Geni kriju tajnu dugovečnosti

Naši geni kriju tajne za dugačak i zdrav život. Naučnici sada počinju da ih otkrivaju.

POTRAGA ZA GENETSKIM odgovorima pažnju međunarodnih naučnih krugova usmerila je ka ljudima kao što je Nikolas Anjasko, zvani Paharito, što na španskom znači „ptičica”.

Po mnogo čemu Ptičica je tipičan tinejdžer. Igra kompjuterske igrice i voli fudbal, a ume ponekad i da zaviri u kalendar sa golišavim devojkama koji visi pored uramljene slike „Poslednje večere” u trpezariji njegove četvorosobne porodične kuće u ruralnom delu brdovite pokrajine El Oro u Ekvadoru. Na ovim strmim i oštrim, ali i čarobno bujnim kosinama podno Anda – čiji pejzaž nalik na tropski raj iz bajke sadrži egzotičnu mešavinu banana, karfiola i tamarilja – ovaj mladić pomaže svom ocu da obrađuje šećernu trsku koja raste oko kuće.

Ptičica ima 17 godina i kaže da je još u šestoj godini nevoljno shvatio razlog zbog koga je dobio nadimak, kad je bacio pogled na svoje drugove iz odeljenja: „Shvatio sam da ću biti niži od njih.” Mnogo niži.

Zbog recesivne mutacije u jednom genu Ptičica izgleda kao osmogodišnjak, visok je metar i 14 centimetara – znatno je niži od brata Rikarda, koji je samo godinu dana stariji. Mutacija uzrokuje  bolest, zastoj u rastu, tzv. Laronov sindrom. Ali mutacija će možda zaštititi Ptičicu od ozbiljnih oboljenja koja često pogađaju ljude kad ostare. Čak i do ove geografske izolovane i oduvek siromašne oblasti, vesti o tome su se pročule.

Jednog popodneva Ptičicu i još tri muškarca sa Laronovim sindromom iz ovog regiona intervjuišu predstavnici medija u magacinu jedne prodavnice. Sede na stolicama ne dotičući nogama pod, a na stopalima imaju obuću dečjih brojeva. Fredi Salazar, star 39 godina, visok metar i 16 centimetara, nedavno je kod majstora naručio da mu preprave automobil i izdignu pedale i sedište, tako da bi mogao normalno da gleda kroz vetrobran dok vozi krivinama po brdskim putevima u okolini. Viktor Rivera ima 23 godine i malo je viši od Salazara, već se proslavio svojom fotografijom koja je pokazivana na mnogim naučnim skupovima – na kojoj četvorogodišnji Viktor drži klip kukuruza duži od svoje ruke. Luis Sančez, star 43 godine i veteran u grupi, zabacuje glavu od smeha, uz propratni piskutavi kikot svih ostalih, nakon postavljenog pitanja o tome da li znaju za najnovije naučne izveštaje o njima.

„Smejemo se”, objašnjava on, „jer znamo da smo imuni na rak i dijabetes.”

Ova tvrdnja jeste bombastična u odnosu na stvarna istraživanja, ali odražava sve veće interesovanje naučnika za ispitivanje genoma kod neuobičajeno zdravih ili dugovečnih grupa ljudi, čija geografska ili kulturuloška izolacija olakšava da se pronađe genetska formula za dugovečnost, otpornost na bolesti i za vitalnost u poznim godinama.

Jedan od takvih istraživača je i Ptičicin lekar Haime Gevara takođe rođen u pokrajini El Oro. Očaran „malim ljudima” iz svog kraja, kako su ih zvali dok poremećaj nije dobio ime, počeo je da ih proučava još 1987. godine. Tokom četvrt veka epidemiološko-detektivskog posla identifikovao je stotinak osoba sa Laronovom mutacijom raštrkanih po brdovitom jugu Ekvadora.

Meče Romero Robles, 40-godišnja samohrana majka, takođe je Gevarina pacijentkinja. Visoka je 1,25 metara i živi sa svojom ćerkom tinejdžerkom Samantom u jednostavnoj kući od šljaka blokova pod metalnim krovom, u planinskom gradiću Pinjasu. „Pogledajte je”, viče Gevara dok steže Meče u prijateljski zagrljaj. „Mogla bi da ima dijabetes. S obzirom na indeks telesne mase, sigurno bi imala dijabetes. Ali ga nema.” Čak i za laike, Meče izgleda gojazno. Međutim, poput mnogih malih ljudi, ni ona nema dijabetes. „Ja sam to shvatio još 1994. godine”, kaže Gevara, „ali niko mi nije verovao.”

Do promene je počelo da dolazi 2005. godine, kada je Valter Longo, mikrobiolog na Univerzitetu Južne Kalifornije koji se bavi proučavanjem procesa starenja, pozvao Gevaru u Sjedinjene Države  da predstavi svoj rad. Deceniju ranije Longo je počeo da eksperimentiše sa genima prostih organizama kao što je jednoćelijski kvasac i da stvara mutacije koje su tim organizmima produžavale život. Neki mutanti mogli su da obnove svoj DNK efikasnije od normalnih ćelija; drugi su pokazali veću otpornost na štetu nanetu oksidacijom. A neki su bili sposobni da zaustave oštećenja na DNK koja bi inače dovela do razvoja kancera kod ljudi.

Te procese su i drugi proučavali. Andžej Bartke, naučni saradnik Univerziteta Južnog Ilinoisa, eksperimentisao je sa genima rasta kod miševa. Pokazao je, očekivano, da se blokiranjem putanje hormona rasta dobijaju sitniji miševi. Ono što nije bilo očekivano jeste da su ti sitni miševi živeli oko 40 odsto duže nego normalni miševi.

Da li se slični procesi odvijaju i kod ljudi? Da li nas genetske anomalije štite od staračkih bolesti? Cvi Laron, izraelski endokrinolog koji je 1966. godine prvi opisao poremećaj niskog rasta i po kome je ovaj poremećaj dobio ime, otkrio je desetine ljudi sa tim retkim sindromom širom centralne i istočne Evrope. Longo je smatrao da su Gevarini pacijenti možda eksperiment same prirode – izolovana populacija sa genetikom koja je povezana sa dugovečnošću. 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...