nasipa i brana nazvan "Delta Vorks", koji je trajao više od četiri decenije i koštao više od šest milijardi dolara. Jedan od ključnih projekata činila je osam kilometara duga brana Istočni Šeld, ili Ostersheldekering, završena pre 27 godina u svrhu odbrane Zelanda od mora. Gelukova mi je pokazuje prstom dok stojimo na obali na ušću reke Šeld u blizini muzeja, a njeni ogromni piloni jedva su uočljivi na horizontu. Završna komponenta "Delta Vorksa", pokretna brana koja štiti roterdamsku luku i oko milion i po ljudi, završena je 1997. godine.

Poput ostalih primarnih brana u Holandiji i ona je građena da izdrži oluju jačine onih koje se dešavaju jednom u 10.000 godina, što je najstriktniji standard na svetu (SAD koristi standard najjače oluje u 100 godina). Holandska vlada sada razmatra da li da pojača nivo zaštite kako bi ga uskladila sa projekcijama rasta nivoa mora.

Takve mere su pitanje nacionalne bezbednosti za državu čijih se 26 odsto teritorije nalazi ispod nivoa mora. Sa više od 16.000 kilometara nasipa, Holandija je do te mere utvrđena da teško da iko pomišlja na opasnost sa mora, uglavnom zbog toga što je veliki deo tih zaštitnih bedema tako dobro integrisan u pejzaž da je skoro neprimetan.

Tokom jednog žestoko hladnog februarskog poslepodneva provodim nekoliko sati u šetnji po Roterdamu sa Arnaudom Molenarom, menadžerom gradskog Programa za odbranu od klimatskih uticaja, čiji je cilj da Roterdam učini otpornim na nivoe mora koji se očekuju do 2025. godine. Nakon dvadesetak minuta šetnje penjemo se uz strmu ulicu pored muzeja koji je projektovao arhitekta Rem Kolhas. Prisustvo brda u ovom ravnom gradu trebalo bi da mi privuče pažnju, ali sam ipak iznenađen kada mi Molenar saopštava da se penjemo uz nasip. Pokazuje na neke obližnje pešake. "Većina ljudi oko nas takođe ne zna da je ovo nasip", kaže on. Vestzedajk štiti uže gradsko jezgro od reke Meze nekoliko blokova ka jugu, ali široki, prometni bulevar na njegovom vrhu izgleda kao i svaka druga holandska saobraćanjica, sa gomilom biciklista koji se kreću biciklističkim stazama.

Dok šetamo, Molenar mi pokazuje različite neupadljive građevine koje služe za kontrolu poplava: jednu podzemnu garažu projektovanu da primi 10.000 kubnih metara – više od 2,5 miliona galona – kišnice; ulicu oivičenu sa dva nivoa trotoara, od kojih je niži projektovan da sakuplja vodu, ostavljajući viši trotoar suvim. U kasno popodne stižemo u Roterdamski plutajući paviljon, grupu od tri povezane, providne kupole u luci reke Meze. Kupole, visoke otprilike dva sprata, napravljene su od plastike koja je stotinu puta lakša od stakla.

Iznutra nam puca pogled na panoramu Roterdama; nad nama dobuje grad dok niski oblaci hitaju sa Severnog mora. Iako se kupole koriste za sastanke i izložbe, njihova osnovna svrha je da demonstriraju široki potencijal plutajuće urbane arhitekture. Do 2040. godine grad očekuje da će u luci plutati čak 1.200 kuća. "Smatramo da ovakve građevine neće biti važne samo za Roterdam, već za mnoge gradove širom sveta", kaže Bart Rufen, arhitekta koji je projektovao ovaj paviljon. Kuće 2040. godine možda neće biti u obliku kupola; Rufen je taj oblik izabrao zbog njegove strukturalne celovitosti i futurističkog izgleda. "Izgradnja na vodi nije ništo novo, ali razvoj masovnih plutajućih zajednica i to u luci sa plimom i osekom – to je već nešto novo", kaže Molenar. "Umesto da se borimo protiv vode, mi želimo da živimo sa njom."

