Institut Vinča: Tihi raspad Titovog reaktora

Do ulaza u kompleks Instituta za nuklearne nauke Vinča vodi dug, krivudav put nizbrdo. Glavna kapija se nаzire tek na dnu kolovoza od betonskih ploča – to je glavni put kojim se iz Beograda stiže u slavni srpski nuklearni institut, jedan od simbola moći nekadašnje socijalističke Jugoslavije.

Institut Vinča: Tihi raspad Titovog reaktora Snimio: Marko Risović

Južno od njega je ljupko podbeogradsko selo Vinča, kao i istoimeni arheološki lokalitet iz mlađeg kamenog doba, koji se tu istražuje već sto godina. Sa druge strane je obala Dunava, koja je ljude neolita privukla da ovde, pre 6.000 godina, osnuju metropolu centralnoevropske kulture. Privlačnost ove obale hipnotisaće i nuklearnog fizičara Pavla Savića kada u tajnosti na istom mestu, nakon Drugog svetskog rata, bude postavljao temelje jugoslovenskog nuklearnog instituta.

Kontrola ulaza nije ni približno stroga kao nekada. Međutim, unutar Instituta još uvek se oseća topografija kasarne, koja predstavlja zaostavštinu opskurne vojne prošlosti ove ustanove. Kompleks je premrežen ispucalim asfaltnim putevima koji povezuju jednospratne paviljone obrasle u rastinje.

Tu i tamo iza stabala i saobraćajnih znakova promakne poneki veći objekat. Kroz granje vire gigantske konstrukcije od betona u kojima se nalaze davno ugašena vinčanska nuklearna postrojenja. Danas su to samo spomenici izbledelih nuklearnih snova Josipa Broza Tita.

Vinča je umiruće svedočanstvo o misterijama Titovog doba. Punih pola veka Tito je uspešno pregovarao i trgovao sa Istokom i Zapadom, boreći se između dva bloka za nesvrstanost SFRJ-a. 

Vreme poluraspada

Epilog priče o najvećem institutu na Balkanu je dobro poznat. Posle Titove smrti i raspada Jugoslavije krajem XX veka, Vinča je postala uspavani džin koji je, budući u to doba već republička ustanova, definitivno pripao Srbiji. Međutim, ona nije umela da joj nađe jasnu svrhu. U nesrećnim godinama koje su usledile, Vinča se u javnosti pojavljivala samo onda kad su pojedini nacionalistički političari mahali pretnjom da Srbija ima potencijal za razvoj oružja za masovno uništenje, pretnjom koja je odavno zvučala sasvim prazno. Jer tokom krvavih balkanskih ratova, istraživački projekti su uglavnom utihnuli, a mnogi naučnici napustili zemlju.

Ni kad je 2000. godine u Srbiji pao ratni režim Slobodana Miloševića, stanje u Vinči nije postalo bolje – Institut je u tranziciji predstavljao glavobolju za sve ministre nauke od tada do danas, o njemu je napisano na stotine kritičkih članaka, u javnosti su periodično izbijali svakojaki skandali, najavljivane su ekološke katastrofe zbog neuskladištenog radioaktivnog otpada, vodilo se bezbroj oštrih polemika, a naučnici su odlazili i odlazili. Uzimani su krediti i tražena je međunarodna pomoć, da bi svi ti projekti bili i pokretani i gašeni uvek sa manje-više istim pitanjem šta da mala, demokratska zemlja poput Srbije učini sa takvim, opakim, gigantskim nuklearnim parkom.

„Sada je situacija potpuno drugačija. Sistem je manji, svi se poznajemo u glavu“, kaže Radojica Pešić, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije koje je pre godinu dana novim zakonom osnovala sadašnja Vlada i uselila ga u vinčanski naučni park. Sa nastankom ovog javnog preduzeća unutar Vinče, ona je konačno doživela svoj poluraspad i, kao i radioaktivni elementi, nakon toga postala stabilnija. Preduzeće je preuzelo deo tehničkog osoblja, projekte odlaganja radioaktivnog otpada i takozvane dekomisije nuklernog reaktora, dok se ostatak Instituta potpuno posvetio civilnim naučnim istraživanjima koja danas nemaju nikakve veze ni sa atomskom bombom, ni sa nekim drugim oružjem. 

