Ser Ranalf Fajns: Vrhovni pustolov

Nazivaju ga najvećim živim istraživačem na svetu...

Ser Ranalf Fajns: Vrhovni pustolov Snimio: Marko Grob

On odbija tu etiketu, ali njegova biografija sve govori. Ovaj Britanac već preko 40 godina predvodi nezapamćene ekspedicije duž reka, preko pustinja i do oba pola. Danas šezdesetdevetogodišnjak, Fajns je prošle zime pokušao da prepešači Antarktik – najhladniju pešačku trasu na planeti, skoro u potpunom mraku – kada su ga, na njegovo veliko razočaranje, promrzline primorale da odustane.

Izgubili ste prste, preživeli infarkte, bili u komi. Zašto to radite?

Govoreći u ime mog dugogodišnjeg tima, mi jednostavno želimo da budemo prvi. Takođe, između ekspedicija radimo na različitim projektima da bismo sakupili novac za dobrotvorne svrhe. Ali osnovni motiv jeste činjenica da nikada nisam mogao da radim ono što je moj otac radio: da komandujem poslednjim škotskim konjičkim pukom.

Šta se dogodilo?

Nije mi bilo suđeno da položim zahtevan test iz matematike, tako da se nisam upisao na Britansku vojnu akademiju, ali sam se ipak priključio vojsci, gde sam učio vojnike kako da upravljaju kanuima, skijaju, penju se na planine – trenirao sam ih za avanture. U civilnom životu to se zove ekspedicija. Shvatio sam da je lakše naći sponzora ako nešto radiš prvi na svetu.

Koje velike istraživače smatrate svojim mentorima ili uzorima?

U mojim pustinjskim ekspedicijama sam se zaista divio Vilfredu Tesigeru. Kada su u pitanju polarne ekspedicije, to bi bio Daglas Moson. I naravno, kapetan Robert Skot, prvi čovek koji je uspeo da prodre na Antarktik.

Imate li neku mantru ili talisman koji Vam pomaže da prevaziđete strah na terenu?

Imam desetak centimetara dugačku plišanu igračku koju nosim svuda sa sobom, ružičasto prase koje zovem Lep – Little English Pig (mala engleska svinja). Poklonila mi ga je moja pokojna supruga na jednoj polarnoj ekspediciji pre 30 godina.

Da li se neka od Vaših avantura izdvaja kao najrizičnija?

Da bih se suočio sa svojom vrtoglavicom, 2007. godine sam se u Švajcarskoj popeo na vrh Ajger. Ali kada sam stigao do vrha, shvatio sam da se nikada ne bih usudio da pogledam dole – uspeo sam samo zato što se nisam suočio sa svojim strahom.

Kako se oporavljate od neuspeha ili kada Vam cilj izmakne za dlaku?

Četrdeset godina svojih ekspedicija bih sumirao matematički: 50 odsto njih je propalo. Ne možeš poći od pomisli da ćeš srušiti svetski rekord. Ako si svestan toga, onda znaš i to da često možeš da pokušaš ponovo – koristeći drugi sistem, napadajući iz drugog ugla.



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.