Tokom posete Holandiji više puta sam čuo jednu pošalicu: "Može biti da je Bog stvorio svet, ali Holandiju su stvorili Holanđani." Ova zemlja otima kopno od mora skoro hiljadu godina – veći deo Zelanda je nastao na taj način. Holanđani još uvek ne paniče zbog rasta nivoa mora.

"Nema nam uzmicanja! Gde da odemo? U Nemačku?" Jan Mulder je prisiljen da viče kako bi nadjačao vetar dok šetamo duž plaže Kajkdojn, a naleti susnežice nas šibaju po licu. Mulder je obalski morfolog u "Deltaresu", privatnoj firmi koja se bavi uređenjem obale. Ovog jutra su me on i Dauve Sikema, projekt menadžer za pokrajinu Južna Holandija, doveli da vidim najnovije dostignuće u prilagodljivoj zaštiti obale. Zove se zandmotor – peščana mašina.

Objašnavaju mi da je morsko dno pri obali prekriveno stotinama metara debelim slojem peska koji su nataložile reke i glečeri u doba kada su se povlačili. Talasi i struje Severnog mora su taj pesak svojevremeno rasporedili duž obale. Ali kako je nakon ledenog doba nivo mora porastao, talasi više ne prodiru dovoljno duboko da podignu pesak, tako da struje sada unaokolo šire manje peska. Umesto toga more ovde vrši eroziju obale.

Uobičajeno rešenje bi bilo da se iskopa pesak u blizini obale i istovari direktno na plaže podložne eroziji, te da se potom iz godine u godinu, kako se pesak spira, taj proces ponavlja. Mulder i njegove kolege pokrajinskoj vladi su predložili da proba sa drugačijom strategijom: jednu ogromnu akcija iskopavanja radi formiranja peščanog poluostrva po kome mi sada hodamo – žala u obliku kuke, površine 185 fudbalskih terena. Ako sve bude teklo po planu, vetar, talasi, plima i oseka narednih 20 godina raznosiće njegov pesak 25 kilometara uz i niz obalu. Zandmotor je ta kombinacija vetra, talasa, plime i oseke.

Ovaj projekat je započet pre samo dve godine, ali izgleda da funcioniše. Mulder mi pokazuje male dine koje su počele da se uzdižu na plaži na čijem je mestu nekada bilo more. „Ona je vrlo fleksibilna”, kaže on. „Ukoliko uočimo rast nivoa mora, možemo da povećamo količinu peska.” Sikema dodaje: "A mnogo je lakše prilagoditi količinu peska nego obnoviti čitav sistem nasipa."

Kasnije mi Mulder priča o spomen-ploči postavljenoj na brani Istočni Šeld u Zelandu: "Na njoj piše: ’Hier gaan over het tij, de maan, de wind, en wij’ – ’Ovde plimom i osekom vladamo Mesec, vetar i mi’." Ova izjava odražava samopouzdanje jedne generacije koja je zdravo za gotovo uzimala da je svet prilično stabilan, što mi više ne možemo. "Moramo da shvatimo da mi ne vladamo ovim svetom", kaže Mulder. "Moramo da mu se prilagodimo."

SA PRETNJAMA KOJE NOSE KLIMATSKE PROMENE i porastom nivoa mora gradovi širom sveta, od Njujorka do Ho Ši Mina, obraćaju se za savet Holandiji. Jedna holandska firma, "Arkadis", pripremila je idejno rešenje za branu od olujnih talasa u tesnacu Verazano koji bi štitio grad Njujork. Ista firma je pomogla i u projektovanju 1,1 milijardu dolara vredne i 3,2 kilometra dugačke brane koja je prošlog leta, kada je naišao uragan Ajzak, zaštitila Nju Orleans od 4 metra visokog olujnog talasa. Niža deveta četvrt, koja je toliko stradala tokom uragana Katrina, ostala je netaknuta.

"Odbrana od Ajzaka bila je velika pobeda za Nju Orleans", priča mi jedne noći tokom večere u Roterdamu Pit Dirke, jedan od izvršnih direktora u "Arkadisu". "Sve brane su bile zatvorene; svi nasipi su izdržali; sve pumpe su radile. Ništa niste čuli o tome? Pa zato što se ništa loše nije dogodilo."