„U Vinči nije gužva, što je bio moj prvi utisak kada sam došao“, kaže istraživač pripravnik Vojin Petrović, koji je na Institut došao pre nekoliko meseci tokom nove seobe mladih stručnjaka koji su sa beogradskih fakulteta krenuli put sve atraktivnije Vinče. „Uvek sam gledao na ovaj institut kao na nešto iz doba Hladnog rata, kao na neku vojnu tajnu ili nešto tome slično, međutim, ispostavilo se da danas, kada nema više trke u razvoju nuklearnog oružja, ovaj institut i njegov potencijal predstavljaju veoma, veoma plodan teren upravo za mlade istraživače“, smatra Petrović.

Atomsko jezgro

Vinča je, uostalom, i osnovana da bi se stvorila autentična, mlada domaća nauka. Slično osećanje novog poleta može da se pronađe i u dokumentima koji opisuju i osnivanje Instituta, davne 1948. godine. Ali, kako je uopšte siromašna i ratom razorena Jugoslavija odmah posle rata uopšte ušla u nuklearnu priču? Njen glavni protagonista je pomenuti fiziko-hemičar Pavle Savić (1909–1994), najznačajniji srpski naučnik iz jugoslovenske epohe, inače Titov prijatelj i saborac, čija je biografiija gotovo zapanjujuća i iz današnje perspektive.

Naime, Pavle Savić je kao stipendista predratne kraljevske vlade poslat u Francusku gde se kao istraživač pripravnik uključio u istraživanja francuske naučnice Irene Žolio Kiri. Zajedno sa njom, Savić je započeo prve eksperimente bombardovanja jezgra atoma, koji će se pokazati pionirskim u onom što je kasnije, nakon Hanovih eksperimenata u Nemačkoj i Fermijevih u Americi, postao projekat izgradnje prve nuklearne bombe. Međutim, zbog rata koji je započet u Evropi, Savić i Kiri su svoje istraživanje naglo prekinuli 1939. godine i on se vratio u Beograd, gde je prihvatio profesorsko mesto.

Budući da je bio levičar po uverenju, nakon nacističke okupacije Beograda, Savić se zajedno sa suprugom pridružuje partizanima Josipa Broza. Ratuje po planinama Jugoslavije kao glavni šifrant i vezista pri Vrhovnom štabu. U međuvremenu, Savić ne može ni da pretpostavi u šta prerasta njegovo nekadašnje istraživanje, tako da, nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu 1945. godine, biva potpuno šokiran. No, brzo se vraća u sedlo.

S obzirom na prvobitne tesne veze jugoslovenskih komunista sa Staljinovim SSSR-om, Tito šalje Savića u Moskvu da se bolje upozna sa daljim razvojem nuklearne tehnologije i on se uključuje u istraživanja sovjetskog nobelovca Pjotra Kapice. Međutim, već 1946. godine, tokom zvanične posete SSSR-u, Josip Broz Tito obilazi svog ratnog druga na Tehničkom institutu u Moskvi i poziva ga da se vrati u zemlju.  Prema staroj anegdoti, dok su Sovjeti jugoslovenskoj delegaciji predstavljali dostignuća komunističke nauke, Tito je, krišom od svojih domaćina, prišao Pavlu Saviću i došapnuo mu: „Hajde, Pajo, vrati se ti u zemlju da mi pravimo naš institut.“ Taj poziv i odluka o podizanju Vinče će postati posebno značajan dve godine kasnije, kad Tito 1948. godine uđe u otvoreni, gotovo ratni sukob sa Staljinom, ostajući prepušten samo sopstvenim snagama.

„Ja sam se vratio, a sledeće godine Tito je izabrao mesto i dao mi nalog da počnem sa gradnjom“, kaže Pavle Savić u svojim „Sećanjima“. „Počelo je sa eksproprijacijom zemljišta, podizanjem zgrada, nabavkom opreme za buduće laboratorije, prikupljanjem kadrova. Skoro godinu dana bio sam sam. Nisam napuštao gradilište. Spavao sam u štali za konje“, kazuje Savić, kome se ubrzo pridružuje francuski, levo orijentisani nuklearni fizičar Robert Valen (1912–1994), koji je punih šest godina proveo u Vinči kako bi pomogao u stvaranju Instituta.

