Poslednja pesma ptica na Mediteranu

Na Kipru, sa grančice premazane lepkom visi nemoćna, uhvaćena ptica. Kako da sprečimo pokolj ptica pevačica tokom njihove seobe preko Mediterana?

FEBRUAR 2012. GODINE bio je u istočnoj Evropi najhladniji u poslednjih 50 godina. Divlje guske, koje obično zimuju u dolini Dunava, odletele su dalje na jug da bi pobegle od zime, a oko 50.000 ih je sletelo u Albaniju, gde su onako gladne i iscrpljene htele da predahnu. Pobijene su sve do poslednje. Muškarci su ih pokosili sačmarama i starim ruskim kalašnjikovima, a žene i deca su ih tovarili i nosili u gradove da ih prodaju restoranima. Mnoge guske su imale prstenје koji su im stavili istraživači daleko na severu; jedan lovac mi je pričao da je video prsten sa Grenlanda. Iako u Albaniji niko ne gladuje, ova zemlja ima jedan od najnižih prihoda po glavi stanovnika u Evropi. Iznenadna najezda profitabilnih gusaka bila je bukvalno dar sa neba za lokalne seljake.

Najistočniji migracioni putevi ptica u Evropi vode preko Balkana, a jadranska obala, koja je inače izrazito brdovita, u Albaniji prelazi u izuzetno bogat sistem močvara, jezera i priobalne nizije. Ptice koje iz Afrike putuju na sever već milenijumima zastaju ovde da se odmore i okrepe pre nego što nastave svoj mukotrpni let preko Dinarskih planina do svojih gnezdilišta. Isto tako, ovde se odmaraju i u jesen, pre nego što krenu dalje na jug preko Sredozemnog mora.

Pod 40-godišnjom marksističkom diktaturom Envera Hodže totalitarizam je uništio albansko društvo i tradiciju, ali kada su u pitanju ptice, to nisu bila tako loša vremena. Hodža je zadržao privilegiju lova i privatnog posedovanja oružja jedino za sebe i svoje najodanije saradnike. (Čak i danas u Prirodnjačkom muzeju stoje izloženi trofejni primerci ptica koje su ulovili Hodža i drugi članovi Politbiroa.) Ali šačica lovaca nije mogla mnogo da naudi milionima selica koje su prolazile, a zahvaljujući zaostaloj državnoj privredi i nedostatku stranih turista koji su izbegavali da letuju u Albaniji bogatstvo priobalnog staništa ptica ostalo je netaknuto.

Posle Hodžine smrti, 1985. godine, zemlja je prolazila kroz mučnu tranziciju ka tržišnoj privredi, a u jednom periodu vladala je skoro anarhija. Tada su obični građani provalili u vojne magacine i dočepali se oružja. Čak i kad su red i zakon ponovo uspostavljeni, Albanci su zadržali svoje oružje, oglušujući se o državne propise bilo koje vrste. Kad je privreda ojačala, nova generacija mladih ljudi u Tirani iskazivala je svoju novu slobodu i prosperitet kupovinom skupih lovačkih pušaka, i to na hiljade njih, da bi mogla da radi ono što je nekad mogla samo elita – da ubija ptice.

Nekoliko nedelja posle one velike februarske zime upoznao sam u Tirani jednu mladu ženu kojoj se nimalo nije sviđao novi hobi njenog muža – lov. Priča mi kako su se posvađali zbog njegove puške, za čiju kupovinu je morao da pozajmljuje novac. Pušku je stalno nosio u njihovom mercedesu iz 1986. godine. Opisuje mi kako se jednom naglo zaustavio pored puta, izleteo iz kola i počeo da puca na ptičice koje su čučale na dalekovodu.

„Voleo bih to da razumem”, kažem ja.

„Nećeš moći!”, odgovara ona. „Ja sam razgovarala sa njim i opet ne razumem.” Ali ipak je svog muža pozvala mobilnim telefonom da nam se pridruži.

„To je postalo moda i moji prijatelji su me nagovorili”, objašnjava mi lovac pomalo pokajničkim tonom. „Ja nisam pravi lovac. Ne postaje se lovac sa 40 godina. Ali kao novajlija osećao sam zadovoljstvo što imam oružje sa dozvolom, i to vrlo dobro, moćno oružje, a pošto pre toga nisam nikada ubio pticu, u početku mi je bilo zabavno. To je kao kad dođe leto i poželiš da skočiš u more. Obično sam išao sam i po sat vremena vozio po brdima. Mi nemamo precizno obeležena zaštićena područja i ja bih pucao u sve što sam mogao. Bilo je spontano. Ali nije baš veselo kad pomisliš na životinje koje ubijaš.”

„Da, šta s tim?”, pitam ga ja.

Lovac se mršti. „Osećam se vrlo nelagodno zbog toga. I moji prijatelji isto sada kažu: ’Nema više ptica. Hodamo satima, a nigde da ugledamo nijednu.’ Stvarno je jezivo. Bilo bi dobro da vlasti zabrane svaki lov na jedno dve godine – ne, pet godina – da se ptice oporave.”

Jedna takva naredba bila bi presedan. Pre sedam godina, kada je krijumčarenje droge i ljudi u priobalnom području postalo problem, vlasti su jednostavno zabranile većinu privatnih čamaca i jahti. Ali politička vlast u Albaniji s mukom održava ravnotežu između dve glavne stranke, a nijedna od njih nije spremna da donese potencijalno nepopularnu uredbu za nešto što nije prioritet za većinu glasača.

U stvari, u Albaniji postoji samo jedan ozbiljan zaštitnik ptica – Taulant Bino, koji je ujedno i jedini pravi posmatrač ptica u celoj zemlji. Bino je zamenik ministra za ekologiju i jednog jutra me vodi u Nacionalni park Divjaka-Karavasta, koji predstavlja pravi dragulj među rezervatima na albanskoj obali – ogromno prostranstvo morske obale i močvara. Sredina je marta, vreme kada je lov zabranjen u celoj zemlji i kada bi Park (gde je lov inače zabranjen preko cele godine) trebalo da bude pun ptica vodenih staništa i šljukarica koje su u seobi ili tu zimuju. Ali izuzev jednog jezerceta kome ribari ne dozvoljavaju pristup, u Parku nema nikakvog ptičjeg sveta, čak ni gluvara.



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.