Nju Orleans je možda bezbedan za sledećih nekoliko decenija, ali dugoročne prognoze za njega i druge niže gradove su nevesele. Jedan od najranjivijih je Majami. "Ne mogu da zamislim da će južna Florida imati mnogo stanovnika krajem ovog veka", kaže Hal Vanles, šef katedre za geološke nauke na Univerzitetu u Majamiju. Sedimo u njegovoj kancelariji u suterenu i posmatramo mapu Floride na njegovom kompjuteru. Sa svakim klikom miša prođu godine, okean poraste i poluostrvo se smanji. Slatkovodne i mangrovske močvare nestaju – spirala smrti koja je već počela na južnom vrhu poluostrva. Sa morima 1,2 metra višim nego što su danas – što je velika verovatnoća da će se dogoditi do 2100. godine – dve trećine jugoistočne Floride su poplavljene. Ki ostrva floridskog arhipelaga gotovo su nestala. Majami je ostrvo.

Kada pitam Vanlesa da li bi brane bar kratkoročno mogle da spasu Majami, on na trenutak napušta svoju kancelariju. Vraća se držeći 30 centimetara dugo cilindrično parče krečnjaka. Izgleda kao siva, okamenjena tuba švajcarskog sira. "Probaj ovo da zapušiš", kaže. Podloga na kojoj se nalaze Majami i veći deo Floride sačinjena je od visokoporoznog krečnjaka. Krečnjak se sastoji od ostataka bezbroj morskih stvorenja nataloženih pre više od 65 miliona godina, kada je toplo, plitko more prekrivalo ono što je danas Florida. U budućnosti bi ovaj predeo mogao da izgleda kao u prošlosti.

Brana ne bi imala smisla, kaže Vanles, pošto bi voda jednostavno proticala kroz krečnjak ispod nje. "Nema sumnje da će biti pokušaja nekakvih dramatičnih inženjerskih poduhvata", kaže on.  "Ali krečnjak je toliko porozan da čak ni masivni sistemi pumpi neće moći da zadrže prodor vode.”

Rast nivoa mora već je počeo da ugrožava snabdevanje Floride slatkom vodom. Otprilike četvrtina od 19 miliona stanovnika ove države zavisi od izvora koji se nalaze u ogromnom izdanu Biskejn. Slana voda sada prodire u taj izdan kroz desetine kanala koji su izgrađeni radi drenaže močvare Everglejds. Decenijama je država pokušavala da kontroliše priliv slane vode izgradnjom brana i crpnih stanica na drenažnim kanalima. Kako bi sprečila prodor slane vode, ova „postrojenja za kontrolu saliniteta” u svojoj zaleđini održavaju bedem od slatke vode. Da bi se neutralizovala veća gustina slane vode, slatka voda se u tim kontrolnim postrojenjima obično drži na 60 centimetara višem nivou u odnosu na nadiruće more.

Ali ova kontrolna postrojenja imaju i drugu funciju: tokom čestih kišnih oluja na Floridi njihove kapije moraju da se otvore da bi se nabujala sveža voda ispustila u more. "Imamo tridesetak postrojenja za kontrolu saliniteta na južnoj Floridi", kaže Jajanta Obejsekera, glavni hidrološki ekspert pri Odeljenju za upravljanje vodama južne Floride. "Sada se povremeno dešava da je nivo vode u moru viši nego nivo slatke vode u kanalu." To ubrzava prodor slane vode i sprečava ispuštanje nabujale slatke vode." "Zabrinuti smo da će se ovo stanje, kako nivo mora bude brže rastao, vremenom sve više pogoršavati", kaže Obejsekera.

Upotreba slatke za blokiranje slane vode na kraju će postati nesprovodiva pošto će količina potrebne slatke vode potapati sve veće oblasti iza kontrolnih postrojenja, plaveći zapravo Floridu iznutra. "Uz rast nivoa mora od 50 centimetara 80 odsto postrojenja za kontrolu saliniteta na Floridi više neće biti funcionalno", kaže Vanles. "Ili ćemo morati da potopimo neke opštine kako bi slatku vodu zadržali iznad nivoa mora ili ćemo pak imati prodor slane vode." Kada nivo mora bude porastao za 60 centimetara, kaže on, floridski izdani bi mogli da budu bespovratno zagađeni. Čak i sada, tokom neuobičajeno visokih plima, iz kanalizacionih odvoda u Majami Biču, Fort Loderdejlu i drugim gradovima kulja morska voda, plaveći ulice.