Lančana reakcija

Bez ikakvih poznatih pisanih odluka, jugoslovenska vlada sa ovim projektom priprema teren za izgradnju sopstvene atomske bombe. Institut se osniva u januaru 1948. godine jednom uredbom sa Titovim potpisom, o čemu u samo jednoj, kriptičnoj rečenici izveštava dnevni list „Politika“: „U cilju naučnoistraživačkog rada iz oblasti fizike, osnovan je, pri Predsedništvu savezne vlade, Institut za fiziku kao samostalna ustanova sa sedištem u Beogradu.“

U prvim godinama rada Institut, uprkos brojnim političkim i materijalnim iskušenjima, uspeva da uvede tadašnju FNRJ u nuklearnu eru. Kruna njegovog razvoja bilo je postavljanje istraživačkog reaktora RA. Takvo prostrojenje je preduslov bilo kakvog eventualnog rada na bombi. Po spoljnjem izgledu nalik na žuti metalni valjak ovo, kao kuća visoko, postrojenje prava je paradigma iščezle zemlje koja ga je postavila i ponosila se njime.

„Prvih godina radilo se danonoćno sa oduševljenjem koje je svojstveno mladosti, a bilo je karakteristično za to vreme uopšte“, kaže u svojim sećanjima naučnik Zdenko Dizdar, jedan od prvih koji su radili u Vinči sa Pavlom Savićem. Reaktor je, zajedno sa gorivom, kupljen 1955. godine kao gotov proizvod od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve, u vreme kad, nakon Staljinove smrti, otopljavaju odnosi između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

Prvi elementi reaktora stižu vagonima kroz Mađarsku. Ovaj detalj, o kom danas svedoče samo najstariji vinčanci, posebno je zanimljiv. Reaktor se doprema upravo u onim danima dok u Mađarskoj protiv sovjetske vlasti bukti revolucija Imrea Nađa. Dok sovjetski tenkovi okupiraju Budimpeštu, vagoni sa reaktorskim gorivom tajno, noću, prelaze jugoslovensku granicu.

Revolucija propada, Imre Nađ beži u ambasadu Jugoslavije, tražeći od svojih južnih suseda da ga zaštite, ali uzalud. Josip Broz vođu mađarskog ustanka nemilosrdno isporučuje Sovjetima, možda baš u zamenu za istraživački reaktor. O toj transakciji nema pisanih tragova, ali se događaji poklapaju na dnevnoj osnovi.

Reaktor RA počinje sa radom u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom. Njegovom paljenju, naravno, prisustvuje i Josip Broz. U međuvremenu, budući da su se političke okolnosti izmenile nakon političkog pada Milovana Đilasa, neki od čelnih ljudi ustanove već su napustili projekat, u Vinču dolaze brojni novi ljudi, a nivo bezbednosti postaje mnogo ozbiljniji.

Radioaktivni niz

Vinčom od 1955. godine upravlja Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) kojom predsedava Aleksandar Ranković, u to doba šef Titove tajne policije i drugi čovek Jugoslavije. SKNE traga za rešenjima velikog broja atomskih problema. Širom zemlje se pokreću pomoćna postrojenja, a u Kalni na jugu Srbije se otvara rudnik uranijuma. U međuvremenu, SKNE od Vinče pravi zabranjeni grad. Kako nam lično svedoči jedan od istraživača iz tog doba, Đorđe Bek Uzarov, agneti SKNE su u neprekidnom kontaktu sa naučnicima, a njihov život i rad se kontinuirano nadziru.

Na Vinču se troše ogromna sredstva, a budući da se projekat ne oslanja ni na jednu od dve postojeće nuklearne sile, naučnici upadaju u brojne zamke i, suočeni sa tehnološkim problemima, zahtevaju sve više sredstava. I polako, pred tolikim izdacima, čelnici režima počinju da se povlače, što je proces koji će krajem šesdesetih dovesti do toga da svima u vlasti postane jasno da Jugoslavija nije u stanju da sama napravi bombu. Tako Vinča polako prelazi u novu fazu razvoja.

