Ostrva "na ivici sveta": Istražite surove i veličanstvene Hebride - najzapadniji bedem Škotske

Škotski Hebridi, ostrva surova i veličanstvena, vekovima podučavaju umetnike, naučnike, pesnike i putnike o tome kako treba poštovati divljinu.

Izgleda da postoje neka mesta na kojima čak ni najžilaviji ljudi ne mogu uvek da prebrode sve izazove. Sent Kilda, grupica ostrva i hridi u severnom Atlantiku, 64 km zapadno od Severnog Uista, čitavih 4000 godina bila je naseljena. Mala zajednica nekada je bila zgusnuta oko zaliva Vilidž na Herti, najvećem ostrvu. Ovce su pasle po okolnim strmim padinama. Skromni usevi ječma, ovsa i krompira gajeni su na uzvišicama, gde je tanak sloj zemlje brižljivo obogaćivan dodavanjem morske trave bogate mineralima.

Zimske oluje, koje se nezaustavljivo valjaju hiljadama kilometara preko otvorenog okeana, šibaju ova ostrva skoro nezamislivom žestinom. Zato je 1852. godine 36 ostrvljana – što je bila približno trećina tadašnjih žitelja – odlučilo da napusti Sent Kildu i otisne se na dugo i mukotrpno putovanje do Australije. Mnogi od njih su stradali tokom puta.

Poslednjih 36 stanovnika donelo je 1930. godine konačnu odluku. Uputili su peticiju vladi da ih evakuiše iz njihovih domova. Tako su 29. avgusta žitelji Sent Kilde i većina njihove stoke i živine brodovima prebačeni na škotsko kopno.

Ostrva su 1986. godine proglašena za svetsku baštinu pod okriljem Uneska i sada pripadaju pticama koje preleću i poniru duž strmih litica, dok su ljudi samo povremeni posetioci. Kao mladić, Majkl Robson je prevalio više od 60 kilometara preko otvorene pučine severnog Atlantika, od ostrva Luis do usamljenog ostrva Rona, još jedne napuštene isturene tačke.

Tokom vedrih letnjih noći, dok je ležao na otvorenom, slušao je kliktanje hiljada morskih ptica koje se svake godine gnezde na Roni. Nailazio je na tragove odavno nestalih ljudskih stanovnika, od razvaljenih kamenih koliba koje su služile kao zaklon za hrišćanske isposnike u VIII veku, do pohabanih kamenih žrvnjeva kojima su kasniji žitelji mleli žito. Nijedna od naseobina na Roni nije opstala: surovi uslovi su redom savladavali svaku od osamljenih grupa.

Robson se naposletku, pre 16 godina, nastanio na ostrvu Luis, gde je javnosti učinio dostupnom svoju zbirku iz škotske istorije i predanja – knjige, rukopise i mape. I dalje odaje utisak krepkog, samodovoljnog čoveka iz prirode, plavih očiju koje netremice gledaju i čudesno preciznog pamćenja. Ali više nije mlad. Ruke mu ponekad zadrhte dok uz gestikulaciju pripoveda o Hebridima. Njegova putovanja sada su manje zahtevna, ali ne prestaje da traga za mestima, za neke sumornim, koja su njemu od velikog značaja. "Suština ostrva je nešto što otkriješ tek posle dužeg perioda", kaže na kraju. "Neću imati vremena da sve shvatim."



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...