U toj državi izloženoj kako uraganima, tako i nadolazećem moru, ljudi poput Džona van Lira, okeanografa sa Univerziteta u Majamiju, brinu da jednog dana više neće moći da osiguraju – ili prodaju – svoje kuće. "Ukoliko kupci ne mogu da je osiguraju, ne mogu ni da dobiju hipoteku na nju. A ukoliko oni ne mogu da dobiju hipoteku, kuću možete da prodate samo onima koji kupuju za gotovinu", kaže Van Lir. "Meni, zapravo, treba neko ko zatvara oči pred klimatskim promenama i ima mnogo novca."

UKOLIKO DRAMATIČNO NE PROMENIMO KURS u godinama koje dolaze, naše emisije ugljenika će stvoriti svet geografski potpuno drugačiji od onog u kome se razvila naša vrsta. "Ako nastavimo ovim tempom da koristimo fosilna goriva, koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi će do kraja ovog veka dostići 1.000 od milion čestica", kaže Gavin Foster, geohemičar sa Univerziteta u Sautemptonu, u Engleskoj. Takva koncentracija, tvrdi on, nije postojala još od rane epohe eocena, pre 50 miliona godina, kada na našoj planeti uopšte nije bilo leda. Prema podacima Američkog geološkog zavoda, nivo mora na Zemlji bez leda bio bi 66 metara viši nego što je danas. Možda će biti potrebne hiljade godina i koncentracija veća od hiljadu čestica ugljen-dioksida na milion da se stvori takav svet, ali ako sagorimo sva fosilna goriva, na kraju ćemo doći i do toga.

Bez obzira na to koliko smanjimo emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, kaže Foster, mi smo već uzrokovali porast nivoa mora od nekoliko stopa, a možda i nekoliko desetina stopa, dok se planeta polako prilagođava količini ugljenika koji se već nalazi u atmosferi. Jedna nedavna holandska studija predviđa da bi Holandija mogla da sprovede rešenja po podnošljivim troškovima do porasta nivoa mora od pet metara. Siromašnije zemlje će morati dobro da se pomuče da se prilagode i na mnogo niži rast. U različita vremena na različitim mestima inženjerska rešenja više neće biti dovoljna. Tada će početi povlačenje sa obale. Na nekim mestima neće ni biti uzvišenja za povlačenje.

Do kraja veka, ako ne i ranije, veliki broj ljudi na Floridi i u drugim delovima sveta moraće da napusti priobalne oblasti. Neki istraživači se pribojavaju talasa izbeglica usled klimatskih promena. „Od Bahama do Bangladeša i velikog dela Floride svi ćemo morati da se selimo i možda ćemo biti prinuđeni da to činimo u isto vreme", kaže Vanles. "Suočićemo se sa građanskim nemirima, sa ratom. Samo se pitate kako će – i da li će – civilizacija funkcionisati. Koliko su tanke niti koje nas sve spajaju? Ne možemo to da predvidimo. Mislimo da je Majami oduvek bio ovde i da će uvek biti ovde. Kako da naterate ljude da shvate da Majami ili London neće uvek biti tu?"

Kako će Njujork izgledati za 200 godina? Klaus Džejkob, geofizičar sa Univerziteta Kolumbija, predviđa da će centar Menhetna izgledati slično današnjoj Veneciji, da će biti izložen periodičnim poplavama, možda sa kanalima i vodenim žutim taksijima. Većina gradske populacije će se, kaže, načičkati u drugim, višim delovima grada. "Brda će postati skupa, delovi grada na reci jeftini", kaže on. Ali među Njujorčanima, kao i među ljudima širom sveta, još se nije uvrežila ideja da će mora početi da rastu – i to mnogo. Očekuje se da će od više hiljada ljudi u državi Njujork, čije je domove teško oštetio ili uništio udarni talas uragana Sendi, samo njih 10 do 15 odsto prihvatiti ponudu države da otkupi njihove domove po ceni od pre oluje. Ostali planiraju da ih obnove.

Pogledajte galeriju fotografija



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.