Još u šesdesetim godinama, Tito u Vinču dovodi brojne strane delegacije, sa Zapada, sa Istoka i iz nesvrstanih zemalja. „Vinča se postepeno pretvarala u dragulj u vladarskoj kruni“, svedoči jedan od direktora Instituta iz tog doba, Milorad Ristić. „Vlast se kitila Vinčom u međunarodnim kontaktima, dok je sama Vinča svoj smisao videla jedino u uspesima svojih naučnih saradnika“, kaže Ristić, koji objašnjava da je nakon „faze naivne vere“ prešla u „fazu otrežnjenja, iz koje je ušla u fazu posrtanja“. SKNE 1974. godine predaje Vinču na upravljanje Republici Srbiji čiji nejaki budžet teško podnosi takav teret.

Vinča od zamajca privrede polako postaje problem. Stari RA reaktor obnavlja se 1976. godine kad su nabavljeni novi gorivni segmenti sa 80 odsto obogaćenim uranijum-dioksidom iz fabrike u Novosibirsku, da bi reaktor 1980. godine sasvim prešao na visokoobogaćeno gorivo. U međuvremenu, isluženo gorivo, koje je pri upotrebi ozračeno i koje može da bude vrlo opasno, privremeno se odlaže u samoj reaktorskoj zgradi. Reaktor tako radi do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako vinčanci kažu, „brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga“.

Neumerena očekivanja

U međuvremenu, fizika se razvija i u drugim centrima u Jugoslaviji, u Ljubljani i u Zagrebu. U Beogradu se šesdesetih godina osniva drugi Institut za fiziku, koji prelazi u zgradu u Zemunu, a čija su istraživanja okrenute ka svim oblastima fizike, osim nuklearnim. U nju prelaze mnogi vinčanci, opredeljeni za miroljubiva istraživanja. Danas je, igrom slučaja, ova ustanova vodeća naučna institucija u Srbiji, sa kojom sarađuju čak i nobelovci, uključujući i ovogodišnjeg laureata za fiziku, Konstantina Novoselova.

U međuvremenu, tadašnja SFRJ se odlučuje da širom zemlje podigne čitavu grupu nuklearnih elektrana, sa idejom da time trajno ojača energetski sektor. Prva od njih je nuklearna elektrana Krško u Sloveniji U tom poslu, Vinča i drugi nuklearni instituti igraju važnu ulogu. Međutim, posle nesreće u ukrajinskom Černobilju 1986. godine projekat izgradnje nuklearnih reaktora postaje izuzetno nepopularan, a Savezna vlada 1989. godine donosi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih reaktora, koji je u Srbiji i danas na snazi, mada se poslednjih godina sve češće preispituje u javnosti.

Tada se Vinča okreće drugačijim civilnim eksperimentima u oblasti fizike, ali jednako skupim. Godinu dana pred raspad Jugoslavije, odlukom srpske vlade, u Vinči počinje da se gradi akcelerator Tesla, daleko manji od onog u CERN-u kod Ženeve, ali preveliki za Srbiju i Balkan. Ovo megalomansko postrojenje, koje je trebalo da ubrzava elementarne čestice do ogromnih brzina, tokom ratnih godina guta znatan deo ionako malog republičkog budžeta za nauku. Međutim, malo ko može da objasni kakva mu je namena.

Jedna grupa fizičara koja se bavi visokim energijama iz Vinče, a predvodi je Petar Adžić, uviđa da na akceleratorskoj instalaciji Tesla nikada neće biti moguće da se izvode eksperimenti vrhunske savremene nauke i okreću se direktnoj saradnji sa CERN-om. Uporedo sa timom sa Instituta za fiziku u Zemunu, oni učestvuju u eksperimentima na Velikom hadronskom sudaraču, LHC.

