Put u drugo vreme - Avganistan

Naporno, ali inspirativno putovanje koje nam otkriva Avganistan u miru - i podseća na današnje tenzije.

Penjanje uz planinu pod takvim uslovima jedno je vrlo neobično i zbunjujuće iskustvo. To je kao da se verete uz smrznuto i suludo nagnuto more. Tražili smo uporište u dijamantskim talasima s našim smešnim letnjim cipelama. Teturali smo se duž ledom oivičenih litica. Sneg je krio smrtonosne pukotine. Ponekad bi magarci propali kroz ledenu pokoricu i odbijali da ustanu. Podvlačili smo se pod njihove oznojene trbuhe i podizali ih na noge. Taj iscrpljujući ritual stalno se ponavljao. Često bismo se izgubili.

Pale je vikao u satelitski telefon. Nismo mogli da vidimo ni sto koraka ispred sebe, a kamoli vrhove iznad nas.

Prevoj Iršad nalazi se na 4.979 metara nadmorske visine. Tek u suton smo konačno stigli do njega. Pale je otplesao neku vrstu malaksalog pobedničkog plesa. Udahnuo sam vazduh koji je bio toliko redak i metalan da mi je isekao pluća kao žilet. Oluje su pretvorile vrh u običnu gomilu kamenja. Bez zaklona i drva za potpalu, ovo mesto je bilo vrlo riskantno za logorovanje. Ali nismo imali mnogo izbora. Ledeni, mrkli mrak dizao se vrlo brzo iz dubokih dolina. Raspakovali smo magarce uz mnogo poteškoća - jer su smrznuti konopci bili kruti - i zaboli kočiće šatora u ledenu zemlju. Moje zamrznute pantalone nisu mogle da se otope, čak ni u vreći za spavanje. Isteturao sam se napolje u vetrovitu noć smao jednom, da umotam magarce u cerade koje su lepršale na vetru. Njihove tamne oči gledale su prekorno u svetlost moje čeone lampe. Nisam mogao da ih pogledam u oči.

Sledeće noći, dok smo logorovali na istočnom kraju Hindukuša, uhapsili su nas pakistanski bezbednjaci u civilu. Mi smo obavestili njihovu vladu da planiramo da uđemo u Pakistan preko Iršada. Imali smo i validne vize izdate unapred. Ali njihovi bezbednjaci, naoružani puškama AK-47, uporno su tvrdili da smo ušli u zabranjenu zonu. Odvezli su nas u pogranični gradić Gilgit. Dok smo bili u pritvoru, čuo sam Palea kako, sklupčan u krevetu, svojim izraženo normandijskim akcentom kao papagaj ponvlja dijaloge iz filma koji je gledao na svom skrivenom mobilnom telefonu:”Oko za oko znači samo da će ceo sve na kraju ostati slep”.

"Matje", prošaputao sam, "je l’ ti to gledaš ‘Gandija’ u zatvoru jedne obaveštajne službe?"

Narednog popodneva agenti u civilu su nas ispratili na prvi let iz Pakistana. Kasnije se ispostavilo da je to sve bio nesporazum. Zbrka s papirima. Dozvoljeno mi je da se vratim u Pakistan i nastavim svoje prekinuto putovanje. Ali one noći kad smo bili proterani i kad smo sleteli u neki u neki uzavreli arapski grad - a ja sam na sebi još uvek imao prljave zimske pantalone - osetio sam se potpuno izgubljenim. Dok sam stajao tako ošamućen u redu za dolaske na bučnom aerodromu, pogledao sam u svoje od sunca pocrnele ruke. I setio se sumraka na vrhu prevoja Iršad.

Bleda sunčeva lopta skliznula je na trenutak u pukotinu između olujnih oblaka. I odjednom je, ne duže od dva minuta, sve zablistalo nekom zlatnom svetlošću. Srebrno-zlatni zraci obasjali su Karakorum, zapalivši vrhove snežnih piramida koje su se protezale u nizovima sve do kraja sveta. Svetlost je bila takva da je sagorela sav gubitak u mom srcu. Po takvoj svetlosti sam zamislio sebe kako, zajedno s celim svojim narodom, idem u susret nekoj novoj, obećanoj zemlji.

Pol Salopek je u trenutku pisanja ove reportaže petu godinu peške išao po svetu u okviru projekta “Izlazak iz raja” čiji je sedmi deo Put u drugo vreme objavljen u srpskom izdanju National Geographic magazinau septembru 2018. godine.

Pol Salopek dobio je dve Pulicerove nagrade za novinarstvo u svojstvu inostranog dopisnika za Chicago Tribune. Matje Pale istražuje ovaj region još od 1999, a njegove fotografije koridora Vakan poslednji put su objavljene u februarskom izdanju 2013. godine.



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je februarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.