Ljubav prema šećeru

Jedna ne toliko slatka priča.

DŽAMIJA OD MARCIPANA

Na Novoj Gvineji, gde je počelo uzgajanje šećerne trske pre oko 10.000 godina, ljudi su u početku brali trsku i jeli je u sirovom stanju, žvaćući stabljiku dok im jezik ne odrveni od slatkog ukusa. Šećer ima bitnu ulogu u drevnim mitovima Nove Gvineje kao neka vrsta eliksira, leka za svaku bolest i rešenja za svako raspoloženje. Prema jednom mitu, ljudska rasa je nastala tako što je prvi čovek vodio ljubav sa šećernom trskom. Na verskim svetkovinama sveštenici su pijuckali zašećerenu vodu iz ljuski kokosovog oraha, što je kasnije zamenjeno konzervama koka-kole.

Šećerna trska se polako širila po ostrvima, da bi konačno stigla na azijsko kopno oko 1.000 godine p. n. e. Do 500 godine n. e. u Indiji je počela njena prerada u šećerni prah koji je korišćen kao lek protiv glavobolje, stomačnih tegoba i impotencije. Tajna prerade šećera čuvala se godinama i prenošena je sa učitelja na učenika. Do 600 godine n. e. ova veština se proširila po Persiji, gde su vladari ugošćavali svoje zvanice obiljem slatkiša. Kada su Arapi zaposeli ovo područje, osvojili su ovo znanje i ljubav prema šećeru. To bi na neki način moglo da se uporedi sa bacanjem boje u ventilator: prvo ovde, potom tamo, šećer se pojavljivao gde god je poštovan Alah. „Gde god da su išli, Arapi su nosili šećer kao proizvod, ali i tehnologiju njegove izrade”, piše Sidni Minc u svojoj knjizi „Slatko i moć”. „Šećer je, prema predanju, išao za Kuranom.”

Muslimanski kalifi su se razmetali šećerom. Predmet opšteg oduševljenja bio je marcipan, mleveni badem i šećer oblikovani u egzotične smese koje su ukazivale na državno obilje. Jedan pisac iz XV veka daje opis čitave džamije od marcipana, čiju je izradu naručio jedan kalif. Ona je izazivala divljenje, u njoj se molilo Bogu, da bi je naposletku pojela sirotinja. Arapi su usavršili preradu šećera i pretvorili je u industriju. Rad u proizvodnji je bio okrutno težak. Vrelina na poljima, sev srpova, para u kotlarnicama, buka mlinova. Do 1500. godine, uz porast potražnje, smatralo se da se takvim poslom mogu baviti samo najniži društveni slojevi. U poljima su radili mnogi zatvorenici iz istočne Evrope, zarobljeni posle ratnog sukoba muslimanske i hrišćanske vojske.

Možda su upravo britanski i francuski krstaši, koji su išli na istok da preotmu Svetu zemlju iz ruku nevernika, bili prvi Evropljani koji su zavoleli šećer. Vratili su se puni utisaka, priča i uspomena na šećer. Pošto umerena klima nije pogodna za uzgoj šećerne trske – potrebna joj je tropska klima i polja natopljena kišama da bi davala svoj maksimum – prvo evropsko tržište je nastalo iz jednog sporednog rukavca muslimanskog tržišta. Isključivo plemstvo je konzumiralo šećer koji je stizao na zapad, a bio je toliko redak da je smatran za začin. Međutim, tokom XV veka trgovina sa istokom postala je otežana zbog širenja Osmanskog carstva. Zapadnjačkoj eliti, koju je šećer osvojio, ostalo je veoma malo mogućnosti: da posluje sa malim južnoevropskim proizvođačima, da porazi Turke ili da otkrije nove izvore šećera.

To doba se u školi naziva dobom istraživanja, potragom za teritorijama i ostrvima koja je Evropljane razaslala po čitavom svetu. U stvarnosti je to bila velikim delom potraga za poljima na kojima bi mogla da uspeva šećerna trska. Portugalski princ Henrik Moreplovac je 1425. godine poslao šećernu trsku na ostrva Madeira, zajedno sa prvom grupom naseljenika. Ovaj usev je uskoro dospeo i do drugih novootkrivenih atlantskih ostrva – Zelenortskih i Kanarskih. Kada je 1493. godine Kolumbo krenuo na svoje drugo putovanje u Novi svet, poneo je i šećernu trsku. Upravo to je bio početak proizvodnje šećera u velikim razmerama, robovskog rada na plantažama karipskih ostrva, što je vremenom dovelo i do podizanja velikih dimljivih rafinerija na obodima savremenih gradova, masovne upotrebe, gojazne dece, debelih roditelja i ljudi u XXL trenerkama koji se voze na električnim mopedima.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.