Ipak, posada Tesle nastavlja da radi na domaćem akceleratoru. Ovaj akcelerator, odavno zastarele tehnologije, narasta do velike betonske konstrukcije, ali se završetak radova ne nazire. Namena još manje. Vlasti se pitaju šta da učine sa njim, pokreću se svakojaki projekti, da bi se pre tri godine Vlada Srbije konačno odlučila da zaustavi dalju izgradnju srpskog akceleratora. Danas je ovo opustelo postrojenje jedinstveni spomenik neumerenih očekivanja.

Strah od goriva

Priča o ugašenom vinčanskom reaktoru RA otezala se podjednako dugo kao i ona o akceleratoru. Mada je dobar deo sistema demontiran, ugašeni reaktor i uskladišteni uranijum godinama su stalna nezgodna tema, a zgodna igračka za razmišljanje da li u blizini Beograda može da se napravi atomska bomba.

Ovo pitanje u žižu dolazi 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, kada američka štampa detaljno piše o opasnosti da Milošević u Vinči od uskladištenog uranijumskog goriva napravi nuklearnu bombu. Ovi su natpisi bili izazvani tadašnjom besmislenom zabranom da inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) dođu u jednu od svojih, godinama pre i potom, sasvim redovnih poseta Vinči.

Do odgovora na to pitanja dolazi se nakon smene Miloševića. U julu 2002. godine srpska vlada, pod rukovodstvom Zorana Đinđića, donosi konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora RA i pristupanju dekomisiji, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine. Uz finansijsku pomoć SAD-a organizuje se transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Taj noćni transport predstavlja simbolični kraj svih ovdašnjih snova o nuklearnom oružju.

Međutim, stari problem reaktorskog goriva, onog dela koji je potrošen, u to doba se od starih snova već pretvarao u novu noćnu moru za Vinču. U samom tanku reaktora stoji poslednje punjenje reaktorskog jezgra iz 1982. godine, a svakojaki radioaktivni otpad dugo je nepropisno odlagan. Nakon zatvaranja 1984. godine isluženi gorivni elementi iz RA su smešteni u aluminijumsku burad i čelične kontejnere, koji su potopljeni u vodu. Sve to predstavlja pretnju.

Bazeni sa vodom nalaze se u samoj reaktorskoj zgradi. Projektovani kao privremeno odlagalište, napravljeni su od aluminijuma i čelika, sa zidovima koji su debeli 80 centimetara. Međutim, budući da opasno gorivo nije iz njih premešteno na neku drugu, bezbedniju lokaciju, dolazi do curenja sadržaja nekih gorivnih elemenata, posebno cezijuma Cs-137. Ovo curenje je pre nekoliko godina izazivalo veliku medijsku aferu.

Uz pomoć IAEA 2004. godine pokreće se program za dekomisiju nuklearnog otpada, pod nazivom VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning), sa ciljem da se iskorišćeni gorivni elementi prenesu do skladišta u podnožju Urala u Rusiju, gde će biti trajno odloženi. Grade se nova privremena odlagališta, a planira se i izgradnja trajnog odlagališta za otpad niske radioaktivnosti. Međutim, VIND ne uspeva da ostvari predviđeni plan, te se 2009. godine rasformira, a posao prebacuje na Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije.

To je još jedan od vinčanskih novih početaka. Vinča je oduvek bila preskupa igračka za Srbiju, pa je tako i njeno demontiranje izvan domaćih finansijskih mogućnosti. „Ono što već jeste i ono što treba da bude potrošeno iz međunarodnih fondova dostiže sumu od 30 miliona evra“, kaže Radojica Pešić iz Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, koji objašnjava da i Vlada Srbije izdašno finansira ovaj posao, ali da u njemu jednako participiraju i zemlje Zapada i zemlje Istoka.

Usred vinčanskog parka stoji skromna spomen-bista osnivaču Instituta, Pavlu Saviću, podignuta usred poslednjih ratova. Da li je ovaj nemirni duh mogao i da zamisli kako sva ta jugoslovenska instalacija, koja je podizana nasuprot i Istoku i Zapadu, nikako neće moći bar da se razmontira samostalno, već samo uz podršku obe te strane?

Tekst je objavljen u časopisu National Geographic Srbija, novembra 2010. godine.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...