Tajne duhovnog sveta Maja

Drevne Maje verovale su da Čaak, bog kiše, obitava u pećinama i prirodnim bunarima zvanim senote. Današnji majanski zemljoradnici u meksičkoj sušnoj pokrajini Jukatan i dalje se mole Čaaku da im podari kišu. Istovremeno senote arheolozima pružaju novi uvid u tajnovita, sveta mesta iz doba drevnih Maja.

NA POVRŠINI GRUPA majanskih seljaka u šortsevima i papučama mukotrpno konopcima izvlači istraživače. Oko nas se opet ukazuju okopnela polja kukuruza predugo željna kiše, ali vođa grupe Luis Un Ken, nasmejani čovek koga poštuju svi u selu, po svojoj prirodi je optimista. "Pre neki dan je pala dobra kiša", kaže on brišući znoj sa čela. "Čaak se probudio."

Za ljude kao što je Un Ken, stari bogovi su još itekako živi. Čaak, gospodar pećina i senotea, ubraja se u najvažnije bogove. Kao dar živim stvorenjima on sa neba sipa vodu koju posle čuva u zemljanim ćupovima, pećinama. Čaak ima mnogo oblika: svaki prasak groma je Čaak za sebe, on otvara ćupove i pušta kišu da padne. Svaki bog obitava u zasebnom nivou stvarnosti, zajedno sa desetinama drugih naizmenično dobroćudnih ili srditih bogova koji žive u 13 onostranih svetova iznad i 9 ispod zemlje. Svi zajedno su u živote Maja uneli snove, vizije i košmare; dali su im složeni kalendar zemljoradničkih radova i obreda plodnosti; usadili su im snažan osećaj neminovnosti. Čaak se probudio, kaže Un Ken, što znači da će uskoro početi sezona setve.

Čaakova nemilost može jukatanskim Majama da stvori užasne nevolje, tragediju koju možete shvatiti tek kad stanete na tlo njihovog nekadašnjeg carstva – u nedogled trošno, krečnjačko zemljište, nalik na površinu Meseca. Porozne stene upijaju kišu do velike dubine, pa zato u regionu nema nijedne reke ni potoka. (Senotei su zapravo prirodni bunari koje se protežu do podzemnih voda.) Iz vazduha vidi se zeleno more guste džungle. Na zemlji prašuma je zapravo proređena – opstaje samo žilavo drveće čije se uporno korenje nekako prilagodilo džepovima plodne zemlje u krečnjaku. Gde god je plodna parcela dovoljno velika, Maje seju kukuruz ili milpu, mudro kombinovani zasad kukuruza, pasulja i tikve, koji rastu jedno uz drugo i predstavljaju glavni izvor proteina. Ali kukuruz je zahtevan usev, iz zemlje crpi mnogo hranljivih materija. Hiljadama godina ovdašnji zemljoradnici održavaju prinose tako što svake godine spaljuju deo šume, a zatim seju u plodnom pepelu. Mi to smatramo uništavanjem šuma, ali za Maje to znači goli opstanak.

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA

Kada je u pitanju voda za njivu... njive, tu Čaak stupa na scenu. Samo sezonske kiše pogoduju kukuruzu i to samo ako padaju strogo kad im je vreme: ne treba da bude kiše preko zime da bi polje i šuma u martu bili dovoljno suvi za spaljivanje; treba malo kiše početkom maja da razmekša zemlju pred setvu; onda plaha kiša da bi seme proklijalo i da bi nikao mlad kukuruz; na kraju, obilnija kiša treba da pospeši rast jake stabljike i razvoj velikih klipova. Svako odstupanje od ovog redosleda u toku godine znači manji prinos i manje hrane za porodicu.

Nerešeno arheološko pitanje je zašto su veliki gradovi-države Maja na Jukatanu propali jedan za drugim. Pravo čudo je što su uopšte opstajali kad su uzgajali kukuruz u tako nepogodnom okruženju.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.